Ron Goseens: Niskobudžetni Stuntman jedan je od filmova prikazanih na Grossman film festivalu koji se održao u Ljutomeru. Na njemu je bila naša filmska kritičarka Marina Richter, koja je između gutljaja vina napisala izvještaj s festivala. Monitor
Trinaesto izdanje Grossmanna je 11. srpnja otvoreno projekcijom jednog od najuticajnijih filmova svih vremena – Metropolisom Fritza Langa, tačno na njegovu devedesetogodišnjicu nastanka, a Mitja Reichenberg je pratio film na klaviru. Razlozi za izbor ovog klasika kao uvod u festival fantastičnog filma su mnogostruki – ne samo zbog njegove tematike i značajnog jubileja, već i zbog, kako navodi Igor Kernel u uvodnom tekstu festivalskog kataloga, veza između Fritza Langa i Dr. Karola Grossmanna, pionira slovenačkog filma prema kome je festival poneo svoje ime. Fritz Lang je tokom Prvog Svetskog Rata 1915, kao podoficir austro-ugarske vojske nekoliko meseci proveo u domu Karola Grossmanna u Ljutomeru, što je sigurno rezultovalo intenzivnom razmenom iskustava i diskusijama o filmu.
Festival je ove godine pozdravio legendarnog flamanskog redatelja Harrya Kümela koji je o svom filmskom stvaralaštvu pred publikom razgovarao sa Dejanom Ognjenovićem Ghoulom pred projekcije svoja dva kultna filma iz 1971. – Malpertuisa, uvrnute vizuelne adaptacije jedinog romana belgijskog pisca Jeana Raya sa Orsonom Wellsom u ulozi ekscentričnog bogataša Cassaviusa i erotskog vampirskog filma Daughters of Darkness. U Ljutomeru se našao i Sergio Stivaletti, italijanski majstor specijalnih efekata, producent i reditelj koji se 1985. proslavio svojim briljantnim radom na Fenomenu Daria Argenta. Uz ovaj film, Grossmann je prikazao Stivalettijev rediteljski prvenac Wax Mask (1997), Demone Lamberta Bave i Dellamorte Dellamore Michela Soavija po romanu Tiziana Sclavia (autora Dylana Doga zbog čega se ovaj film, zbog sličnih tema i oslikavanja glavnog protagoniste, proglašava odjekom čuvenog stripa) za koje je uradio specijalne efekte i masku. Gost festivala je bio i finski reditelj Timo Vuorensola, između ostalog sa dvosatnom master klasom na kojoj je kratko predstavio drugi nastavak svog bioskopskog hita Iron Sky o nacistima na mesecu, finansiran kineskim novcima i sa sve-kineskim kastingom, a koji će doživeti premijeru krajem 2018, svega nekoliko meseci po premijeri prvog nastavka. Na Grossmannu je u bioskopu pod otvorenim nebom publici pokazan director’s cut originala, posle čega je projektovan dokumentarni film Liberation day Mortena Traavika o nastupu slovenačkog benda Laibach u Severnoj Koreji, kao prvog zapadnjačkog benda kome je to ikada omogućeno još od komunističke revolucije. Spajanje ova dva filma u vezane projekcije nije slučajno – Laibach potpisuje originalan soundtrack za Iron Sky i između projekcija, vođen je razgovor o ovoj originalnoj saradnji između Vuorensole i Janija Novaka (Laibach), u moderaciji Nenada Bekvalca.
Đorđe Kadijević je specijalno doputovao u Ljutomer da predstavi knjigu Više od istine: Kadijević o Kadijeviću, seriju razgovora sa Dejanom Ognjenovićem, u izdanju Orfelina iz Novog Sada. Razgovori sa srpskim rediteljem pokrivaju njegov celokupan opus, uključujući i televizijske projekte.
