Šime Mišetić: Split je umra

Oca nikad u životu nisan vidija. Osin na jednoj slici. Moja dobra mater Jelica Mišetić rodila me u Splitu, u Radunici u lito 1928. godine. Dok san bija mali nije mi ništa govorila o ocu, a kad san krenija u pučku školu, rekla mi je da je moj otac nije oženija nego je pobiga iz Splita u Južnu Ameriku. Čula je da živi u Buenos Airesu, ali joj se nikad nije javija. Odrasta san u velikon siromaštvu.

Moja mater radila je od jutra do mraka da bi štagod zaradila za priranit mene i sebe. Koliko puti bi samo ja obidva ili večera, bilo je spize samo za mene ili za nju, ona je svaki put tu mrvicu šta je imala davala meni, a kad bi je ja pita – “Majko, zašto ovo ne podilimo popola?” – odgovorila bi mi da je ona jila malo prije nego je došla doma. Zna san i onda, ka dite, da to nije istina, da je gladna...

Radila je u bogataša Novakovih, radila je u ondašnju pivovaru kod današnjeg Kina Central, radila je po kućama, prala, sumprešavala... Mater i ja smo, virujte mi, trinajst puta prominili adresu u Splitu. Je, trinajst, stavite i broj 13. Uvik je to bija podrum ili šufit. I to jedna prostorija. Skoro uvik bez zahoda. Zašto? Zato jer je to bilo puno, puno jeftinije nego afitat niki stan na katu. Proša san sve spliske kvartove, živija od Lučca do Lore...

I kad bi selili, uvik bi selili po noći. Znate li zašto? Zato da se ne vidi šta imamo. Bolje reć, da susidi ne vide kako ništa nemamo. Sve bi stalo u jedan kar, konj se ne bi umorija dok bi nas i sve šta smo imali priselija. Ne sramin se reć kako se dobro sićan da smo imali jedan krevet, vrčinu, dva kantunalića, tri, četri pjata, tećicu, po nož, perun, žlicu...

Godine ditinjstva i odrastanja proveja san u siromaštvu, ali mater mi je uvik govorila: “Jesan sirotinja, ali san poštena. I jedino sinko šta želin od tebe, je da cili život budeš pošten čovik. I da ljudima činiš dobro. I da nikome ne poželiš ono šta ne bi tija da se dogodi tebi...”

Balun u El Shattu

Prve dvi godine rata proveja san u Splitu, a nakon pada Italije 1943. godine, mater i mene pribacilo je na Vis. Ima san petnajst godina, stavilo me u radnu četu, radija san na proširenju viške ceste. A onda nan je nakon tri miseca reklo da idemo u Italiju. Brodon “Morava” isplovili smo iz Visa u talijansku luku Taranto. Ostali smo u Italiji misec dana, to vrime san skupa s dva Splićanina, Cvitanovićen i Marovićen, radija u kasarni u Lecceu, di su bili američki i engleski vojnici.

Šta san radija? A ono šta san moga radit: pra san hodnike, kancelarije, sobe, zahode! A onda smo u veljači 1944. godine otišli brodon iz Taranta u Port Said. Odatle smo išli u El Shatt. I čin smo došli dočeka nas je oni njijov strašni vrući pustinjski vitar, rekli su nan da ga zovu đibli, a pari mi se da se pisa ghibli. Ti vrući vitar dočeka nas je kad smo došli u El Shatt i ispratija kad smo nakon godinu i pol dana otišli iz El Shatta u naš Split.

Šta san činija sve to vrime u El Shattu? Igra na balun! Svaki logor je ima svoj klub, moj se zva “Udarnik”, igrali smo protiv logora čiji su se klubovi zvali “Borac”, “Dalmatinac”, “Jedinstvo”, “Partizan”... Moj “Udarnik” bija je prvak, a ja san se nadava golova.

Sićan se dobro da su odlično igrali Bilić, Grubić, Marović, kasniji igrači Radničkog nogometnog kluba “Split”, čiji san poslin i ja bija član. Veliki događaj bilo je gostovanje “Hajduka” u El Shattu. Zvali su me u sportski logor, bija san među reprezentativcima svih logora, izgubili smo sa 4:0, ali tu sriću kad smo u El Shattu vidili igrače “Hajduka”, kad su nan pričali sve novitade iz našeg Splita, to ću pantit dok san živ...

