Basara: Diptih o beslovesnosti (razlika između Basare i Havela) - Monitor.hr
05.08.2019. (22:00)

Dijalog s publikom

Basara: Diptih o beslovesnosti (razlika između Basare i Havela)

Zbog (predvidivo) ogromnog interesovanja na koje je naša subotnja kolumna naišla u cenjenoj podfamoznosti, Traktat o beslovesnosti dobija nastavak, pa ćemo celinu nazvati – Diptih o beslovesnosti. “Lako je”, kaže Živčana, “bilo Havelu da izvede revoluciju sa Česima. Eh, da su Basari Česi na ulicama, kakva bi to revolucija bila.” Možda se pitate kakva je razlika između Srba i Čeha? Šta smo mi Bogu zgrešili da Česi imaju Havela, a Srbi mene? I ja se to decenijama pitam? I evo šta sam dokonao. Razlika je mala, gotovo neprimetna, ali jebitačna. Češke „Živčane“ (svih boja) misle u dlaku isto kao i naša „Živčana“, ali to – za razliku od naše – misle krajnje OZBILJNO. Zato njima dopade Havel, a mi fasovasmo mene – piše Svetislav Basara u Danasu.


Slične vijesti

Danas (18:30)

Edukativan sadržaj u sezoni kiselih krastavaca

Basara: Letnja škola liberalne demokratije

U zemljama liberalne demokratije – kojih nema mnogo – često se dogodi da se na vlast uspentraju konzervativne partije, u Velikoj Britaniji, npr, SAD, ali i na nekim drugim mestima. Stvar prosta ko pasulj, dobio si na izborima, izvoli, konzerviriraj koliko hoćeš, ali u granicama ustava i zakona. Pogledajmo kako to funkcioniše u praksisu. Kao ni mnoge druge zemlje, čari nacizma nisu zaobišle ni Englesku, u kojoj je ser Osvald Mozli osnovao i uredno registrovao nacističku stranku, ne znam kako se tačno zvala, mrzi me da brljam po internetu. I šta? Sve dok se bombarderi Luftvafea nisu pojavili na nebu iznad Londona, ser Mozli je nesmetano politički delovao i – bez uspeha, treba reći – širio nacističke ideje. O tome kako je završio Oswald Mosley u okviru liberalne demokracije u prvoj sesiji ljetne škole Svetislava Basare.

Ponedjeljak (13:00)

Doviđenja u sledećem ratu

Basara: Genius loci

Naša današnja tema su crne tačke istorije, to jest pitanje od 1.000.000.000 sendviča – zašto je Balkan Ibarska magistrala Evrope? Godinama lupam glavu o tome i – osim što sam zaradio gomilu čvoruga – malo sam odgovora dobio. Što ne znači da ponešto nisam dokonao. Ne može se, recimo, osporiti da se najveći pičvajzi evropske istorije – a tušta ih je i tma – nisu dogodili na brdovitom Balkanu, a opet, malo zahvaljujući manipulacijama Evropejaca, više zahvaljujući samim Balkancima – Balkan se etablirao kao carstvo evropskog zla iliti kao Bronks Evrope, što reko jedan moj književni lik. Problem je u tome što balkanski narodi – svi do jednog, sa Srbima kao liderima u regionu na čelu – imaju jako loš menadžment pičvajza, u datom slučaju ratova. Na Balkanu – a naročito u Srbiji – postoji samo ratni i mobilizacijski politički narativ, nijedan drugi nije temeljno izgrađen niti se primio, bila su dva-tri pokušaja i svi su neslavno završili. Uopšte uzev, Srbija možda i želi, ali naprosto ne ume (a verovatno i neće) da živi u miru između dva rata. Videlo se to po kontrakomemoracijama na komemoraciju u Potočarima, a naročito po poricanju srebreničkog genocida sa stranica zvaničnog organa srpske tupoumnosti, Politike, koja je 1/3 nedeljnog broja posvetila tvrdnjama uglednih svetskih ništaka – veovatno iznuđenih za mastan honorar – da pokolja u Srebrenici nije bilo – piše o premudri Svetislav Basara.

