‘The Florida Project’: Divota i noćna mora odrastanja na margini američkog društva

Možda zvuči otrcano kao formulacija koja se ponavlja svako malo za nekog od američkih indie filmaša, ali Sean Baker je jedan od najzanimljivljih autora na toj sceni strpljivo gradeći karijeru na pomalo neujednačenim, a opet vrlo dobrim filmovima koji popravljaju utisak svakim narednim gledanjem, držeći se nekakvih osnovnih postulata u svom autorskom postupku (poput obilate upotrebe naturščika), menjajući ponešto u procesu i učeći se iz filma u film. Baker je jedan od retkih autora koji margini pristupa kako treba, sa srcem i sa pogledom iznutra, a ne sa sažaljivim simpatijama s visoka, i koji u takvoj situaciji može i želi pronaći nešto lepo i iskreno poput nekog neobičnog prijateljstva kao možda jedinog načina da se pregura život. ‘The Florida Project’, prikazan na upravo završenom Human Rights Film Festivalu u Zagrebu, njegov je šesti film i do sada najcelovitiji i najbolji film.

Nakon sirovih tinejdžera (‘Four Letter Words’), ilegalnih imigranata (‘Take Out’), uličnih prevaranata (‘Prince of Broadway’), porno-zvezda u pat-poziciji (‘Starlet’) i transrodnih prostitutki (‘Tangerine’), sada je u fokusu milje polu-beskućnika, fenomena američkog kapitalizma, ljudi čija je životna situacija takva da žive po ušljivim motelima i svakog dana mogu završiti na ulici. Oni su se u toj situaciji našli iz različitih razloga, neki su odrasli u sličnom okruženju, neke je dotukla poslednja kriza, neke druge je neka prethodna kriza ugurala u milje “working poor”, radničke sirotinje, ljudi koji nisu u socijalnom sistemu, ali ne mogu zaraditi dovoljno za život. Zajedničko im je, pak, to da u početku misle da su na korak od toga da se izvuku, ali kako vreme prolazi shvataju da je njihova “trenutna situacija” zapravo permanentna i da može samo ići na gore.

To, naravno, važi za odrasle ljude dok su deca toga blaženo nesvesna i aspekt prijateljstva se u ovom filmu vrti oko njih. Za njih je frustrirajuća činjenica da se moteli u kojima žive nalaze u poslovnoj zoni oko mesta iz snova, Disney Worlda nadomak Orlanda na Floridi, ali da oni tamo nikada nisu bili i ne mogu otići. Sa druge strane, mogu se igrati oko bazena, na livadama, blizu autoceste, po sobama u koje im je, kao, zabranjeno da ulaze, mogu žicati za hamburger i sladoled, mogu smišljati i izvoditi pakosti kao što su mrtva riba u bazenu (“samo sam htela da je oživim”, kaže devojčica), isključivanje struje u celom motelu (čisto da vide šta će se dogoditi) ili čak nešto ozbiljno i granično sociopatski kao što je spaljivanje napuštenih kuća preko ceste. Tako će zvezda filma iz čije perspektive sve i posmatramo Moonee (igra je Brooklynn Prince sa sigurnošću buduće filmske dive i neverovatnim talentom) i njen drugar Scooty (Rivera) upoznati svoju novu potencijalnu žrtvu Jancey (Cotto) tako što će pljuckati na auto njene bake koja je odgaja. Zašto? Može im se, a ona živi u drugom motelu. Oni će, međutim, postati prijatelji kada im se Jancey pridruži u pranju auta čime su zapravo kažnjeni. Jer deca to tako rade.

Primetimo samo da to nisu nekakva uglavnom dobra deca, neke simpatične male barabe koje rade bezazlene nestašluke. Ne, ta deca itekako znaju biti sebična i surova, bezobrazna i snalažljiva, bezosećajna, egocentrična, zahtevna i nekako divlja. Za šta ona ni u kom slučaju nisu sama kriva, već “zasluge” pripadaju odraslima, njihovim roditeljima i starateljima. Koji su, pak, i sami zauzeti dnevnim preživljavanjem koje varira od mukotrpnog rada preko varanja slučajno zalutalih turista do prostitucije. S kim i kako odrastaju, ni ta deca nisu mogla bolje ispasti.

