Wunderkind Xavier Dolan kreće na internacionalni pohod. Na neki način. Juste la fin du monde mu je prvi film van striktno kanadskog, odnosno “Quebecois” konteksta. U pitanju je kanadsko-francuska koprodukcija, prema delu francuskog pisca i sa francuskim glumcima, i to izrazito zvučnih imena, snimljena na, doduše, kanadskim lokacijama. Dok željno očekujemo i debi na engleskom jeziku, The Death and Life of John F. Donovan, najavljen za 2018. godinu, ostaje nam da pogledamo kako se mladi autor snašao na novoj teritoriji.
Logično je za pretpostaviti da će autor sklon ličnom, čak autobiografskom pristupu u filmu izabrati dramu autora, jednako tako sklonog ličnom i autobiografskom pristupu sa kojim se može identificirati po još dva pitanja. Oba autora su neskriveno gay i obojica su u svom radu fantastično brzi i produktivni. Lagrace je umro mlad, od AIDS-a sa samo 38 godina života i ova drama iz kasnijeg perioda njegovog opusa govori upravo o pripremama na smrt. Dolanu možemo zaželeti jedino drugačiju sudbinu, dug život i još plodniju autorsku karijeru.
Film počinje sa naracijom glavnog junaka Louisa (Ulliel) koji objašnjava da se nakon dvanaestogodišnjeg odsustva vraća kući kako bi svojima rekao da umire i oprostio se od njih i od života. Ubrzo ćemo saznati da je otišao naglo i nenadano, da je ostvario blistavu karijeru kao dramski pisac i da se svojima javljao kratkim, kriptičnim razglednicama. Međutim, kada se pojavi na kućnom pragu, pičvajz već uveliko počinje i u toj situaciji Louis nikako ne uspeva da pronađe pravi trenutak za veliku vest jer se čini da su za ostatak familije njihovi problemi i svađe preče od posete izgubljenog sina i brata.
Je li Louis jedini normalan u toj kući ili se tako samo doima zbog lakonskih odgovora sa smeškom? Ili je možda upravo seme razdora, nepokretni pokretač koji unosi nemir samim svojim prisustvom? Bilo kako bilo, pripremite se za 90 minuta svađe (skoro) svih sa (skoro) svima koja će biti prekinuta jedino snolikim sećanjima na neke prošle, sretnije dane. A ekipa likova je paklena. Majka Martine (Baye) je rastresena, ali draga žena preke naravi koja jako voli zvuk svog glasa, pa se zato stalno trudi da govori i bude u centru pažnje. Ipak, ispod te neprimereno blesave površine, ona je ipak dovoljno lucidna i perceptivna. Brat Antoine (Cassel) je nesiguran u sebe, nesrećan u životu, ljubomoran na sve druge i to maskira odurnim, drkadžijskim stavom koji prevazilazi iritantno ruganje i uvek je na rubu nasilja, a ponekad tu zamišljenu granicu i prelazi, barem u verbalnom smislu.
Osim njih, u kući su i dve osobe koje Louis ne poznaje. Jedna je žena njegovog brata, Catherine (Cotillard) koja je u familiju ušla pošto je on izašao. Ona je srdačna i sklona priči o stvarima u njenom životu, uglavnom deci, ali od početka odaje čudne vibracije. Pošto ne zna uvek da se izrazi, možemo pomisliti da joj francuski nije maternji jezik, da joj inteligencija nije jača strana ili da je jednostavno ubijena u pojam, što nam uz Antoinea nije teško zamisliti. Druga “neznanka” je sestra Suzanne koja se od sasvim male devojčice kada je Louis odlazio pretvorila u lepu i nežnu buntovnicu koja je na brata ponosna, ali oseća tugu što se ne poznaju, pa nelagodu rešava rafalnim pričanjem i kontra-napadima usmerenim ka majci i Antoineu koji je često nipodaštavaju.
Xavier Dolan je shvatio osnovnu stvar da je jednostavnost put do genijalnosti. On i inače zna sa glumcima, ali se do sada držao uglavnom iste ekipe sa kojom je radio iz filma u film. Njegovo rešenje za velike zvezde je briljantno: klasično plan – kontra-plan kadriranje i izuzetno, čak neprijatno krupni kadrovi u kojima se vidi svaki mišić lica i svaki pokret. Glumci tako dobijaju svoje scene kao poligon da pokažu svu raskoš svog talenta, a briljantan rezultat svega toga govori i o njegovoj izuzetnoj kontroli, pa i autoritetu koji uspostavlja.
Glasne svađe koje često počinju od banalnih stvari, pa eskaliraju do otvaranja starih rana, starih zamerki i zloćudnih napada bi vrlo brzo postale neprijatne za gledanje, naročito u tom obilju krupnih kadrova i naročito ako imamo samo njih. Dolan pokazuje vrlo dobar osećaj za ritam, pa situaciju s vremena na vreme relaksira “flashback” momentom na bolja i mirnija vremena koja Louis pamti. Muzika je prisutna kroz ceo film, od klasičnog “scorea”, preko tihe i pozadinske do vrlo glasne i prepoznatljive koja koincidira sa vizuelnim planom. Uvodi u scene, bile one u sadašnjem trenutku ili “flashback” prirode uvek počinju sa igrom pomeranja fokusa i ugođajem sfumata, a u scenama sećanja se muzika pojačava i sve poprima izgled video-spota. Muzika je bitan deo Dolanovih filmova i sa oslanjanjem na nju on ponekad i preteruje, a “hintovi” koje ostavlja su ponekad preočiti, ali se u pravilu uspevaju iskupiti faktorom čiste zabave. Tako recimo možemo čuti nove radio-hitove, podsetiti se Mobyja, ali se i ismejati uz moldavski trash-dance hit Dragostea din tei.
Osim iskakanja sa muzikom i prenaglašenom estetikom video-spota, najslabija tačka je uskakanje u surealizam na kraju filma koji služi samo za to da progura jeftinu, preočitu simboliku. Tu još uvek kao opravdanje može poslužiti Dolanova mladost i nedostatak životne mudrosti iz iskustva, ali pitanje je koliko će to dugo moći, odnosno koliko mu je “on the nose” simbolika integralni deo stila i potpisa.
Ono u šta nas je Dolan već uverio sa prethodnim filmovima je da ima puno hrabrosti i da ima puno duše koju se ne stidi da pokaže. To se moglo videti na njegovom iznenađenom licu kada je osvojio Grand Prix žirija u Cannesu ove godine. Međutim, pre toga je pokazao i svoju klinačku stranu od koje se polako odvaja i nedostatak mudrosti i takta kada je uleteo u raspravu sa kritikom koja je njegov film uglavnom pogrešno shvatila i uzela na nišan. Čini se da autor pomalo uživa u tome da bude kontroverzan i faktor podele, ali takođe oseća i potrebu da ono što najbolje radi – radi u miru.
Na kraju, Juste la fin du monde nije Dolanov najbolji film, niti njegov najzreliji, možda čak ni najintimniji. Mommy je jači i bolji na sva tri polja. Ali daleko od toga da je ovaj film loš ili čak prosečan. Dobar je, čak vrlo dobar. I u svakom slučaju predstavlja korak napred ka osvajanju sveta, većim budžetima, većim glumačkim imenima, možda čak i većim pričama. Xavier Dolan nam raste pred očima i menja se od fascinantno talentiranog klinca prema velikom svetskom autoru. (8/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.
