Zaista logično zvuči da se ratna komedija / melodrama smeštena u Bosnu potkraj rata pojavi na festivalu u Sarajevu. Zapravo rat u Bosni postaje opšte mesto modernog, a opet staromodnog konflikta. Prošlo je ipak nešto vremena i neke rane su se zalečile, možda je i međunarodna zajednica nešto shvatila u međuvremenu, a možda to više nije ni bitno, bar aktuelnih ratova ima u našem svetu. Opet, logično je da ovakav film, jedan u nizu na sličnu temu, nije baš izazvao oduševljenje kod sarajevske publike.
Sa druge strane, to se ne može reći za Benicia Del Tora, koji je bio glavna internacionalna zvezda ovogodišnjeg festivala. Ima to smisla, on je jedan od koloritnijih glumaca danas sa širokim spektrom, uglavnom otkačenih uloga u otkačenim filmovima poput The Usual Suspects i Fear and Loathing in Las Vegas, ali je u svojoj karijeri odigrao i Che Guevaru. Ovde ima retku priliku da igra “clooneyevskog” lika, pomalo romantičnog, najčešće duhovitog šarmera.
Ovde igra Mambrua, veterana humanitarnog rata po silnim ratištima na svojoj možda poslednjoj misiji u Bosni, pre nego što se vrati kući u London gde ga čeka verenica.
Dolazi inspektaža koju vodi njegova bivša devojka Katya (Kurylenko) i od koje zavisi budućnost daljnje misije. To u suštini ima manji upliv na Mambrua nego na njegove kolege, okorelog, ciničnog logističara B.-a (Robbins), “novu curu”, tipično idealističnu i “by the book” Sophie (Thierry) i prevodioca Damira (odlični Feđa Štukan) kome je to jedini stabilni izvor prihoda. Efektivno, oni imaju nekoliko dana da svoje šefove uvere u opravdanost i učinkovitost misije. Pritom, na terenu je rat koji još uvek traje, bez obzira što je proglašen prekid vatre i što su pregovori u toku. Humanitarci su pritom “zadnja rupa na svirali”, iza UN vojske, birokratije, lokalnih vojski, vlasti i bandi.
Naslovni savršen dan počinje tako što naša škvadra veselih humanitaraca nađe leš nekog debelog frajera u jedinom funkcionalnom bunaru u okolini. Debelog, znači, treba izvaditi, ali to je mnogo veći problem nego što se čini, i logistički i birokratski. Treba srediti nadležnosti ili ih makar kvalitetno ispreskakati i treba naći konopac, što je mnogo veći problem nego što se to čini. A i debelog je možda neko namerno bacio tamo, iz ovog i onog razloga. Kada im se, sticajem okolnosti, pridruži i lokalni dečak Nikola (Rešidović), njihova zajednička, na momente smešna, na momente tužna “avantura” može da počne…
https://www.youtube.com/watch?v=CfWcxJq_jnQ
I to na trenutke radi. Ima tu i humora i odličnih glumačkih ostvarenja (odrasli muški deo škvadre je jako raspoložen), ima i teške ljudske drame, pa čak i patetike. Sve je lepo i atraktivno snimljeno, španske lokacije dobro imitiraju Bosnu, a dugi kadrovi i scene koji bi inače stvarali prazan hod su podvučene dobrom gitarskom muzikom koja ističe duh filma.
Čak je i priča univerzalna i shvatljiva u kontekstu svakog rata, a ne samo jednog.
I tu dolazimo do problema: A Perfect Day u celini je pomalo nekompletan film, ni tamo ni ovamo. Ima tu i smisla i dubine, ali samo do određene granice. Poruke filma se obično završavaju na floskulama tipa: “Rat je sranje” ili “Birokratija je sranje”, iako je tema humanitarnih radnika relativno sveža i nepotrošena u brojnim ratnim filmovima.
Naravno, od takvog posla čovek razvija određene mehanizme odbrane i film pokušava na tome da kapitalizira, ali to je bolje izgledalo u knjizi nego na filmu. Humoristične replike i “one-lineri” bolje izgledaju na papiru, ali retko kad pogode cilj na filmu. To su uglavnom tipske fore i uspevaju da ih izvuku samo raspoloženi glumci, a ni to nije slučaj uvek.
Deo problema se skriva i u tipskim, grubo skiciranim i iskonstruiranim likovima. Kod muških se to rešava frajerskim stavom i bleskastim ponašanjem, posebno u slučaju B.-a, Mambru je ipak nešto ozbiljniji i sličniji tipu nekakvog “vođe projekta”, dok je prevodilac Damir u Štukanovoj izvedbi tako predivno “deadpan” i u stanju da sa jednom facijalnom ekspresijom podvuče balkanski apsurdistan. Ženski likovi su, međutim, skoro pa lišeni ličnosti, svedeni na po jednu ili dve karakterne osobine.
Sa druge strane, imamo i nemalu dozu patetike, takođe šablonizirane i ustrojene tako da udari ispod pojasa. Opet je i to tako namešteno da film nikad ne odlazi suviše u težinu i da ga je moguće gledati sasvim normalno i opušteno. Spoj humora i melodrame sa ratnim okruženjem i postavkom filma ceste i apsurdnim zapletom je tonalno nekonzistentan i zbog toga A Perfect Day nikad nije ništa više od tek gledljivog filma i prolaznog iskustva.
Opet, i takav kroz apsurd ili baš zbog apsurda evocira uspomene na neke druge, uspelije filmove. Ima tu daška Kusturičinog i Kovečevićevog Undergrounda, Altmanovog M.A.S.H.-a, kao i romana i filma Catch 22. Kao i od poslednjeg, tranzicija sa jednog medija na drugi jednostavno nije tako glatka. Ako ne očekujete previše, A Perfect Day će biti sasvim solidno iskustvo. (6/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
