Fudbalski klub Beitar Jerusalem, osnovan 1963, najkontoverzniji je tim izraelske fudbalske lige zbog fanatične baze navijača koja veruje da je Beitar mnogo više od jednog kluba. Zbog takvih ubeđenja oni će Beitar Jerusalem dovesti do potpunog kolapsa u sezoni 2012-2013, vođeni ekstremno rasističkim motivima i agresivnom nakanom da utiču na interne odluke menadžmenta, na izbor igrača i na “njihovu lojalnost principima Beitara” koja glasi – “zauvek čisti i bez Arapa”. Slike koje se posle uvodne špice vide u dokumentarnom filmu Maye Zinshtein Forever Pure, pokazuju verne fanove dok prate autobus sa fudbalerima, skandirajući i mašući zastavama. Ovo bi mogla biti bilo koja fanatična grupa navijača diljem planete, onih koji su manje vođeni sportskim, a više ideološkim, rasističkim motivima. Međutim, retko koja od njih ima takvu vrstu huliganstva, sa jakom i strogo definisanom podelom uloga i političkim uticajem. O stvaranju mita vezanog za Beitar Jerusalem, tim koji tradicionalno podržavaju političari Likud Nacionalne Liberalne Partije, najveće političke stranke desnog centra u Izraelu, gledalac saznaje od Erela Segala, izdavača i navijača Beitara: “Klub je decenijama predstavljao Mizrachi Jevreje i desnicu. Tokom godina, postao je simbol tzv. drugoklasnih Izraelaca, tim neprivilegovanih”.
Film pokazuje pravu stranu medalje fanatizma navijača poznatih kao La Familia i posledice sa kojima se klub zbog njega suočava u sezoni 2012-2013, srozavši se sa relativno visokog mesta u ligi na poslednju prečku. U pozadini priče o eskalaciji nasilja, pretnji i smeni vlasnika/menadžmenta pa čak i igrača te sporne sezone, stoji politička ambicija jedne od najkontroverznijih ličnosti Izraela koja je kroz inat i beskrupulozne poteze, dovela do toga da se rasizam konačno uoči i definiše kao problem. Ne iz plemenitih namera, naravno. Maya Zinshtein dobija neverovatno iskrene odgovore od čoveka po imenu Arcadi Gaydamek, rusko-izraelskog milijardera upletenog u pranje novca i Angolagate zbog trgovine oružjem u vrednosti od 800 miliona dolara tokom ondašnjeg građanskog rata (1993-1998) i višegodišnjeg vlasnika Beitar Jerusalem fudbalskog kluba.
Iskoristivši javno nezadovoljstvo vladom Ehuda Olmerta 2005, Gaydamek vidi svoju šansu da napravi političku karijeru u Izraelu. Kupovina Beitar Jerusalema (2005) se biznismenu, svesnom uticaja koju klubski fanovi imaju u Jerusalemu, čini kao logičan potez u građenju političke karijere i dočepavanju funkcije gradonačelnika. Na arhivskim snimcima vidimo ga na javnim nastupima sa timom – velikodušna investicija u klub od skoro 100 miliona dolara, na početku mu garantuje veliku popularnost. Onog trenutka kada planovi o gradonačelničkoj stolici 2008. padaju u vodu – Gaydamak osvaja svega 3,6% glasačkog tela – njegovo interesovanje za klub sporta koji nikada nije voleo ni razumeo, nestaje: “Beitar ima više navijača od svih drugih izraelskih klubova zajedno. I zato su oni intersantan instrument propagande”, kaže u jednom trenutku.
Pre rezultata glasanja, sve je još uvek u savršenom redu – Gaydamek je zvezda kojoj masa kliče, pet godina kasnije on je meta mržnje zbog toga što je klub čiji je vlasnik, godinama ostavio u finansijskom škripcu. Iznanedno interesovanje oligarha za svoj klub nakon tolike pauze, 2013. svima podiže obrve i jasno je da iza toga mora stajati strategija. Pare se ponovo slivaju u klupsku kasu, Teddy stadion je dupke pun sa do 20.000 gledalaca na svakoj utakmici.
