Slash Filmfestival, Beč: Sedam godina od svog dugometražnog prvenca Viva, inteligentnog humorističkog obračuna sa seksizmom holivudske kinematografije poznih 1960-ih i 1970-ih, Ana Biller ponovo zaranja u isti period, ovog puta sa žanrovskom komedijom The Love Witch u kojoj takođe ne manjka na špicastim grudnjacima, perikama, lakovanim čizmama, teškoj šminci i erotici iz ženskog ugla, maskiranoj u muške fantazije. Tematski, novi film ima dodatnu inspiraciju u hororima koji su, u pomenutom vremenu štancovani kao na traci, uživali veliku popularnost. Ovom trendu dugujemo neke od kultnih horora dvadesetog veka, od prvoklasnih do niskobudžetnih koji su ostavili traga na današnja žanr ostvarenja, među njima The witches Cyrila Frankela (1966), Blood orgy of the she-devils (1973) Teda Mikelsa, Stranger in our house (1978) Wesa Cravena, Season of the witch (1972) Georga Romera, Burn witch, burn (1962) Sidneya Hayersa i klasici poput Rozmarine bebe (1968) Romana Polanskog, Egzorciste (1973) Williama Friedkina i Omena (1976) Richarda Donera. Nijedan od ovih filmova per se, sem Romerovog, nije poslužio kao direktna inspiracija Billerovoj koja pored njega kao uzore citira Horror hotel (ili The City od The Dead, 1960) Johna Llewellyna Moxeya, italijanske horore i pulp romane 1960-ih.
Ana Biller prvoklasno preslikava šarenilo epohe za koje se lično pobrinula kao kostimograf i scenograf, prethodno potrošivši godine istraživanja ne samo idealnih prostora za snimanje i autentičnih modnih i dizajnerskih detalja, već starih žanrovskih filmova, veštičjih rituala i simbolike. Kroz čitav film, baš kao i u Vivi, boje se provlače kao kodovi sa brižljivo razrađenim porukama. Ženski pakao (bolje srednje klase) u The Love Witch je ružičasto-breskvast i u njemu se, u viktorijanskom okruženju, pije čaj uz zvonak glas harpistkinje koja peva cinične pesmice o ljubavi. To je jedan od suptilnih detalja na koje treba obratiti pažnju zbog višeslojnosti naracije Ane Biller protkane iznijansiranim česticama informacija, koje iziskuju pažnju svih čula. Crvena nije samo boja ljubavi i strasti, ona valja razornu energiju osvete i dominantne prezentnosti. Nju, bilo kao kofer ili kratku haljinu, sa lakoćom nosi glavna junakinja Elaine (Samantha Robinson), mlada udovica i veštica koja pristiže u anonimni kalifornijski gradić gde se nastanjuje u kući svoje prijateljice, visoke sveštenice koja mističnu zajednicu vodi zajedno sa svojim partnerom. U ovoj viktorijanskoj građevini, Elaine stvara slikarski atelje i laboratoriju u kojoj izrađuje veštičije boce i krpene lutke. Interesantnog izgleda i očigledno još interesantnije primene o kojoj ostajemo neinformisani, ovi predmeti pronalaze stalne mušterije u lokalnoj prodavnici magije. Dok mućka sastojke za svoje mušterije, Elaine ne zaboravlja na svoj čarobni ljubavni napitak koji bi trebao da joj lakše obezbedi željenog muža.
Spolja hladna i nečitljiva, sa magičnom lepotom kojom se svesno koristi, Elaine se od dana jedan baca na jedinu stvar koja je zaista interesuje – da pronađe muškarca svog života kao kompenzaciju za pretrpljena razočarenja. O tome da za njih nikome nije ostala dužna i da su muškarci koji su joj slomili srce uglavnom slomili vrat ili neki drugi organ koji ih je doveo pod zemlju, saznaje se tek nešto kasnije uz postepeno upoznavanje sa njenim karakterom, metodama zavođenja i konačno – razmerama ludila koje je razdire. Replike koje Biller ugrađuje u film su feministički pamflet upakovan u varljivi celofan ženske potčinjenosti muškarcu. Kao i u Vivi u kojoj je svojoj sa-glumici u usta stavila rečenicu: “Oduvek sam želela da budem prostitutka. To zvuči tako romantično”, ona među protagonistkinjama valja fraze iz snova muškaraca ugnjezđenih u sigurnost patrijarhalnog društva, približavajući se slepstik genijalnosti Monty Python skeča. “Muškarcu treba pružiti sve što želi. Jadan tvoj muž, ti ga mučiš”, reći će Elaine u jednom trenutku svojoj novoj poznanici, dizajnerki enterijera Trish (Laura Wadell) kao komentar na njeno odbijanje seksa večito pohotnom mužu. Biller stavlja jak fokus na paradoksalno građene dijaloge bazirane na polnim stereotipima tipičnih za 1960-e i 1970-e pojačavajući ih elegantnim zumiranjem mimike lica (treptanjem veštačkim trepavicama, oblizivanjem usana) i zavodničkim metodama preslikanim iz erotskih predstava iz porno filmova koje inscenira na takav način da je njihova apsurdnost sasvim razgolićena. Muškarac se prvo odšlepa (njegovoj) kući, onda mu se spremi večera, polaska mu se do neba i na kraju mu se da striptiz. Biller zna kako da erotiku pretvori u feministički stejtment, igrajući se sa asesoarima i perikama pri najizazovnijim scenama, otkrivajući dovoljno, a sakrivajući suvišno. Ne samo muškarac, već i ženska narcisoidnost dospevaju pod lupu rediteljke koja pokazuje u kojoj meri bilo koja vrsta opsesivnosti može dovesti do tragičnih zapleta.
Čarobni napitak kojim Elaine poji svoje odabrane predmete čežnje, muškarce jednog za drugim dovodi do izbezumljenosti, oduzimajući im opsesivnom vezanošću za svoj novi predmet obožavanja upravo tu muškost kojoj Elaine teži. Smorena i razočarana, ona ih odstranjuje kao gljivice na nozi, iznova se koncentrišući na perfektan stajling svoje duge crne perike i besporekorno nanesenu intenzivno plavu senku za oči.
Film je sniman na 35mm i direktor fotografije M David Mullen je stvorio vanredan kinematgrafski vremeplov koji ni u jednom trenutku ne izdaje prošlost u korist sadašnjosti. (8/10)
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
