Emotivno klupko ‘Manchester by the Sea’ otvorio Viennale

Najveći austrijski filmski festival, Viennale, otvoren je projekcijom najnovijeg filma Kennetha Lonergana Manchester by the Sea (USA,2016), dramom o tištećoj patnji dva muškarca koja se bore sa osećajem praznine i tuge zbog gubitka članova porodice. Kao vanredni scenarista koji je narativ svakog od svojih dosadašnjih filmova sam uobličio, Lonergan na platno sklisko prenosi osećanja koje je u kinematografiji teško oslikati bez patetične, često banalne note, približavajući gledaocu duševni sklop čoveka mučenog krivicom i bolom. Kod Lonergana se emotivno klupko odmotava sporim, odmerenim tempom, sa svakim obrtajem otkrivajući po jedan segment života glavnih protagonista i sklapajući komadiće njihovih ličnosti u kredibilne celine.

Lee (Casey Affleck) radi kao domar koji se stara o nekoliko zgrada u Bostonu. Njegova svakodnevnica se sastoji od sitnih popravki po stanovima stanara koji ne znaju kako da se nose sa njegovom ćutnjom i prgavom naravi. Posle napornih radnih dana on vreme provodi sam za šankom bara u svome kraju opijajući se, ne obraćajući pažnju na okruženje. Flertovanja i pokušaji zapodevanja konverzacije na njega nemaju apsolutno nikakav efekat i jedino što se čini da kod Leeja uvek funkcioniše je eksplozivna potreba da zapodevanjem kavge kada mu se za to ukaže prilika. Pogrešan pogled ili slučajan dodir u pabu su dovoljni da pokrenu pesnice koje lete žrtvi u lice i čini se da ne postoji odgovor za njegove iznenadne nalete agresije sve dok radnja filma ne dobije na zaletu. Leejevi dani se rutinski svode na posao i pivo i njegov samački tango se prekida jednim telefonskim pozivom u kome saznaje da je stariji brat Joe (Kyle Chandler) hospitalizovan zbog srčane bolesti dijagosticirane pre mnogo godina, za koju se zna da vodi neminovnoj smrti. Lee seda u kola i kreće u mesto u kome je odrastao (Manchester) i za koje ga vezuju bolne uspomene od kojih je utočište pronašao u Bostonu. U bolnici ga zatiče tužna vest da je brat preminuo sat vremena pred njegov dolazak.

Na početku se fokusirajući isključivo na odnos dva brata uz pomoć sekvenci iz prošlosti, odnosno Leejevu vezanost za svoga nećaka Patricka (Lucas Hedges) koga je kao dete učio da peca, Lonergan uspeva da odvoji dve tragedije jednu od druge – onu koja se dešava u sadašnjici i jednu mnogo dublju, koja je oblikovala sve odnose među ljudima u Leejevom iminentnom mančesterskom okruženju. Konekcija između dve vremenske dimenzije se dešava u vidu flešbekova koji ga na početku bacaju u srećnije trenutke iz prošlosti u kojoj je vreme provodio u okruženju svoje porodice, da bi postajali sve traumatičniji podsetnik trajnih posledica jednog noćnog pijanog izleta do dragstora.

Pitoresknu sredinu gradića na moru sa drvenim porodičnim kućama koje se jedna za drugom nižu u viktorijansku nisku, pritiska sivilo zimske jalovosti koje odgovara opštem atmosferskom raspoloženju filma. Sahrana ne može da se obavi zato što je zemlja zaleđena i telo preminulog završava u zamrzivaču, čekajući na toplije vremenske uslove da pronađe konačan počinak. Ova fizička prepreka zvaničnog opraštanja od brata/ oca, pritiska obojicu muškaraca više nego što su toga svesni. I dok Joeovo telo čami u bolničkom hladnjaku, Patrickova tuga probija svom silinom napolje kada, tragajući za za nečim jestivim u kući, pronalazi zamrzivač pun zaleđenog mesa. Ovo je jedna u nizu finesa kojima scenarista/ reditelj bravurozno pravi sponu između spoljnog i unutrašnjeg sveta svojih glavnih junaka.

Staloženost kojom Lee organizuje sve detalje oko sahrane svoga brata i metikulozna predanost rutinskim radnjama su njegov način potiskivanja tuge duboko usađene u biće čoveka koji je već morao da se suoči sa tragičnom smrću svoje troje dece, dok njegov sedamnaestogodišnji nećak vreme provodi između stanova dve devojke koje ne znaju jedna za drugu, na garažnim probama svog benda i treninzima hokeja. Smatrajući sebe neadekvatnim starateljem za Patricka zbog krivice za pogibiju svoje dece koju nosi na plećima, Lee protivno bratovom testamentu pokušava da iznađe idealnu opciju za mladića – toplinu doma i sigurnost u stabilnoj porodičnoj sredini. Sva patnja koju u sebi nosi konačno izbija napolje posle jednog od susreta sa bivšom ženom (Michelle Williams) koja mu, preudata i sa tek rođenom bebom, pruža ruku pomirenja.

Lee i Patrick su skoro mehanički uvučeni u svoje svetove odvraćanja pažnje i Lonergan pušta da se njihovi emotivni oklopi postepeno olabavljuju. S početka nesposobni da pokažu i iskažu svoja prava osećanja, oni polako pucaju iznutra, sve više pronalazeći put jedan ka drugom. Spona između njih počinje da jača i kulminira kompromisom, možda jedinim rešenjem za reuspostavljanje normalnosti – rastankom.

Kenneth Lonergan (rođen u New York-u 16.10. 1962) je prevashodno scenarista koji će ostati u pamćenju po svojim doprinosima komediji Analiziraj ovo (1999) Harolda Ramisa, animiranom filmu Avanture Rockija i Bullwinkla (2000) Jaya Warda i kao jedan od tri scenarista za Bande New Yorka (2002) Martina Scorsesea.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.