Sad, kad san spomenija balun, moran reć i to da san počeja igrat balun još 1934. godine. Ka dite od šest godina. U Varošu, na podan Kamenite ulice, svaki dan po cili dan tuka san krpaš. A kad san prvi put vidija pravi balun, kad san ga cilin šucen udrija boson nogon, došlo mi je da poletin u ariju od sriće. Radi baluna me jedan put, ka niko nikad prije ni poslin, istuka padre Marijan iz crkve svetog Ante u Poljudu, koji je ponediljkon prvi sat vodija vjeronauk.

Najžešće utakmice na balun bile su nediljon ujutro, reka bi da iden u crkvu, a iša san igrat na balun. Ti ponediljak me padre Marijan prid cilin razredon pita: “Jesi li Šime jučer bija u crkvi?” Odgovorija san: “Jesan. I to u crkvi svetoga Dominika!” Onda me je pita: “Je li ti se svidila moja propovid?” Odgovorija san mu: “Jučer san uživa u vašoj propovidi!” A onda je on skroz poludija od muke. Uvatija me u laži, on nije drža propovid u Sveton Dominiku, samo me navuka da otkrijen da lažen.

Išiba me, dobija san dvadeset šiba po rukama, vika je na mene, govorija da nikad više ne smin lagat. Onda me u drugi ponediljak pita: “Šime, jesi li jučer bija na misi?” Odgovorija san ka iz puške: “Nisan!” A onda me je išiba zato šta nisan bija. Reka san mu: “Velečasni i kad lažen i kad ne lažen uvik me išibate...” Zapritija mi je prston i reka: “Prvi put san te išiba zato šta si laga, a drugi put zato šta nisi bija na misi!”

Veliki farabut Fjuba

Uz balun san vezan cili život, od 1934. do danas! A to je 75 godina. U mon životu san ima samo dva kluba koje san volija i koje volin: “Hajduka” i “Splita”! “Bijeli” i “crveni” moja su velika radost, a kako san igra za RNK “Split”, klub ispod Turske kule mrvicu mi je bliži srcu. Priznajen, kad su u Prvoj ligi četri puta međusobno igrali “Hajduk” i “Split” navija san za “crvene”.

Reka san već zašto: radi toga šta san bija igrač “Splita”, ali i radi toga šta san bija škveranin! A spliski škver i RNK “Split” desetljećima su bili vezani pupčanon vrpcon. Puno, puno slavnih prvotimaca prvoligaškoga RNK “Split” radilo je u škveru. Sad padaju na pamet Bata Vidović, Mingo Franulović, Blaž Granić, Marcel Boban, Špaco Poklepović, Ante Pletikosić, Braco Ivić, Čiko Alujević, Zoran Grubić, Glava Ninčević, Tonči Gulin, Kuso Kraljević, Pope Dumanić...

U “Splita” san počeja igrat 1945. godine. S menon su došla dva velika igrača prvoligaškog RNK “Split” iz sezona 1957./58. i 1960./61. – Tonči Baranović i Mario Duplančić Mamuco! Tad su došli i Ivo Zekan, Tonko Tomić Đovanin, Đermano Vukasović, pa Dale Vranković i Arapović. Nikad neću zaboravit dvi velike finalne utakmice “Split” – “Hajduk” za juniorskog prvaka Dalmacije.

Prvu utakmicu moj je “Split” tuka sa 3:0, u drugoj smo poveli sa 1:0, ja san da gol najvećen vrataru Vladi Beari, onda nan je “Hajduk” zabija četri gola, već su slavili naslov prvaka, a u zadnjoj minuti opet san zabija gol velikon Beari, izgubili smo sa 4:2, ali smo prvi put postali juniorski prvaci Dalmacije. To je isto ka kad sad “Barcelona” ili “Manchester United” osvoje naslov prvaka Evrope...

Nisan učinija veliku igračku karijeru, prikinija me odlazak u vojsku, onda san triba igrat za “Mornara”, pa se ti klub raspa, pa san se uvatija svoga zanata mehaničara i osta blizak “Splitu” i “Hajduku”, odija s njima na puno, puno gostovanja, u Splitu gleda svaku njijovu utakmicu. Tako je i danas kad san proša osandeset godina. S tin da više ne iden na gostovanja, gledan samo utakmice u Splitu.

U balunu san steka puno, puno prijatelja, veliki prijatelj bija mi je pokojni Ante Mladinić Biće, a veliki prijatelji bili su mi i još uvik su Tomislav Ivić Braco i Stanko Poklepović Špaco. Sva trojica vrhunski treneri. Pa san se zafrkava da su oni veliki treneri zato šta su s menon prijatelji, pa su upili od mene veliko nogometno znanje. Intran sa Bracon i Špacon, to su dva velika čovika...