Mada bi opet bilo krivo svu muku svaliti na njihove starce jer ni oni uglavnom nisu krivi za situaciju u kojoj su se našli i da imaju vremena da na njih paze i da ih odgajaju, oni bi to činili. I ovako čine sve što je u njihovoj moći da ih zaštite i nahrane dok im život stalno postavlja nove prepreke i njihove greške su nenamerne, iskrene i ljudske. Što, opet, ne znači da njihovo ponašanje koje navodno nema veze sa decom neće ostaviti posledice na istu tu decu. Kako će Moonee razumeti zašto se njena majka Halley (sjajna Bria Vinaite) posvađala sa Scootijevom majkom pa se ona ne može igrati sa svojim drugarom. Kako će razumeti kada je mama otera u kupatilo jer joj dolazi “prijatelj” i gde sve njena mama tačno greši. Njihova ljubav je obostrana i bezuslovna, a Moonee može samo kopirati svoju majku svesno ili nesvesno, bez ikakve ideje da će je upravo to uvaliti u neprilike u budućnosti.

Možda bi, sa druge strane, njenoj mami i drugim mamama bila potrebna nekakva roditeljska figura koju će dobiti u obliku menadžera Bobbyja (Willem Dafoe, apsolutno idealan za ulogu koju igra) koji održava ravnotežu između tih nesrećnih ljudi kojima želi pomoći u granicama svojih mogućnosti i slučajno zalutalih ili niskotarifnih turista koji u taj kraj dolaze. To, međutim, ne znači da i on nema svojih briga i da je njegovo strpljenje bezgranično, kao i njegove mogućnosti balansiranja. On je menadžer, nije vlasnik, a ponekad mu je posao takav da popravlja fasadu ili da promeni madrac pun stenica.

‘The Florida Project’ nije film radnje, koliko je film stanja i otuda taj dugački, detaljni opis. On se dešava na ograničenoj teritoriji oko motela tokom jednog dugog toplog leta koje deci znači igru, a odraslima muku i ta dva osećaja se ritmično smenjuju. Nevolja naprosto čeka iza ugla. To opet ne znači da je ‘The Florida Project’ statičan ili, daleko bilo, dosadan, upravo suprotno, epizodična, “slice of life” struktura mu paše i Bakeru ostavlja dovoljno slobode da se poigrava sa pričom, tehničkim aspektima poput rakursa (koji ovde uglavnom simulira vizuru deteta) i glumcima u glavnim i epizodnim ulogama, profesionalcima i naturščicima, što i inače čini.

Ovde je relativna novost glumac visokog profila poput Willema Dafoea u relativno velikoj ulozi, kao i cameo-pojavljivanja etabliranih američkih indie-glumaca poput Caleba Landryja Jonesa i Macona Blaira, kao i Karrena Karaguliana sa kojim je sarađivao u ‘Tangerine’. Zato su neprofesionalne glumice Bria Vinaite kao Halley i mala Brooklynn Prince kao Moonee, za Bakera očekivano, odlične i zaista bi mogle samo na osnovu ovog filma izgraditi karijeru u bližoj budućnosti.

Opet, bilo bi neodgovorno tvrditi da je ‘The Florida Project’ savršen film jer mu se nekoliko stvari ipak može zameriti. Jedna je trajanje i ponavljanje sličnih motiva kojima se ono postiže. To je donekle dramaturški opravdano stvaranjem ugođaja kako se dani koji se nižu ne razlikuju puno međusobno i to bi trebalo biti jasno već nakon par repeticija. Srž tog problema je što je Baker sam sebi bio montažer i što, očito, nije imao srca da film još za kakvih desetak minuta skrati i učini ga dinamičnijim. Neko drugi će možda imati zamerke i na sam završetak filma, premda je, takav kakav je, legitiman i čak zanimljiv kao autorska odluka. I pored svega toga, ‘The Florida Project’ je najkompletniji Bakerov film do sada i jedan u samom vrhu ove godine. Ne bi bilo čudno ako bi polučio puno uspeha u sezoni nagrada. (9/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.