Možda u svojoj naivnosti pomislimo da je selekcija filmova za festival lak i zahvalan posao, da samo iz neograničenog izbora relevantnih filmova treba izabrati najbolje i najrelevantnije. Međutim, festivali po regionu, osim možda Sarajeva, ipak nemaju luksuz neograničenog izbora, pa moraju da se prilagođavaju situaciji. Princip je sličan kao sa muzičkim festivalima i turnejama pojedinih sastava, ko se u datom trenutku gde nalazi, ko je dostupan i koliko to košta. Sve je, manje ili više stvar tržišta.
Festival autorskog filma (FAF) u Beogradu je svojevrsni kraj banketa za nas, regionalne festivalske nomade i to znači da smo većinu filmova ili već pogledali ili makar imali prilike da to učinimo u letnjoj i jesenjoj festivalskoj sezoni. Ali to takođe znači da sada konačno imamo priliku da nešto od propuštenog sa tih festivala nadoknadimo. Sa druge strane, ekipa FAF-a se potrudila da nam ipak ponudi i nešto novo, pa tako imamo i jednu svetsku premijeru u glavnom takmičarskom programu, nove trendove u regionalnoj kinematografiji, bogat prateći program i nekoliko odličnih retrospektiva. A i lepo je svratiti u rodni grad.
Kad smo kod propuštenog, neke stvari će za sada ostati propuštene, ali mogu kriviti samo sebe i nikog drugog. Embrace of the Serpent mi je “pobegao” u Sarajevu i u Ljubljani, a na FAF-u sam na njega zakasnio, a po svemu što čujem, to je jedan od filmova godine. Za utehu mi može poslužiti da sam konačno ulovio The Project of the Century koji mi je takođe “bežao”. Svojim “ulovom” nisam baš najzadovoljniji, jer je intrigantna premisa o “gradu duhova” zamišljenom da opslužuje nikad završenu nuklearnu elektranu zanimljiva, ali jednom kad nas autor Carlos Quintela uvede u bizarno okruženje i atmosferu, čini malo toga da bi našu pažnju zadržao. Jednostavno, narativna linija je suviše slaba i standardna (tri generacije muškaraca sa pripadajućim generacijskim stavovima pod istim krovom), a ne pomaže ni igranje sa dokumentarnim materijalom.
Drugi film iz kategorije nadoknađivanja propuštenog je L’ombre des femmes, crno-beli ljubavni film nepograšivo francuskog retro štiha. Film prati Pierra i Manon, njihovu vezu i njihove veze sa strane i kako to utiče na njihov odnos. Iako ne nudi ništa novo, film ima stila i duha, te vrlo fluidne dijaloge, dok se jedino narator čini kao blagi višak i nepotreban stilistički trik. Sve u svemu, 80-ak minuta dobro potrošenih.
Treći i poslednji film iz te katergorije je Cemetery of Splendour tajlandskog autora Apichatponga Weerasethakula. U pitanju je prvi pravi dugometražni film autora koji je 2010. godine dobio Zlatnu Palmu u Cannesu za Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives. Weerasethakul nastavlja sa svojim stilom filmova koji su sporog ritma, smešteni između realnosti i fantazije, prožeti simbolikom i spiritualnošću. Priča gravitira oko improvizirane bolnice u staroj školi u kojoj leže vojnici koji pate od spavajuće bolesti i o kojima se uglavnom brinu familija i volonteri. Jednom kad “ukačimo” pravila “sveta” koja su pre svega para-naučna, pa onda sve ostalo, Cemetery of Splendour postaje začudno, ali toplo, univerzalno, sveprožimajuće iskustvo za iskrene ljubitelje art-filmova.
Sa druge strane, na ovogodišnjem FAF-u smo imali i jednu pravu svetsku premijeru. U pitanju je, doduše, delo domaćeg autora, Saše Radojevića, jednog od istaknutijih predstavnika tzv. srpskog garažnog filma. O “garažnosti” se tu da raspravljati, s obzirom da je jedan od producenata nacionalna TV kuća, ali ugođaj samog filma je definitivno garažni, ali ipak ne diletantski. Porodica je, naime, sastavljena od kućnih filmova porodice Jovanov, mockumentary i igranih scena, a žanrovski se kreće od drame o porodičnim istorijama, preko misterije (tajna iz prošlosti) do političkog trilera. Garažna izvedba je tu manje problematična od neurednosti priče koja se u dosta trenutaka čini naprosto proizvoljnom.
Korištenje arhivskog, dokumentarnog, pa čak i privatnog materijala u igranim filmovima je legitiman i priznat postupak, ali otvara pitanje određivanja filmova. Sa druge strane, dokumentarni filmovi se sve više oslanjaju na režiju, skriptiranje i “odigravanje” određenih scena od strane samih subjekata. Granice između dokumentarnog i igranog filma nikad nisu bile mutnije, a sigurno neće postati jasnije ni sa The Other Side, novim filmom Roberta Minervinija, Italijana na radnom zadatku duboko na američkom Jugu. U spoju dokumentarnog i (od)igranog, Minervini je ovog puta fokusiran na paradokse u Louisiani. Sa jedne strane, imamo zajednicu marginalaca i narkomana koji žive svoj paralelni svet, daleko od očiju pristojnog društva. Iako je njihova situacija potresna, u njima ipak postoje tragovi ljudskosti. Drugi subjekti na sličnom prostoru su takođe marginalci, ali po sopstvenom izboru. Oni su survivalisti i militaristi koji imaju kolektivnu (induciranu) paranoju o ratovima i revolucijama i za njih se spremaju kroz vojni i ideološki trening. To su ljudi koje mi dosta često otpisujemo kao budale, ali im Minervini prilazi sa poštovanjem i iskrenim interesom, što The Other Side čini filmom itekako vrednim gledanja.