Kad san već toliko vrimena u balunu, moran spomenit i one čuvene, nezaboravne utakmice Pjace i Rive od prije više od pedeset godina, onu čuvenu prvu utakmicu u Marasovića kavi. Bilo je to 23. petoga 1954. godine, moja Riva je tukla sa 4:3, bilo je četri iljade svita, sudija je Kanta Petranić. Parilo je da to jutro cili Split ide u Kavu. Došli su pivači, muzika, dežurni likari, maseri, medicinske sestre, policjoti...

U prvon redu Bernard Bajdo Vukas, Lenko Grčić i Branko Labus. Pa doktor Picara, svi poznati Splićani... Za Rivu su igrali Aržić, Ajduković, Toma Ćelak, Kliškić, Sisgoreo, Brajo Mladinić, ja... A za Pjacu Lovre Najev, Mikelić, Davor Grčić Gaga, Kargotić, Geza Šenauer, Kampić, Čulić... Ni Gaga ni Geza nisu pomogli Pjaci, bila je to velika pobjeda moje Rive, kojoj je Ljubo Kuzmanić Fjuba uputija pozdravni telegram.

E, kad san spomenija Fjubu, moran reć da je to bija najveći farabut, zajebant, veliki igrač maloga baluna, veliki tićar, čovik koji je u stanju cili dan i noć zabavljat društvo od sto svita. A jedan put je u prvoj minuti utakmice maloga baluna na garbuncinu iza Splitova igrališta turnija balun kroz noge svon prijatelju Tomi Ćelku i – otiša ća! U prvoj minuti! Vika je: “Ja san svoje učinija, turnija san Tomi balun kroz noge, meni više ništa ne triba!”

Veštit iz Argentine

Reka san već da smo mater i ja prominili 13 adresa, a 14. adresa mi je bila – zadnja! Dobro, zadnja će bit Lovrinac, ali zadnja di živim su škverske zgrade u Poljudu. Poviše današnjeg stadiona “Hajduka”. Moja mater živila je s menon do svoje smrti. Umrla je 1997. godine u 92. godini života. Ugasila se od starosti. Ona je bila mater hrabrost. Odgojila me, odgojila je dvoje moje dice, Borisa i Sanju. Ja san radija u škveru, moja žena Dragica u knjigovežnici “Slobodne Dalmacije”, radili smo od šest do dva, liti od sedan do tri, moja mater je ostajala s unucima, brinila o njima.

Skoro san zaboravija ništo za mene puno, puno važno. Ima san dvadeset godina, sazna san od jednega pomorca da mi otac zna bit na jedno misto u Buenos Airesu. Ka pomorac u Argentinu iša je moj prijatelj Lovre Najev Crni. Kad se vratija ima san šta čut i vidit: Lovre mi je naša oca u Buenos Airesu! Priča mu je o meni i materi, reka mu je da bi bilo najbolje da se vrati u Split. Otac nije tija ni čut, bilo ga je sram. Posla mi je po Lovri veštit, košulju, kularinu, bičve, postole... Kad san to obuka na sebe, mater mi je zaplakala...

Želin na kraju reć koju besidu o svon Splitu. Mlađi svit će more bit reć da san porebambija kad ovo rečen, ali nisan porebambija nego je ovo istina: Split je umra! Saće mi svi reć da žalin za mladin danima, da sve ide naprid, da Split danas ne more bit ka oni Split iz doba moje mladosti... Sve ja to znan, tako i je, ali Split je danas izgubija dušu, izgubija je veselost Mediterana. Teatar na ulicama, u kaletama, smij, zafrkanciju, pismu, radost života... Split je izgubija smih ljudi koji žive u njemu. Split je danas ka svaki drugi grad na kontinentu. A takvi prije nije bija...

Jedino di još ćutin oni Split koji je nesta je Lučica u Spinutu. I to uz zjog za balote. To je zadnji kantun Splita koji nas podsjeća na Split naše mladosti. Ka da se ondašnja Pjaca i Riva, cili oni spliski šušur priselija u Lučicu. Timbar svemu daje čovik koji je organizira velike predstave u balotama i oko njih Ćićo Ganza. Poć nabrajat sve dobre ljude šta se tamo skupljaju nemoguće je. Priskočija bi koga, a to bi bila zločin. Pešo Lovrić je dobro reka: “Bolje nikoga ne spomenit nego koga priskočit!” Volin te ljude, volin svaki dan bit s njima, uživan s tako dobrin sviton provodit staračke dane...