Film

Ponedjeljak, 07.08.2017.

Tagovi: Valerian i grad tisuću planeta, filmske kritike

  • 00:00

Kritični pogodak

'Valerian i grad tisuću planeta' - šarenilo za sva čula u odsustvu bilo kakve velike priče

Valerian and the City of Thousand Planets
2017.
scenario i režija: Luc Besson (prema stripu Valerian and Laureline Pierrea Christina i Jean-Claudea Mezieresa)
uloge: Dane DeHaan, Cara Delevingne, Clive Owen, Sam Spruell, Rihanna, Ethan Hawke, Herbie Hancock

Piše: Marko Stojiljković

Luc Besson je renesansna ličnost zabavnog, akcijom nabijenog B filma. On je veliki boss Europacorpa, firme koja na evropskom tlu baštini tradiciju klasičnog i obnovljenog Hollywooda. On je producent po nekoliko naslova godišnje. On je scenarista i kreator likova, iako zapravo ne zna da piše. On je reditelj vrlo haotičnih i neujednačenih filmova koji iskreno preslikavaju haos u njegovoj glavi i odaju počast njegovim filmskim i uopšte kulturnim uzorima. Istini za volju, vrhunac svoje autorske karijere je imao 80-ih i 90-ih godina, i to kakav, ali makar ne očekuje od sebe da ponovi The Big Blue, La femme Nikita i Leon: The Professional.

Čini se da stvari ipak malo drugačije stoje sa The Fifth Element, možda ne najboljim, ali svakako najosebujnijim i najšarenijim Bessonovim filmom do nedavno. U tom kontekstu, Valerian and the City of Thousand Planets radi kao svojevrsni "update" za uslove današnje industrijski napravljene filmske zabave. Dakle, unapređena kompjuterska grafika. Dakle, 3D. Dakle, veliki ekrani. Osnovne stvari su tu: haos, šarenilo, reference, vrlo tanka i pratljiva, premda ne naročito logična priča koja uglavnom služi da spoji razne manje ili više nadahnute akcijske sekvence u jedan popcorn film.

Ali ovde nije reč o Bessonovom tipičnom štancu, već o projektu na kojem je u većoj ili manjoj meri radio od svoje desete godine kada je po prvi put pročitao strip Valerian and Laureline. Uostalom, ko je pratio stripovsku i filmsku scenu, primetio je uticaj Christina i Mezieresa i uopšte francuske škole stripa na produkcijski dizajn The Fifth Element. Valerian će možda postati franšiza u budućnosti (ovisno o uspehu na svetskim blagajnama, posebno u Evropi i Kini, naročito kada se u obzir uzme budžet od preko 200 miliona eura) i stoga se razvodniti, ali za sada ga treba posmatrati kao film u kojem je Besson dao celog sebe, sa svim svojim prednostima i nedostacima.

Radnja filma je vrlo bazična. Valerian (DeHaan) i Laureline (Delevingne) su dvojac kosmičkih federalnih agenata na naizgled jednostavnoj misiji da pokupe poslednji primerak životinjske vrste i uhapse krijumčara koja će otkriti zaveru i zataškavanje od strane vojnog zapovednika Aruna Filitta (Firth), pa se bezmalo pretvoriti u misiju spasavanja univerzuma ili makar jedne njegove miroljubive rase koja je pala žrtvom ratova drugih humanoida. Valerian je sposoban operativac, ali je, naravno, anarhoidan i serijski zavodnik, te stoga sklon incidentima, naročito pošto je bacio oko na Laureline. Ona je, pak, organiziranija i sklonija igranju po pravilima, ali je svejedno izuzetno lojalna svom partneru, pa je na nama da otkrijemo hoće li se do kraja filma između njih razviti i ljubavna priča.