U galeriji Doma Kulture je nadomak glavne bioskopske sale za čitavo vreme festivala publici bila otvorena izložba EdiTh & Sebastjana Šeremeta sa modom potpuno u skladu Grossmann estetike. Nezaobilazni Zombie Walk se održao na dan zatvaranja festivala, nadovezujući se na veliku feštu na glavnom trgu sa gastronomijom, radionicama za decu i prodajnim štandovima, sve u duhu žanrovskog festivala. Završna klapa je pala održavanjem koncerta Psihomodo Popa, po finalizovanju ceremonije zatvaranja na kojoj su objavljene i podeljene festivalske nagrade iz sva četiri takmičarska programa.
Najbolji celovečernji film iz programa Vicious Cat je The Night of the Virgin Roberta San Sebastiána, a specijalan pomen je otišao Ron Gossensu, Niskobudžetnom Stuntmanu holandskog dua Flip van der Kuil & Steffen Haars. Ovo je britka, hrabra komedija prodornih i politički nekorektnih šala koja se češe o neke od tabu tema o kojima se danas nije košer šaliti. Ron Gossens (Tim Haars, brat reditelja Steffena Haarsa) je pijanac koji se zbog videa postavljenog na YouTube sa svojim neuspelim stantom kolima u kome zamalo nije izgoreo, a potom se i utopio, nalazi u fokusu holandske medijske pažnje. Iz kuće izbačen od svoje žene koja ga vara sa čitavim Zundertom (rodno mesto Van Gogha), on se javlja agentu Berriju (Michiel Romeyn) koji želi da ga angažuje kao niskobudžetnog filmskog stuntmana. Razlog za Ronovu odluku da se baci u tu avanturu je, blago rečeno, nemoguće ispunjiv uslov za povratak kući – ili će spavati sa čuvenom filmskom zvezdom Boe Maerten (igra samu sebe), ili su mu vrata porodičnog doma zauvek zatvorena. Rona u Amsterdam prati barmen lokalnog paba – Peter (Henry van Loon), očigledan pedofil koji sanja da otvori “drink and drive” i da se kasnije “preorijentiše i postane nastavnik fizičkog za devojčice”. Uz njega stalno prisutnog, Ron mortus pijan obaljava svoj posao, mašeći sve mekane podloge za padanje, udarajući direktno o beton i druga manje privlačna mesta za ateriranje. Naposletku, maskiran kao Zwarte Piet, pomoćnik Svetog Nikolasa – do nedavno jedne od najrasističkijih holandskih tradicija sa ljudima nagaravljenih lica i perikama sa crnom kovrdžavom kosom – on se stropoštava nekoliko spratova na zemlju posle čega par dana ostaje u komi. Brzim smenjivanjem između humorom pakovanih dijaloga i scena, optičkih intervencija idejno pozajmljenih iz B akcionih filmova i autentičnih arhivskih snimaka nesreća koje su decenijama potresale Holandiju a koje su prodate kao neuspeli stunt pokušaji Rona Gossensa besprekornom montažom, Haars & van der Kuil zabadaju igle u mnogobrojne rane društva, ribajući mu pod nos teme sa kojima ne može ili ne želi da se suoči – nezaposlenost, mačo sirovost, rasizam, alkoholizam, bolesne seksualne opsesije… One će sve doći do izražaja i u pabu koje vode Peter i njegov otac, matori švaler i zajebant ( i kako se naposletku ispostavlja, otac nerođenog deteta Ronove žene) u kome svaki dan sate krcka i loče ista muška ekipa.
