Ovogodišnje izdanje najvećeg austrijskog internacionalnog filmskog festivala Viennale je prešlo polovinu i posle detaljnog pregleda programa, sledeća dva filma zaslužuju da uđu u prvu rundu kritike.
‘Beach Rats’ – gej momak i njegovi mačo prijatelji
‘Beach Rats’ je drugi dugometražni film Elize Hittman koja je od ‘It Felt Like Love’ – smelog pristupa temi tinejdžerskog (ženskog) seksualnog oslobođenja i odrastanja – napravila četvorogodišnju pauzu. Ovoga puta Hittman se okreće drugoj vrsti outinga, upravljajući pažnju na Frankieja (britanski glumac Harris Dickinson), mladića koji je zatvoren u svome homoseksualnom ormaru zbog sredine u kojoj živi – radničkog dela Brooklyna koji diše patrijarhalnim plućima. Likovi sa kojima visi i sa kojima je stalno u potrazi za najlakšim pristupom drogama i alkoholu, klasični su mačo vrebači koji dobacuju devojkama, mere mišiće i lupetaju mizogine & homofobne gluposti.
Na repertoaru Nicka (Frank Hakaj), Alexeia (David Ivanov) i Jessija (Anton Selyaninov) ne postoji nijedna smisaona tema i Frankie, čiji je otac na samrti, nalazi u njima beg od realnosti. Majka (Kate Hodge) i sestra (Nicole Flyus) svesne neminovnog zla koje dolazi nemaju vremena da vide Frankijevu transformaciju u sebičnog pacova koji vreme krcka na plaži ili u Luna parku na Coney Islandu sa trojicom praznoglavaca koji ga vuku u talog, sve dok ne postane prekasno. U međuvremenu, za Frankija ni krađa lekova za olakšavanje bolova ocu (Neal Huff) teško obolelom od raka, ne predstavlja moralni problem. Pilule jedna za drugom nestaju iz bočica i on ih zajedno sa ortacima drobi u prah koji šmrče zajedno sa bilo kojim dostupnim supstancama. Kada droge za dizanje presuše, na repertoaru mora da se nađe makar trava. I pošto je za dangubljenje potreban novac, banda ne preza od džeparenja, krađe porodičnog nakita i sitnih prevara.
Kada je sam kod kuće, Frankie pokušava da prekorači prag ka seksualnom oslobađanju, ali njegov problem je, čak i tu gde ga niko sem gey zajednice ne vidi, taj što kako i sam priznaje preko četa sa znatno starijim muškarcem – „ne zna šta voli“. Pritisak da se sa jedne strane pokrije, a sa druge otvori raste, te on istovremeno skuplja prva homoseksualna iskustva u lokalnom parku i pronalazi alibi devojku Simone (Madeline Weinstein) sa kojom mu je teško da bude intiman. Na početku je lakše impotentnost objasniti konzumacijom droge, što naravno ne može zauvek prolaziti i tu nastaje prva pretnja stabilnosti imidža. Dok pokušava da pegla nabore na biografiji, Frankie sve više istražuje svoj ukus, shvativši jedino da ga očigledno privlače samo stariji tipovi.
Autentičnosti tog traganja i uopštenog približavanja glavnim protagonistima fizički doprinose 16mm-tarska fina granularnost i staromodni trikovi osvetljenja, naročito u scenama u kojima mladići demonstriraju svoju fizičku snagu, na primer vežbajući na šipkama u metrou. Ali i ljubavne, odnosno seksualne scene, zahvaljuju svoju verodostojnost toj – u pozitivnom smislu – nesavršenoj, ne previše izoštrenoj slici i odluci direktorke fotografije Hélène Louvart da se drži mračnije palete tonova, što ide u prilog filmu koji već ima veoma solidnu bazu u scenariju. Louvart je veteranka filma koja je tokom poslednjih trideset godina sarađivala sa čitavim nizom značajnih francuskih i internacionalnih reditelja, u poslednje vreme na primer i sa Timom Suttonom (‘Dark Night’, 2016.), Wimom Wendersom (‘Pina’, 2011.) i Larryjem Clarkom (‘The Smell Of Us’, 2014.).
