Nova interpretacija ratne opasnosti sa alegorijama na Drugi svetski rat (scenario je baziran na romanu Anne Seghers napisanom 1944) koja istovremeno govori o tome šta bi mogli očekivati ukoliko se nastavi ekspanzija fašističkih ideja u Evropi, centralna je za film Tranzit Christiana Petzolda. Naslanjajući se na svoju tradiciju pomerenih granica stvarnosti, Petzold film gradi na stvaranju tenzije puštanjem glasova ili šapata o onome što dolazi, sa tek po kojom usamljenom scenom koja se približava osećaju iminantne pretnje. Uhvativši istorijsku nit 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, ali je stavljajući u savremen kontekst, reditelj je oslikao i ksenofobni duh današnjice uz huškačke reakcije i netrepeljivost lokalnog (u ovom slučaju, francuskog) stanovništva prema izbeglicama.
Kostomografskom spretnošću Katharine Ost i neutralnom scenografijom K.D. Grubera, teško bi bilo dokučiti u kom se vremenu radnja odigrava, da ne postoje momenti u kojima iz krajička oka sevnu moderne reklame na dućanima i kada se kroz dijaloge provuče referenca na savremenu muziku, nogomet ili kinematografiju. Tih momenata je malo i lako promaknu ukoliko pažnja nije skroz aktivirana.
Georgu (Franz Rogowski) je dato u zadatak da meksičkoj ambasadi u Marseillu preda dovršeni roman disidentskog nemačkog pisca Weidela koji je sebi oduzeo život, ali o čemu praktično niko ne zna. Pola Evrope je već okupirano, nemačke trupe napreduju kroz francusku teritoriju i Georg jedva beži pred upadom fašista u Pariz. Uz rukopis, on nosi i dva pisma koja će diplomate navesti da pomisle kako pred njima stoji sam Weidel. Trenutak kolebanja je sve što ga deli od vize za Meksiko i američkog tranzita, odluka je logična.
Birokratske procedure – prepune čekaonice van-evropskih ambasada, tretman ljudi, sve je to poznato ikome je ko je morao da prođe kroz ozvaničavanje svog izbegličkog statusa. Petzold tu intereveniše karikiranjem bizarnosti određenih birokratskih procedura (20 fotografija za putovnicu, dokaz da se psi sa pedigreom mogu prehraniti, takozvani post-jugoslovenski sindrom “gospođo, fali vam jedan papir, vratite se sutra”), prefinjenošću jednog Franza Kafke. Lutanje, izgubljenost, besciljnost i bezočnost onih koji od imigranata cede novce za minimalne usluge, sve to su bezvremene pojave vezane za izbegličku krizu i Patzold ih pokazuje sa bravurom.
Marseille se pretvara u osinjak za jedne, u nadu za sigurnost za druge. Dok brodovi u pravcu slobode odlaze jedan za drugim, noseći sa sobom one koji su imali sreću da nabave potrebne papire, sakriveni po stanovima i sumračnim hotelima, stalno pod pretnjom racija, nalaze se oni koji više nemaju kuda. Pokojeg od njih odvlači sa sobom policija, ostali stoje i nemo gledaju. Petzold pokazuje lakoću sa kojom nestaje civilna hrabrost i nem, kolektivan osećaj krivice onih kojima je bolje.
Misteriozna kao i nevidljiva opasnost je Marie (Paula Beer), Weidelova udovica koja, u ubeđenju da se muž od nje sakriva po Marseillu, luta po čitavom gradu tražeći ga. Njena konekcija i sa Georgom i sa nemačkim pedijatrom Richardom (Godehard Giese) sa kojim deli stan i sa kojim ima ljubavnu aferu je vrlo kompleksna. Sudbina kojoj se samovoljno prepušta je požrtvovano čekanje na oproštaj. (8/10)
Režija/ scenario: Christian Petzold, prema istoimenom romanu Anne Seghers
Producenti: Florian Koerner vo, Gustorf, Michael Weber
Direktor fotografije: Hans Fromm
Scenografija: K.D. Gruber
Kostimi: Katharina Ost
Montaža: Bettina Boehler
Uloge: Franz Rogowski, Paula Beer, Godehard Giese, Lilien Batman, Maryam Zaree, Barbara Auer, Matthias Brandt, Sebastian Huelk, Emilie de Preissac
Muzika: Stefan Will
Teško je napraviti igrani film o nečemu kao što je masakr na norveškom otoku Utøya koji je 2011, zajedno sa bombaškim napadom na zgradu državne administracije u Oslu počinjenim nekoliko sati ranije, čitavu naciju zavio u crno. Počinilac je bila ista osoba – Anders Behring Breivik, desničarski fanatik, koji je u jednom danu ugasio 77 života.
