‘The Bad Batch’: Izbačeni iz SAD-a kao hrana kanibalima

Posle uspeha svog rediteljskog prvenca ‘A girl walks home alone at night’ jedinstvenog i po temi i po crno-beloj mističnoj atmosferi, Ana Lily Amirpour se javlja sa distopičnom fantazijom smeštenom u meksičku pustoš, u anonimnom prostoru u koji američke vlasti u egzil šalju otpadnike od društva. Urađen sa mnogo više para od ‘Devojke…’ i poznatim glumcima koji zaposedaju uloge (Suki Waterhouse, Jason Momoa, Keanu Reeves & Giovanni Ribisi), ‘The Bad Batch’ u produkciji Annapurna Pictures i Vice Films je imao sve preduslove da ako ne pretekne, a ono da dostigne kvalitet prvenca persijske rediteljke. Posle pola sata obećavajuće dinamike i vešto vođene režije, film uplovljava u nestabile vode arthouse pokušaja bespotrebno razvučenim scenama i sve nesređenijim dijalozima.

Iza ograde koja deli dve državne granice, najvažnije je preživeti i u toj igri sve je dozvoljeno – u ničijoj zemlji vlada zakon bezakonja o čemu novopridošle upozorava tabla: „Napuštate teritoriju Teksasa. Niko ko se nalazi sa druge strane nije američki državljanin i ne potpada pod američku jurisdikciju. Srećno!“. Otpadnicima su na vratovima istetovirani identifikacioni brojevi njihovih dosijea sa opisom prestupa koji su takođe vrsta garancije da će „loša gomila“ ostati tamo gde je poslata, a zašto je sreća iza žice potrebna saznaće relativno brzo Arlen (Suki Waterhouse), glavna junakinja koju policija na početku filma liferuje nemilosrdnoj vrelini pustinje. Istraživanje novog „doma“ nije ni započelo a Arlen već pada u šake grupe kanibala koji preživljavaju hraneći se mesom pridošlica. Pre nego što narkoza počne da deluje, okovana lancima i bespomoćna, ona sa užasom posmatra dok joj testerom odstranjuju prvo desnu ruku, a zatim i levu nogu. Njeno meso, zajedno sa mesom drugih zarobljenika kojima je delimično ostao samo gornji trup, deli se na ravne časti stanovnicima zajednice „Most“ i Arlen vreba zgodnu priliku da pobegne. Most je mesto puno testoterona u kome, među olupinama srušenih aviona, muškarci bilduju mišiće uz muziku kasnih 1980-ih i ranih 1990-ih.
https://www.youtube.com/watch?v=FaNDwrUA4SE

Uspevši da se oslobodi, Arlen se osakaćena obreva u pustinji iz koje je – u sigurnost druge zajednice otpadnika zvučnog naziva „Uteha“ – kolicima dovozi lutalica koga igra neprepoznatljivi Jim Carey. „Uteha“ je mesto u kome karizmatični lider (Keanu Reeves) svake večeri organizuje rejvolike žurke na kojima sve stanovnike usrećuje tripovima. Time je parola „prati san“ koja se može pročitati na svim krajevima naselja, poziv na konzumaciju droge koja prašnjavu stvarnost pretvara u blistavu utopiju. Reevesov junak nije samo dobar u osmišljavanju i produkciji tripova, on je i pastuv koji izabranice oplođava i drži kod sebe u vili. Unutar zidova rezidencije gurua, nalazi se svet oprečno drugačiji od onoga napolju – luksuzne spavaće sobe, kupatila, pa čak i potpuno funkcionalan bazen.

Oporavljena od amputacije, sa protezom za nogu i naoružana, Arlen se usuđuje na izlete u pustinju u kojoj jednog dana dobije priliku da se osveti za doživljeno u „Mostu“. Na velikoj deponiji đubrišta, žena jednog od lidera kanibala, tzv. Miami mana (Jason Momoa), zajedno sa ćerkom Honey traži upotrebljive predmete. Arlen ženu, uz jake flashbackove doživljenog, ubija pred očima deteta koje će povesti sa sobom i smestiti u „Utehu“. Od tog momenta, naracija postaje sve nepostojanija i gledalac počinje da nazire nekoliko nelogičnosti od kojih i perverznu ljubavnu priču u kojoj čak ni teza o opraštanju i ostavljanju prošlosti za sobom nije dovoljno dobar alibi. Čak i pod pretpostavkom da je moguće zaljubiti se u kanibala čiji su ti prijatelji pojeli dva uda i da je taj isti u stanju da se zaljubi u ženu koja je pred detetovim očima majci prosvirala metak kroz čelo, javlja se pitanje zašto napuštati sigurnu terotoriju u korist neizvesnog koje vreba u pustinji – bez hrane i vode, jer upravo je to taj zalazak sunca u koji naše ptičice jašu zajedno sa maloletnim detetom.

Amirpous je ‘The bad batch’ snimala na lokaciji u kalifornijskom Slab Cityju u kome, pod jako oskudnim uslovima, živi mnogočlana zajednica ilegalnih stanara od kojih se mnogi pojavljuju kao statisti u filmu. I pored pobrojanih mana filma, on ipak predstavlja vizuelni užitak jer su fotografija (Lyle Vincent) i produkcijski dizajn (Brandon Tonner-Connolly) besprekorni, a muzika izvanredno odabrana da isprati svaku bitnu scenu.

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.