Hittmann nije u misiji otkrivanja istina, a i ne zanima je da završava priču koju ostavlja slobodnoj interpretaciji gledalaštva. Naposletku, nije naročito neophodno ići do dna jedne sasvim izvesno loše-ishodne sudbine. (7/10)
‘Casting’ – iskreno i dobro
‘Casting’ afirmisanog nemačkog glumca Nicolasa Wackerbartha (‘Toni Erdmann’, ‘The Dreamed Path’, ‘Superegos’…) koji je svetsku premijeru imao već na Berlinalu, gde je otvorio Forum, oštra je satira kasting procesa u filmskoj industriji koja paralelno oslikava i jednostavne mehanizme moći koji funkcionišu na svim nivoima društvene interakcije. U svome trećem filmu u kome stoji iza kamere, Wackerbarth se okreće temi koju dobro poznaje što se oseća u svakoj replici i atmosferi definisanoj u scenariju koji takođe potpisuje.
Nemačka televizijska stanica koja se u filmu eksplicitno ne imenuje, angažuje iskusnu i zahtevnu rediteljku Veru (Judith Engel) za rimejk Fassbinderovog klasika ‘Gorke suze Petre von Kant’, sve u slavu njegove predstojeće 75-godišnjice rođenja. Da je to potpuno apsurdan korak, stoji svakome od ljudi angažovanih u projektu u podsvesti, ali prirodom slobodnjačkih profesija koje nose sve manje šanse i još manje novca, oni se batrgaju da zadrže svoje mesto u sporo-razvijajućem procesu finalne faze, nekoliko dana pred početak snimanja.
Najveći problem, kako se ispostavlja, je pronaći adekvatne glumce jer Vera ima samo sebi poznata očekivanja i vizije. Pre svega glumice, dolaze jedna za drugom, neke od njih i po nekoliko puta na čudno odvijajuće kastinge u kojima nailaze na hladnu recepciju i još hladnije komentare njihovog performansa. Svaka od njih (na primer, uvek nezaboravna Andrea Sawatzki i Corinna Kirschhoff) je već izgradila glumačku karijeru u Nemačkoj izborom dobrih rola i time njihove reakcije na tretman koje dobijaju variraju od neverice, agresivnog otpora do ubeđenja da bez obzira na sve, nemaju konkurenciju u trci za ulogu Petre von Kant.
Filmski tim počinje da biva nervoznim zbog realizacije da ni dva dana pred snimanje nije izabrana glavna glumica, a tenzija raste još više kada se ispostavi da je glavni glumac ispao iz projekta zbog konflikta sa drugim terminima. Time se najednom ukazuje šansa za Gerwina (Andreas Lust), nekadašnjeg glumca koji je odavno odustao od ideje da se dalje bavi tim poslom zbog sve manjih ponuda da negde glumi, ali koji služi kao dijaloški partner u kastinzima. Pošto glavnog glumca nema, a Gerwin odlično obavlja svoj posao, njemu se ukazuje prilika da dobije glavnu ulogu, ne bez prilike da ga se zbog toga ponizi.
Scena u kojoj Veri, inače rastrzanoj između kajanja što se prihvatila nezahvalnog zadatka i ambicije da obavi posao, po naredbi ljubi cipele iza probnih kulisa, jedna je od najboljih u filmu. To je kulminacija relacije moć-nemoć, egzekutivne arogantnosti i želje malog čoveka da se izvine u domene vidljivosti. Šansa da se vrati na film Gerwinu daje neverovatnu motivaciju i lažan osećaj da ima nešto da kaže u kreativnom procesu. Njegova filmska smrt dolazi iz naivnog verovanja da je jedna od nejgovih filmskih partnerki koju je preporučio za glavnu ulogu, sa uspešnim ishodom, njegov dodatan adut za cementiranje uloge. Međutim, poznata glumica Tamara Lentzke (Victoria Trauttmansdorff) nema nikakvo sećanje na čoveka koji ju je ishvalio i doveo na set i ona se pridružuje rediteljki u njegovom ponižavanju.
Ovo je veoma iskreno i dobro filmsko ostvarenje koje bi, da je snimljeno na engleskom jeziku, imalo daleko veću rezonansu nego što je trenutno ima. Film koji najtoplije preporučujem. (8/10)
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
