‘Pokot’ – kritika poljskog društva u mlakoj krimi priči

Prvi dugometražni igrani film Agnieszke Holland od višestruko nagrađivanog In Darkness (2011), kanditata za Oskara za najbolji strani film, vrlo je teško smestiti u jasno definisanu kategoriju. Baziran na romanu ‘Prevezi svoj plug preko kostiju mrtvih’ Olge Tokarczuk, ko-scenaristkinje uz Hollandovu, on meša žanrovske, romantične i triler elemente sa tragikomičnima, balansirajući ih toliko proporcionalno da nijedan sam po sebi ne prevladava nad drugima. To je ustvari i najveća greška, zato što u njemu nema dovoljno misterije da bi bio misteriozan, ni dovoljno fokusa na zločin da bi postao jedna sočna krimi priča. I ljubavi koje se bude preterano su izvan fokusa da bi postale relevantne za radnju. Spoor ima pomalo od svega, kao jelo koje se smućka od ostataka onoga što se pronađe u kuhinji i kome fali samo jedan sastojak da bi postao “to”.

Centralna junakinja Spoora je profesorka engleskog jezika Duszejko (Agnieszka Mandat-Grabka), žena koja je penziju inžinjera niskogradnje prekinula iz dosade da bi radila pola radnog vremena nešto sasvim drugo. Ona je strastveno predata prirodi i zaštiti životinja usred sredine koja je opsednuta lovom. Mala zajednica u brdima na poljsko-češkoj granici čiji je član ne oseća apsolutno nikakvu empatiju prema drugim živim vrstama sem svojoj, pa čak i seoski sveštenik od misa pravi krvave orgije sa ubijenim životinjama pred altarom i horom dece koja peva lovačke pesme. Duszejko živi sama u zabiti okružena dvojicom komšija – dobrim prijateljem njenih godina po imenu Matoga (Wiktor Zborowski) i neprijateljem – krivolovcem koji svoju straćaru puni trofejima.

Onoliko koliko je popularna sa decom, Duszejko je nepopularna među lovcima koji su siti njenih pokušaja da ih sabotira u različitim sezonama lova, jasno definisanim po kalendarskim mesecima. Na samom početku filma, žena je još uvek sretna u okrilju svoje male “porodice” – živeći sama sa dva psa na koje gleda kao na svoju decu. Njihovim nestankom, počinje period tuge i pojačanog nerviranja oko neprekidnog pucanja na sve što se kreće, ali i mističnih dešavanja u široj okolini. Tragičan gubitak pasa u njoj samo još više pojačava napor da zaštiti životinje i različite prijave o “ubistvima” počinju da se nižu u lokalnoj policijskoj stanici. Naravno, niko je ne shvata ozbiljno i njeno ponašanje policajce što zabavlja, što dovodi do izbezumljenja.

Situacija počinje da se zakuvava smrću ozloglašenog komšije, čije je okrvavljeno telo pronađeno na podu u jedinoj sobi kolibe. Pozvana od strane Matoge da pomogne oko brige o mrtvacu, prema starim poljskim običajima i protivno pravilima o neintervenisanju pre dolaska policije, Duszejko u stanu pokojnika pronalazi fotografiju koja je na momenat šokira. Ovo otkriće će promaći starom momku koji je napolju zaokupiran traženjem mreže da bi pozvao policiju.

Lovci počinju jedan za drugim da umiru grozomornim zločinima i način na koji su ubijeni deluje do pred kraj filma jako mistično – publika je povedena da poveruje u to da je priroda uzela pravdu u svoje ruke. Jedno od tela kao da je pregaženo malim kopitima, iz drugoga masovno izlaze bube poznate samo iz te oblasti, treće su “sredile” divlje svinje, a veliki požar koji dokrajčuje crkvu sa sveštenikom u njoj, navodno izazvaju svrake skupljanjem svetlucavih predmeta u gnezdu kroz koje dolazi do prirodnog paljenja kroz sunčeve zrake. Sva ta brižljivo izrađena kostrukcija će se naravno srušiti i mistika će se pretvoriti u pravu krimi priču. Ona je međutim prožeta i nizom drugih dešavanja, pre svega višestrukim ljubavnim pričama, od kojih su dve srećne i jedna neuzvraćena. Dodatno uplitanje astrologije u tumačenje načina na koji će neko umreti/ ili je već umro dovodi do totalnog zatrpavanja materije.

Jasno je da u pozadini svega stoji kritika poljskog društva i nejednake podele moći i obespravljenost je tema Spoora koji brutalnost prema životinjama izjednačava sa političkim točkom koji nemilosrdno melje ljude pred sobom. Povremeno kao jedna kraća lekcija iz biologije o različitim vrstama, kao na primer o vrsti bube koja se nalazi isključivo u tim predelima, Holland preteruje sa dokumentarističko-didaktičkim intervencijama koje dovode do toga da većina onih koji su pogledali film, Spoor zovu eko-manipulativnom dramom. Sa druge strane, on bi mogao da postane miljenik publike jer će sigurno privući aktiviste, a šira bioskopska publika ga može prigrliti zbog svidljive produkcije. Njega je dobrim delom “lepo” gledati – sa totalima na srne, zečeve i ostalu divljač, divnim snimcima šuma pokrivenih snegom ili mahovinom uhvaćenih kamerom Jolante Dylewske.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.