Dotakao sam se paranoje, i nju je u današnjem svetu lako potpirivati i još lakše održavati. Ne da za nju ne postoji valjani razlog, pogledajte samo Pariz, ali ona retko predstavlja rešenje, naročito kada je podržana od strane sistema. O paranoji u susedstvu nam govori turski film Frenzy i to čini iz vizure dva brata. Stariji je robijaš tek pušten na slobodu uz obavezu da bude policijski doušnik po pitanju naizgled benignih stvari: ko šta baca u smeće i može li se od tog otpada napraviti bomba. Problem je u tome što on svoj zadatak shvata toliko ozbiljno da u svojoj glavi povezuje nepovezivo. Mlađi brat je šinter i uvod u njegovo ludilo je čin spasavanja ranjenog uličnog psa, što će možda kolege protumačiti kao sramotu, ali svakako nije dovoljan razlog za preteranu brigu. Frenzy je atipičan film za tursku, usporenu arthouse kinematografiju, i u njemu se mogu iščitati uticaji filmskih klasika poput Hitchcocka, ali i odjeci grčkog bizarnog vala koji spaja žanr sa autorskim pristupom i kontekstom. Frenzy je sjajno tempiran film koji atmosferu gradi savršeno i u potpunosti korespondira i sa lokalnim, turskim i pre svega istambulskim kontekstom, kao i sa globalnim, u svetlu “rata protiv terorizma” koji, kako vidimo, plamti i na Istoku i na Zapadu.
Kada smo već kod Istoka i Zapada, uz tursku, još jedna duboko podeljena kultura je i ruska. Međutim, svetonazorske podele nisu nastale tek tako, već imaju korene pre svega u klasnim razlikama. O tome kroz svoj metaforični “hyperlink” film Under Electric Clouds govori Aleksej German mlađi, sin nedavno preminulog ruskog filmskog velikana Alekseja Germana. Under Electric Clouds je moguće dovesti u vezu sa “magnum opusom” Hard to Be a God Germana starijeg, jer u suštini govori o razlici u perspektivama, ali u pitanju je sasvim drugačiji film. U Rusiji 2017. godine, tačno 100 godina od revolucije (Februarske ili Oktobarske, svejedno je), posmatramo društvo koje se prelama na primeru jedne zgrade: ambiciozno zamišljene, moderne, možda čak i umetnički vredne, ali nedovršene. Investitor-tajkun je umro, svi su ga napustili, a mi priču pratimo kroz sedam kraćih filmova iz perspektiva raznih ljudi kojih se ta zgrada tiče: arhitekte, naslednika, radnika, muzeja u čijoj je blizini sagrađena, narkomana koji su je kasnije zaposeli itd… Prošlost je neistražena, sadašnjost mutna, a budućnost nesigurna…
Ništa novo za Rusiju, ali ni za druge delove sveta: pozicija u društvu uvek kroji stavove i ciljeve. To je slučaj i sa kolumbijskim filmom Land and Shade, koji je možda socijalno najangažiraniji film ovog izdanja festivala. U pitanju je klasična priča o ljudima koji su postali nadničari na svojoj zemlji u svetlu nadirućeg kapitalizma i o surovosti njihovih života ispričana iz ugla jedne familije. Pater familias se nakon dugog odsustva vraća da pomogne u kući. Njegov sin se razboleo i na umoru je, pa ne može raditi na poljima šećerne trske, a kako je bez posla, nema pravo ni na lečenje. Centralna dilema filma je ona potresna i životna: ostati u dobroj veri da će se nešto već srediti ili otići trbuhom za kruhom. Postavlja se pitanje koliko je odlazak i prelazak u grad rešenje. Oni su već radnici, proleteri, ovisni o tuđoj dobroj volji. Land and Shade će nas naterati da se zapitamo.
Za kraj, evo još malo faktografije. Ovogodišnji FAF bio je najobimniji do sada: na njemu su prikazana 84 filma. Dobitnik glavne nagrade Grand Prix Aleksandar Saša Petrović je indijski film The Fourth Direction redatelja Gurvindera Singha, dok je specijalno priznanje otišlo Athini Rachel Tsangari za film Chevalier. Za najsinematičniju sekvencu nagrađen je Under Electric Clouds. Nagradu za režiju dobio je rumunski reditelj Corneliu Porumboiu za film The Treasure. U programu “Hrabri Balkan” nagrađena je Daphne Heretakis za kratki dokumentarni film Archipels, granites denudes.
Ovim završavam svoj festivalski angažman za ovu godinu. Obećavam da ću se vratiti redovnom kino-repertoaru, barem do oscar-sezone i nekog novog festivalskog ciklusa. Do čitanja.
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
