Da sam ja Haruki, evo što bih si rekao...
Izmišljeni intervju s Murakamijem
U dugačkim trkama posle nekog vremena morate pronaći način da prevaziđete bol. Ne, “moranje” nije dobra reč. Ali ako ne pronađete taj način, nećete izdržati do kraja trke, a ja sam neko ko ne voli da ostavlja stvari nedovršene. U pisanju postoji jedna teorija (ako je tako mogu nazvati) koja kaže da se pisac, u trenutku objavljivanja svoje knjige, kada ona postane dostupna publici i podložna najrazličitijim tumačenjima, treba distancirati od tog dela koje je stvorio. Ta knjiga ima svoj put i više nema mnogo dodirnih linija sa onim ko ju je stvorio. Ona sada postaje vlasništvo drugih umova koji će je percipirati na bazi svojih pređašnjih iskustava, doživljaja, emocija… Ali isto tako mislim da je to distanciranje važno i prilikom samog procesa pisanja – posmatrati nečijim drugim očima ono o čemu pišete. Možda ja svaki put kao nova osoba stavljam reči na papir. I različiti likovi mi dolaze kada se kao pisac preobratim u nekog drugog… Pulse
