‘Montparnasse Bienvenue’ – manični optimizam "ženskog" filma
Šteta je da će se film kao što je Jeune femme ceniti samo po jednom kvalitetu koji je manje ili više statistički podatak. Naime, ovo je “ženski” film, režirala ga je žena, većina scenarista su žene, kao i većina ekipe iza kamere i većina likova. Nije to loša stvar, žene se probijaju u svetu filma, ali u kontekstu takvog podatka dobar deo kritike će se zaustaviti na tome da je ovaj uradak nemerljivo bolji od onoga što se pod etiketom “chick flick” podrazumeva, prosto jer je perspektiva iskrenija i poštenija, ali se ovaj film nigde neće meriti u nekim apsolutnim pravilima. A film je prilično dobar bez obzira na zadate okvire.
Već je “udica” na startu tako predivno francuska: ženska rafalno brblja u kameru ispaljujući ocene kako ona nije puno pametna, ali je barem iskrena. Nekako osećamo da to ima veze sa posekotinom na čelu za koju ćemo u “flashbacku” otkriti da ju je zaradila pokušavajući da razvali vrata od stana svog bivšeg dečka, nadutog fotografa Joachima (Monsaingeon) koji ne želi da ima ništa s njom iako je na njenim fotografijama izgradio svoju karijeru. Da, naša junakinja Paula (Dosch) je zaista mustra, što bi se reklo.
Radnja dalje vodi tokom osobito popularnim u savremenoj nezavisnoj kinematografiji, prateći njeno lutanje ne samo po Parizu i kvartu iz internacionalnog naslova, nego i u potrazi za samom sobom. Ona je osoba bez odgovarajućeg obrazovanja, znanja i veština koja nikad nije radila i potrošila je svoje kredite kod familije i prijatelja. Takođe je dovoljno snalažljiva (recimo da se spetlja sa frajerom ne bi li prespavala kod njega), ali i dovoljno samouverena da odbije njegovo navaljivanje u pogledu seksa. Na svom putu ona će prvo skandalizirati recepcionera u hotelu, prodati svoj nakit, neće se pobuniti kada je ženska u metrou (Simaga) zameni za svoju školsku drugaricu i pomogne joj, ali će kasnije otkriti da je sasvim sposobna da bude dadilja naročito u poređenju sa detetovom majkom koja je, hajdemo reći, uspešnija i blaženo nesvesnija verzija nje same, kao što će otkriti da može zarađivati za život, pa čak i da ima šanse da se spoji sa drugim ljudskim bićem, u ovom slučaju kolegom Ousmanom (Ndiaye).
U nekim stvarima Jeune femme ipak razbija očekivane obrasce. Pariz je možda surova metropola kao što bi to bio New York ili London, ali Paula nije klinka koja nije imala vremena da nauči ponešto u životu. Njena blesavost je manje ili više potpuno svesna odluka. Pa opet, debitantkinja u dugometražnom formatu Léonor Serraille ni u kojem slučaju ne uživa u njenim mukama pre nego što je pošalje na put iskupljenja. Optimizam, manija i lakoća su prisutni od početka, ali opet ovo nije ni suprotni pol klišea zvanog Amélie. Naravno da ima viška čak i u ovom ugodnom formatu od 97 minuta i da se ritam ponekad izgubi, ali zgodna fotografija Emilie Noblet i sasvim odgovarajući soundtrack Julie Roué koji spaja melanholiju i jazzersku poletnost popravljaju utisak.
Pa ipak Jeune femme je film koji pre svega zavisi od glavne glumice i Laetitia Dosch je ne samo na visini zadatka, već i na putu da izgradi ozbiljnu karijeru. Ona zaista briljira kao Paula, nikada se poštapajući klišeima i koristeći improvizaciju gde god je to moguće zaista uspeva da nas uveri u svoju ludost i maniju, ali i u sposobnost da bude pristojno ljudsko biće u smislu onoga što društvo očekuje od nje. Problem je, međutim, u tome što kada bi se nju isključilo iz jednačine, film bi se verovatno raspao ili u najboljem slučaju delovao tek blago natprosečno. (7/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.