Redatelj Erik Poppe u svome U-July 22 filmu koji se okreće Utøyi, poseže za metodama horror filma u prikazu onoga što se dešavalo tokom sat ipo vremena u, i okolo kampa podmlatka radničke partije. Tokom čitavog filma, počinitelj je nevidljiv, sem u blic kratkom trenutku, i umesto toga radnja je posmatrana iz perspektive omladine koja panično pokušava da se sakrije na otoku koji ne nudi nikakvu zaštitu. Koncentracija na žrtve je sasvim u redu ali Breivik je duh koji hoda, što ga podiže u nivo nedodirljivog zla. Međutim, on nije nikakvo biće iz zemlje bauka, već okoreli fašista koji se danas nalazi u zatvoru zbog počinjenog masakra. To je odluka koliko hrabra, toliko i manipulativna i kontroverzna, u današnjici obilježenoj razumljivom osetljivošću na zločine nad đacima i studentima kojih je sve više. To nije više pitanje toga da li je prerano za takav film, zato što tema ne bi bila ništa manje mučna ni za dvadeset godina, pitanje je načina na koji joj se prilazi. Takođe, tenzija i neizvesnost u Poppeovom ‘U-July 22’ nadomešćuju konkretniji narativ, tako da dijaloški nema nekakvih stvari koje bi gledatelju oduzele pamet lucidnošću.
Scenario Siv Rajendram Eliassen i Anne Bache-Wiig se okreće Katji (Andrea Benrtzen), mladoj devojci koja je u kampu sa mlađom sestrom Emilie (Ellie Rhiannon Mueller Osborne) u najkomplikovanijoj fazi puberteta. Na početku filma, Katjin pogled se kratko upravlja u kameru dok izgovara rečenicu “ti to nikada nećeš razumeti”, ali je ubrzo jasno da se ne obraća gledalištu, no da vodi razgovor telefonom, kako se ispostavlja – sa svojom majkom. Ovaj izlet u nedozvoljenu zonu prenošenja direktnih poruka je jedna od mnogih mana filma koji nema tu dramaturšku snagu da se otrgne od trčanja, huktanja i krika.
Pre nego se začuju prvi hitci iz vatrenog oružja, omladinci vode politizirane razgovore zbog vesti da se u Oslu nešto desilo. Neki su zastrašeni zato što im roditelji rade u blizini mesta na kojem je ekplodirala bomba. Drugi polemišu o potencijalnim počiniteljima, još uvek bezbrižno puneći usta vaflima. Prvi panični povici ih dosežu i kreće bezglavo sklanjanje. Bekstvo i panika su snimani kamerom iz ruke, dugim kadrovima, što pojačava tenziju i filmu daje klasičnu žanrovsku notu. To rezultira osećajem da će iza kuta svakog trenutka iskočiti maskirani ubica sa sekirom, nego fanatik sa puškom, pa ni stalno fijukanja metaka taj osećaj ne ublažava.
Tehnički posmatrano, film je dobro izveden, uz posebnu pohvalu direktora fotografije Martina Otterbecka sa kojim je Poppe prethodno sarađivao na ‘The King‘s Choice’ (2016) i dizajnera zvuka Gisla Tveita, odnosno Hansa Olava Stranda koji je i od tišine izvukao najbolje, uz jasan lom talasa, kvrckanje grančica i bata koraka po mokroj zemlji. (4/10)
Režija: Erik Poppe
Scenario:Siv Rajendram Eliassen, Anna Bache-Wiig
Producenti: Finn Gjerdrum, Stein B. Kvae
Direktor fotografije: Martin Otterbeck
Scenografija: Harald Egede-Nissen
Kostimi: Rikke Simonsen
Montaža: Einar Egeland
Uloge: Andrea Berntzen, Elli Rhiannon Muller Osborne, Jenny Svennevig, Aleksander Holmen, Ingeborg Enes Kjevik, Sorosh Sadat, Brede Fristad, Ada Otilde Eide, Karoline Schau, Solveig Koloen Birkeland, Torkel Dommersnes Soldal, Daniel Sang Tran, Tamanna Agnihotri, Mariann Gjerdsbakk, Magnus Moen
Jezik: norveški
Trajanje: 92 minuta
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