Od tima koji se dugo borio za preživljavanje, Beitar se u 33 meča sezone 2012-2013 podiže na četvrto mesto tabele. La Familia oligarhu ne oprašta ostavljanje kluba u škripcu i na njega se na stadionu obružava pevanjem stihova o njegovoj umešanosti u ratne zločine i pranje novca: “Moj san je da te vidim kako padaš, kurvin sine. Gonićemo te danonoćno”. Lojalnost timu je međutim tu i Beitar ne gubi nijedan meč tokom dva meseca.
Problemi počinju sa Gaydamekovom odlukom da se januara 2013. u Čečeniji odigra prijateljska utakmica između Beitara i tima iz Groznog. U izraelskim novinama osvanjaju naslovi: “Arcadi odvodi Beitar Jerisalem usred sezone da igra u muslimanskoj zemlji /U čemu je poenta ovog puta?/ Šta Arkadi ima na umu?!” Na umu su mu biznis i jedan, kako će se ispostaviti, opasan potez – on pod ugovor stavlja dva čečenska igrača: devetnaestogodišnjeg Dzhabraila Kadiyeva i Zaura Sadayeva, današnju zvezdu poljske fudbalske lige. Ne samo navijači, već i izraelska štampa reaguju rasistički: “Arcadi Gaydamek je angažovao dva Muslimana da igraju za Beitar Jerusalem”.
Itzik Kornfine, nekadašnji golman Beitar Jerusalema i sada predsednik kluba, od kultnog statusa koji je uživao među navijačima postaje persona non grata, zajedno sa kapitenom tima, nekadašnjim miljenikom publike – Arielom Harushom posle konferencije za štampu na kojoj je poželeo dobrodošlicu novim kolegama. Kornfine i Harush postaju mete pretnji zbog “izdaje načela” kluba i njihovi životi postaju nesnošljivi. U ništa manje opasnoj situaciji se nalaze dva čečenska igrača koje publika neprestano vređa, skandirajući konkretne pretnje: “Evo nas, najrasističkijeg tima Izraela”. Trener Eli Cohen se nalazi u nezgodnoj situaciji nekoga ko ne može više da motiviše igrače zbog sve snažnijeg bojkota od navijača koji doživljavaju na terenu. Eksplozija nacionalizma je zastrašujuća i novi fudbaleri se svuda osećaju neželjenim.
Konfrontiran pitanjem rediteljke zašto je Čečene doveo u Izrael, Arcadi (pitanje je koliko) otvoreno kaže: “Nisam ih uzeo zato što su dobri fudbaleri. Čak ne znam ni da li jesu ili nisu. Poenta ovog transfera je bila da se izazovu reakcije i da pokažu pravo lice ovog društva”. Rasizam koji je od samog osnivanja kluba bio neraskidiv deo identiteta navijačkog tela, odjednom dobija lice i jedan od transparenata koji se na stadionskim tribinama nalazi maltene od osnivanja kluba – “Forever pure. Smrt Arapima!” – počinje da živi svoju poruku: “Bez obzira na političke ideologije i stavove, kao Jevrejin ne bi smeo koristiti takve parole zbog prošlosti”, primećuje direktor kluba Kornfine, udarajući, takoreći ekser u glavu ovog fenomena. Komentar ide i na račun Benjamina Netanyahua koji tek posle potpune eskalacije nasilja, apeluje na navijače da ne podržavaju ovakvu vrstu retorike i ponašanja. “Gde je bio do sada?”, postaviće se logično pitanje. Svaki od uticajnih predsednika Izraela je nošen na rukama Beitar Jerusalem navijača.
La Familia nosi pobedu. Njihov jedini “verni” igrač Ofir Kriaf, mladi oportunista, postaje kapiten kluba, a novi menadžment objavljuje da nema nameru da pod ugovor stavi arapskog igrača. Arcadi Gaydamek klub poklanja novom vlasniku, a La Familia prošlost svoga kluba bukvalno spaljuje jedne večeri u kojoj vatra guta svu imovinu Beitar Jerusalema, uključujući i mini muzej. Ovo je film koji pokazuje manipulativnu stranu zvanične politike koja zloupotrebljava ksenofobiju zarad sopstvenih interesa. Forever pure je ogledalo društva koje udiše istu onu retoriku koja je njen narod pre skoro sedamdeset godina potpuno iskorenila.
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
