Get Out: Iskrena i uvrnuta vizija eksploatacije

‘Get Out’ je ono što bi se u anglofonom svetu nazvalo “pričom u uspehu”. U pitanju je rediteljski debi glumca-komičara i povremenog scenariste Jordana Peelea, češće prisutnog na televiziji nego na velikom ekranu, snimljen za “siću” od 5 miliona dolara, uvršten u zvanični program Sundance festivala, tamo otkupljen od strane velikog hollywoodskog studija, pušten u distribuciju u pravo vreme i sa zaradom blizu cifre od 200 miliona zelenih novčanica. Još kada kažemo da je reč o hororu, i to ne onom za blentave tinejdžere, već promišljeno uvrnutoj mešanici uticaja stari(ji)h kultnih filmova (od klasika poput ‘Rosemary’s Baby’, preko ‘Invasion of the Body Snatchers’ u novohollywoodskoj reinkarnaciji, pa do ranog Carpentera, srednjeg-do-poznog Cravena, ‘The Stepford Wives’, ‘Oldboy’ i još ponekih) sa začinom komedije i satire (što je i Peeleovo autorsko poreklo), pa je sve to prilagođeno novom kontekstu sa sasvim jasnim pod-tekstom u nadi da će istovremeno postići i cerebralni i visceralni učinak.

Ambicija, dakle, ne manjka, a i odijum relevantne američke kritike je i više nego pozitivan (ne pamtim takve pohvale za jedan horor još od ‘It Follows’), što nas dovodi do jedne začkoljice: teško je o filmu reći nešto loše u strahu od, u najmanju ruku, etikete šupka. Naime, tema je rasizam u savremenom američkom društvu koji se ne razlikuje baš puno od rasizma u nekim prošlim vremenima, a autor pokušava da nas ubedi u postojanje “ur-rasizma”, da se poslužim analogijom sa Ecovim terminom “ur-fašizam”, odnosno onog večnog rasizma koji je ponekad toliko pritajen i pospremljen pod tepih da nismo sigurni je li izumro.

Međutim, ambicije na stranu, nisam siguran da Peele u svojim namerama uspeva, a naročito uspeva li u potpunosti. Tu nije reč samo o tome je li nas on u svoju tezu ubedio, on ju je smelo i u solidnoj meri razložno izložio. Ona je svakako subjektivna, pa se mi, takođe subjektivno, možemo sa njom složiti ili ne, pozivajući se na sve, od “osećaja u stomaku” do relevantnih statistika. Pitanje svih pitanja je ima li on kontrolu nad svojim sadržajem i pripovedanjem i šta radi kada i ako je izgubi. Po tom kriteriju, ‘Get Out’ je nesvakidašnji film sa ponekom hrabrom, poštenom greškom koji se u ključnom trenutku vraća na kliše, pritom negirajući sebe: estetski, u smislu žanrovskog pristupa, pa i glede konteksta.

O radnji znate skoro sve još iz “trailera” koji se od zimus vrti po kino-dvoranama i koji već sam po sebi previše otkriva. Crnac Chris (Kaluuya) odlazi na vikend sa svojom devojkom Rose (Williams) kod njenih roditelja (Keener, Whitford). Vreme je sadašnje, ali on svejedno očekuje neugodnost makar na kursu ‘Guess Who Is Coming to Dinner’. Rose ga uverava u suprotno, da njeni roditelji nisu rasisti (Obamin idealni treći mandat se pominje kao referenca), ali svejedno vikend ne ide baš glatko. Lako za crnu poslugu (Henderson, Gabriel) u kući koja izgleda kao južnjačka vila i za to što brat (Jones) deluje kao psihopata pobegao sa audicije za postavku ‘A Clockwork Orange’ u lokalnom teatru, pa i za to što je otac preterano srdačan, pa lupeta gluposti. Majka, psihijatrica sa specijalizacijom za hipnozu i žarkom željom da svoje znanje primeni, ipak je najsablasniji član kućanstva. Neprijatnost će eskalirati na okupljanju porodičnih prijatelja koje od samog početka ima lagano sektaške pod-tonove i ispostaviće se da je naš Chris u problemu, te mora da beži, kako i naslov nalaže.

Ono u čemu Peele uspeva je to da prikaže kako se osoba crne kože oseća u predominantno beloj Americi. Za to je ključna prva, uvodna scena u kojoj mladog crnca maskirani napadač savladava i otima u belačkom, srednjeklasnom do buržoaskom predgrađu. Uvodni kadrovi scene pokazuju mladićevu nelagodu: crnci se u belačkom kraju osećaju jednako nesigurno kao i belci zalutali u loš kvart u Bronxu. Kao što će naivni belac možda biti opljačkan u getu, tako će crnac u predgrađu možda biti tretiran kao uljez, strano telo i ne dao mu bog da naleti na policiju, zaštitare ili neku već kvartovsku stražu. Ponavljam, nije bitno je to tačno ili nije, Peele nam pod nos gura po definiciji subjektivan osećaj anksioze.

Iz toga će se razviti njegov šamar američkoj liberalnoj eliti koja, u najboljem slučaju, ne samo da nije svesna svog inherentnog rasizma, nego negira postojanje rasizma kao takvog, odnosno pred njim zatvara oči. U goroj varijanti, elita, ne nužno liberalna, svoj rasizam vešto krije, povremeno se gađajući referencama na Obamu ili Tigera Woodsa, a druge rase želi, ako ne u porobljenom položaju, a onda barem u funkciji “korisnih idiota” koji ne talasaju previše i ne traže raskid sa lošim praksama iz prošlosti. Na jednom ključnom mestu u filmu Peele, međutim, gubi kredibilnost: kroz usta jednog lika samom sebi postavlja pitanje (“Zašto mi?”) na koje ne uspeva da odgovori kroz usta drugog lika, pa tako ostaje zarobljen u vlastitom dvorištu, ne šireći sliku dalje preko američkog raznobojnog socijalnog pejzaža.

Treća stvar i ono što ‘Get Out’ sa nivoa izuzetnog filma spušta na nivo zanimljivog kurioziteta je njegov kraj. Ne govorim o onom poslednjem raspletu, premda se i oko toga možemo sporiti, nego o celom tom segmentu obračuna nužnom za horor filmove i kako je on izveden – zbrzano i klišeizirano. I to je šteta jer je Peele dotle pažljivo gradio atmosferu i davao nam dijabolične sugestije u pojedinim replikama koje imaju potpuno smisla kada odvrtimo film. Nekako se može podneti i “telefoniranje”, premda je ona sluškinjina histerija na granici nesnosne, a burazerova psihopatija u Jonesovoj nespretnoj izvedbi i preko te granice. Možemo podneti i pseudo-nauku kao aparat u zapletu koji dovodi do kulminacije, ali transformacija junaka od nesigurnog do determiniranog je nagla, slabo motivirana i ničim ranije nagoveštena.

Sve u svemu, ‘Get Out’ pokazuje da Jordan Peele ima i petlje i stila, da se ne plaši da provocira ili čak bude uvredljiv, kao i da zna kada sa time da stane, što pokazuju finansijski rezultati filma. Međutim, on otkriva i jednu nadobudnost mladog autora koji je, čini se, previše zagrizao i ne uspeva da žonglira između stila, teme, konteksta, žanra i brojnih posveta. Ali za prvenac, ‘Get Out’ je potpuno iskren, ludo hrabar i sasvim dobar. (7/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.