Sedmi Slash festival fantastičnog filma (22.09-02.10) je započeo domaćom premijerom Napada Lederhosen zombija austrijskog reditelja Dominika Hartla u Gartenbaukinu. Ovo je prvi austrijski žanrovski film koji je sufinansiran uz pomoć subvencija državnih institucija, među njima i Austrijskog filmskog instituta, što potiče nadu da bi stav prema ostvarenjima ovog tipa mogao vremenom da se promeni.
Radnja Hartlove zombi komedije je smeštena na vrhu anonimne austrijske planine, tačnije u apres-ski kolibi koju drži sredovečna udovica Rita (Margarete Tiesel, široj publici poznata kao glavna protagonistkinja Paradise Love Ulricha Seidla). Ono što bi trebalo da bude pijana celovečernja žurka kao zvaničan oproštaj od skijaške sezone, pretvara se u krvavi pir mahom u tracht (austrijska narodna nošnja) obučenih zombija. Virus izazvan hemikalijama za pravljenje veštačkog snega za ski piste je izum lokalnog privatnika koji želi da pronađe inostranog investitora za svoj patent, nesvestan njegovog nus-efekta. Opširnu kritiku ovog filma je (povodom Grossmanna) napisao Monitorov stalni saradnik Marko Stojiljković.
Ovogodišnje festivalsko izdanje ima jak fokus na azijske filmove koji čine trećinu programa, uključujući i kratki metar. Veliki južno-korejski bioskopski hit, zombi film Voz za Busan (premijera u Cannes-u 2016, van konkurencije) Yeon Sang-Hoa koji je prvog dana prikazivanja u domaće bioskope privukao skoro milion gledalaca, pokazan je u paketu sa Stanicom Seul, animiranim prednastavkom takođe u Sang-Hoovoj režiji. Iako nastali skoro istovremeno i sa premijerama u svega mesec dana razlike, ova dva filma sem zombi tematike nemaju zajedničkih narativnih tačaka. Oba odlikuju vanredno vođena režija i vrtoglavom brzinom rastuća dinamika. Stanica Seul je mali podsetnik o Sang-Hoovim početcima u domenu animacije, u kome se kreće od kratkog metra Jiok (2006) kome su usledili Ljubav je protein (2008, ), Kralj svinja (2011), Prozor (2012) i The Fake (2013). U centru radnje filma koji u sebi, slično Sang-Hoovim prethodnim ostvarenjima, sadrži i jaku kritiku južno-korejskog društva, nalazi se devojka Hye-san, koja u Seulu pokušava da promeni svoj život uz novog momka, labilnog, beskičmenog mladića Ki-Woonga. Shvativši da joj se život nije mnogo promenio, jer je jednog – doduše sadističkog, bezdušnog buldoga – kao makroa zamenio neko sa kim je u vezi prodajući je preko interneta, Hye-san uznemirena posle svađe beži iz stana i počinje svoju besciljnu šetnju kroz grad. Bekstvo iz nesrećne veze se pretvara u bekstvo za život onog momenta kada se u metro stanici Seul pojavljuje horda gladnih zombija. Sledi manična jurnjava kroz grad sa mnoštvom uzbudljivih zapleta koji uspevaju da pročačkaju sve sfere društva počevši od problema beskućnika, preko brutalnosti policije i vojske, klasnih podela i ljudske egocentričnost i nemorala. Radnja ima osvežavajuće neočekivan rasplet koji ne vodi u zalazak sunca uz cvrkut ptica, ali koja ipak zadovoljava gledaočevu želju za pravdom.
https://www.youtube.com/watch?v=cid6GoEvY0o
Sequel Hentai Kamena (“perverzni maskirani”, prim. pre.), filma baziranog na istoimenom manga stripu Keishu Andoa o japanskom tinjedž antiheroju Kyosuke Shikijo, sinu domine i policajca čija se nadljudska snaga budi njušenjem upotrebljenog ženskog donjeg rublja, ispunjava očekivanja o ludoj zabavi. Tri godine posle pojavljivanja prvog dela, Yuichi Fukuda se javlja sa željno očekivanim nastavkom Hentai Kamen: Abnormal crisis u kome se junak iz školske uvukao u fakultetsku klupu i sada, odrasliji i malčice oprezniji, za ljubav svoje devojke pokušava da ukroti svoj fetišizam, odnosno super-moći koje sa njim idu. Bitku protiv svojih poriva će naravno izgubiti i njegova transformacija od neurotičnog mladića u junaka koji se poput japanskog Spajdermena kreće od zgrade do zgrade pomoću bondage konopaca, sa maskom od ženskih gaća na licu, gologuz i odeven jedino u monokini i mrežaste čarape, je slika od koje je teško odvojiti oči. Hentai Kamen je akciona komedija sa histeričnim zapletom u kome Hentaijev neprijatelj Dynoson pokušava da potamani sve upotrebljene gaće u Japanu ne bi li ga lišio moći. Film je koliko potpuno apsurdan i predugačak, dobra zanimacija.
Još zabavniji je mini trejler koji je u toku Slash film festivala pušten pred početak nekoliko filmova kao upozorenje šta ne treba raditi za vreme projekcije – upotreba mobilnih telefona, dizanje nogu na naslone sedišta i pričanje. U kratkom video spotu Hentai Kamen ima idealnu kaznu za svakoga od prestupnika koja se vrti oko pozamašnog “paketa” u monokiniju.
Slash festival obuhvata 39 dugometražnih žanrovskih filmova, a ove godine je uveden takmičarski program u koji je uvršteno 16 kratkih ostvarenja, prikazanih u dva bloka. Selekciju su izvršili Andrey Arnold, Severin Fiala, Veronika Franz & Carla Maria Losch. Pobednik se bira kroz glasanje publike i pripašće mu, pored statue, i novčana nagrada od 1000€ dodeljena od strane Profesionalne asocijacije filmske i muzičke industrije Austrije. U Beč je sa svojim novim hororom Ballad in blood pristigao i kultni italijanski režiser Ruggero Deodato, od čijeg je poslednjeg filma (The Washing Machine) prošlo 23. godine.
Specijalnim programom festivala se javlja Institut Schamlos (Institut Bez Stida) koji su 2013. osnovali direktor Slash festivala Markus Keuschnigg i režiser Paul Poet, a koji je osmišljen kao platforma za podršku autora žanrovskih filmova iz Austrije ili takvih koji su snimljeni u Austriji. Tokom 28. i 29. septembra, održaće se master klase, predavanja i razgovori sa autorima, producentim i drugim profesionalcima iz branše. Među gostima se, između ostalih, nalaze režiser Billy O Brien (Nisam serijski ubica), novozelandski producent (Turbo Kid, ABCs of Death, Housebound i The Greasy Strangler) i osnivač popularnog putujućeg Incredibly Strange Film Festivala – Ant Timpson i predstavnici nekoliko internacionalnih festivala fantastičnog filma. Biće predstavljeni indie horor talenti na koje treba obratiti pažnju, a austrijski oskarovac Stefan Ruzowitzky će prezentovati prvu sliku svoga trileru Pakao koji će doživeti premijeru sledeće godine.
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