Amsterdam će Rona otrezniti sasvim nenadano, dok će njegovu filmsku partnerku Bo, nekada zakletu strejtašicu oterati u pijanstvo. A uz sve te promene, publika neće doživeti ni trun pretvaračkog moralizovanja i kažiprsta podignutog u zrak. Stvari teku svojim životnim tokom, nepatvoreno i životu realno, uz dozu sumanutog. Na putu do te transformacije slomiće se mnogo kostiju i iziritirati pokoji režiser. Haars & van der Kuil u radnju uglavljuju najveću import šlager zvezdu iz Nemačke – Dennija Christiana koji rekreira neke od najubitačnijih pop hitova 80-ih sa svojim “mokro kuče” kosom i retro rokerskim izgledom, uz kožnu jaknu i strukirane pantalone, kao jedan od najisplativjih klijenata agenta Berrija. Christian sebe parodira jednako predano kao Boe Maerten, odnosno Waldemar Torenstra, Thomas Acda, Tygo Gernandt – velike filmske i pozorišne glumačke zvezde Holandije, koje su od strane reditelja stavljene u tipične šou-biz situacije ispunjene sujetom i laktašenjem. Ron Goseens: Niskobudžetni Stuntman je nepretenciozna i laka komedija koja diže grudni koš od prve do poslednje minute i koja zaslužuje da dobije maksimalan broj poena za povratak korenima ovog žanra.
Najbolji muzički dokumentarni film iz selekcije Noisy Cat – Spit’N’Split Belgijanca Jérôma Vandewattyna je zasluženo priznanje za kamerom praćenu odiseju belgijskog The Experimental Tropic Blues Band, ogoljeno iskrene slike turnejskog života prosečnog neafirmisanog muzičkog sastava, vođenog ljubavlju prema profesiji i naivnom verovanju u iznenadan uspeh i priznanje. Ako film počinje kao klasičan doumentarac koji kameru upravlja na oskudna prenoćišta po motelima i privatnim stanovima koji su “najprljaviji od svih opcija koje se nude”, on se lagano pretvara u psihološku studiju međuljudskih odnosa pod uslovima u kojima se svaka čestica intimnosti gubi i zamenjuju je relacije poznate iz srednjoškolskih dana koje obeležavaju maltretirači i mirni nerdovi koji se nadaju da će im pomoć nenadano doći od drugova iz klupe. Svaki od članova benda se lagano karakterno oktriva nikada ne uspavanom oku Vandewattyna koji ih prati po evropskoj turenji obojenoj malim razočarenjima, velikim aplauzima i preteranom konzumacijom baby bambooa, opasno intezivne mešavine gandže sa drugim supstancama koja od velike većine benda pravi umljate mačke, ali od večito agresivnog,svojim ličnim neuspesima markiranog gitariste Jeremya, okov za noge čitavom bendu.
Priča koja se rađa iza kamere je iskrena slika jedne druge stvarnosti, neretko pogrešno percepirane od strane konzumenata koji muzičkoj produkciji prilaze sa nonšalantnom internet razmaženošću dostupne piraterije ili klupskog pijanstva koje muzičare tretira kao deo all-inclusive dekora koji je uhu ugodan, ali ne vredan više od par centa tipa, za razliku od potoka pića za koji će biti spremni da istresu čitav nivčanik. Na jednom od klupskih nastupa u Nemačkoji, bend će, zbog lošeg dila sa organizatorima, biti ostavljen sa 8 eura napojnice, što je dovoljno za obrok sastavljen od čokoladica i sode. Za svoj neosporno dobar sluh za stvari koje markiraju život muzičara i za odličan finale u kome se mešaju žanrovski sa dokumentarnim i igranim elementima, Spit’N’Split zaslužuje 9/10 poena.
Specijalan pomen je otišao Varji Močnik za Glazba je Časovna Umetnost 2, LP Film Buldožer – Pljuni Istini u Oči, naslovljen prema prvom albumu slovenačkog benda Buldožer o kome je reč, a prema scenariju Igora Bašina i Barbare Kelbl.
Slak’s Vicious Cat nagrada za najbolji kratki film pripala je albanskom reditelju Ereniqu Bekiriju za Bon Appetit, dok je internacionalno Melis D’Argent priznanje za najbolji evropski fantastični kratki film otišlo u ruke Holanđanina Erika van Schaiika za Under the Apple Tree.
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.