Ono što sledi je zapravo akcija u elaboriranim, dizajniranim i koreografiranim scenama, te panoramska turneja kroz šarenilo celog univerzuma iz stripa i iz Bessonove glave. Par stvari je tu na izuzetno visokom nivou. Dizajn bića, vodenih, gasovitih, humanoidnih, drugačijih, divljih, pitomih, civiliziranih, primitivnih. Dizajn lokacija. Uvrnute ideje i filigranski detalji, poput androgino-avatarastih vanzemaljaca koji se umivaju biserima. Sarkazam upućen filmskoj industriji u jednoj od ranih scena smeštenih na virtuelnom bazaru gde junaci moraju na sebi imati naočare i rukavice da se kroz isti kretali. Reference na Star Wars, Star Trek i opskurne filmove poput Stalloneovog Paradise Alley. Sitna i krupna ludila, poput situacije u kojoj Laureline, tražeći Valeriana, stavlja meduzu na glavu da bi u jednoj od sledećih scena bila upecana od strane divljaka (leptir je poslužio kao mamac) i posluživala večeru ili bila poslužena kao večera na njihovom dvoru.




Jedna od najboljih, ako ne i najbolja sekvenca u filmu u sebi sadrži Ethana Hawkea kao makroa sa kaubojskim šeširom na glavi (teško opisivo blesav prizor) i Rihannu kao striptizetu koja menja oblike, citira klasičnu dramu i poeziju i lamentira nad životom u ilegalnoj emigraciji. Iako je u pitanju cameo-ulogica, fakat je da muzička zvezda ima potencijala da bude zvezda i na velikom platnu.

Sa nekim drugim stvarima, Valerian and The City of Thousand Planets ne stoji tako dobro. Ne samo da je priča tanka, nego je na najvišem nivou predvidljiva toliko da nema apsolutno nikakve napetosti. Čak je i anti-kolonijalna izjava odrađena sa pola mozga, kao prepisana iz Avatara, u suštini tek prazna tlapnja.

Problemi se daju iščitati i iz naslova. Valerian je preslabo definiran, generički lik, a Dane DeHaan je pogrešan izbor za akcijskog junaka jer više nego išta deluje kao prerasli klinac, ne šmeker, ne zavodnik, ne mangup, ne baraba. Uz Bessonov scenario sa potpisno lošim dijalozima, to se još dodatno vidi. Nije isto kada ti takvo šta izgovori Bruce Willis i prerasli klinac: u prvoj varijanti to može proći kao stilska izjava, u drugoj je samo glupo. Istini za volju, Besson je po pravilu bolje stajao sa heroinama nego sa herojima, ali ovde ni to nije slučaj, jer ni Laureline ni Cara Delevingne nemaju dovoljno prostora da se razviju kao lik, odnosno glumica, s tim da glumica ne dobiva ni adekvatno vođenje. Sa takvim likovima, nije ni čudo da ljubavna priča deluje kao ofrlje odrađen dodatak.

Konačno, i taj grad tisuću planeta, zamišljen kao svemirsko-operetsko-futuristički pandan Parizu s prelaza prošlih vekova, New Yorku s poslednjeg prelaza, Londonu ili Berlinu danas, ta fokalna tačka civilizacija, rasa, kultura, tehnologije i nauke, ne uspeva da u Bessonovoj viziji preraste ono što zapravo je od uvodne scene: prerasla svemirska stanica na koju su svi živi kačili svoje delove. Mesto zapravo nema duha, nema ništa što ga drži skupa i promovira u prestonicu civiliziranog svemira. Naravno, osim detaljčića koji nam plene pažnju svojim šarenilom i okreću nam fokus od problematične priče i još problematičnijeg scenarija.

Naravno, od letnjeg hita teško da možemo očekivati nekakav vrhunac filmske umetnosti, pa bi možda bilo dobro ignorirati sve te silne nedorečenosti i nelogičnosti i posvetiti se onome što u Valerianu valja. Dizajn, šarenilo, akcija i humor su ponekad sasvim dovoljni. (6/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.

Izvor: Monitor.hr