18.07. (00:00)

Nole uspješno izbjegava političare, ali će malo teže izbjeći lemure

Basara: Lemur i bog tenisa

Lepo je Lazar Džamić u tekstu u vikend izdanju Danasa pojasnio da je Ðoković sve to postigao zahvaljujući dibidus nesrpskim osobinama – što će reći – upornosti, samoodricanju, prilježnom radu i nepribegavanju improvizacijama i da je, svim tim postignućima uprkos, ostao ličnost od integriteta, na pristojnoj distanci od ovdašnjih karavilajetskih kalakurnica i skandala. Kažem „na pristojnoj“ jer je u Srbiji, čak i monasima, nemoguće napraviti neku veću distancu. Bilo kako bilo, Ðoković je izbegao – a za to mu je, garantujem, bila potrebna velika diplomatska veština – politizaciju svoje pobedonosnosti, iako ne i tabloidizaciju, ali to je neizbežno. Famozan i malo drugačiji pogled na Đokovićev uspjeh iz pera Svetislava Basare.

 

12.07. (13:00)

Korisni savjeti za po kući

Basara: Sedanje na dupe

Spremite se da sednete na dupe od iznenađenja, jer garantujem da ni u snu niste očekivali da bi sledeća rečenica mogla izaći ispod mog pera. Evo te rečenice: takozvana visoka, svetska itd. politika višestruko je podmuklija i prljavija od srpske, iako ova druga važi za šampiona Evrope. Sve ono – i mnogo toga goreg – što se na srpskoj političkoj sceni radi javno, na sav glas, u trci ko će koga nadjebati i prejebati, na zapadu se radi iza scene i ispod stola, u svakom slučaju daleko od očiju javnosti, koja se inače – evo još jedne razlike – na Zapadu veoma uvažava i od koje se zazire. Uzmimo recentan primer srpskog istorijskog neiskustva i diplomatske neveštine. Da se, recimo, neka velika zapadna sila nameračila da stvori sklepotinu zvanu „srpski svet“, šta mislite šta bi uradila. Da li bi to 1. rastelalila i na javnu scenu pripuštala jurodive tupoumnike i paraistoričare koji prete batinom ili bi 2. povazdan pričala o regionalnoj saradnji i integracijama, dočim bi ispod žita buškala, huškala i rovarila da bi – kad za to kucne čas – ostvarila svoj naum? Možda ga ni tada ne bi ostvarila – za takve naume je potrebna koincidencija mnogih faktora – ali u principu se to tako radi… – piše doktor svih nauka Svetislav Basara za onu žutaru kojoj ne spominjemo ime.

10.07. (16:00)

Mobiliziranje sporta za rat protiv realnosti

Basara – Resantiman i sport

Nismo, doduše, otišli toliko daleko kao Honduras i El Salvador, koji su 1969. zbog jedne izgubljene/dobijene fudbalske utakmice poveli pravi rat, koji je odneo mnogo žrtava i doneo mnogo izbeglica, mada se ne treba zavaravati da smo baš mnogo dalje, jer se neredi koji su uoči neodigrane utakmice Dinamo – C. zvezda 1990. izbili ispred stadiona Maksimir, na njemu i oko njega, smatraju jednim od okidača za početak ratnih dejstava. Dobro de, nije fudbal bio stvarni uzrok ni ratu Hondurasa i El Salvadora, ni ratu Hrvatske i Srbije (koja nije ni bila u ratu). Bili su to, zapravo, sportski Sarajevski atentati, puki povodi, nebitno je, uostalom, za našu temu, ono što je bitno je mogućnosti da sport – koji je, ako se okanemo mrsomuđenja o razvijanju tela i duha, u suštini zabava za mase – postane jedno od oružja masovnog uništenja. Svetislav Basara za Kurir.

07.07. (01:30)

Smeće sa zapada

Basara: Sedanje na dupe

Spremite se da sednete na dupe od iznenađenja, jer garantujem da ni u snu niste očekivali da bi sledeća rečenica mogla izaći ispod mog pera. Evo te rečenice: takozvana visoka, svetska itd. politika višestruko je podmuklija i prljavija od srpske, iako ova druga važi za šampiona Evrope. Sve ono – i mnogo toga goreg – što se na srpskoj političkoj sceni radi javno, na sav glas, u trci ko će koga nadjebati i prejebati, na zapadu se radi iza scene i ispod stola, u svakom slučaju daleko od očiju javnosti, koja se inače – evo još jedne razlike – na Zapadu veoma uvažava i od koje se zazire. Piše Svetislav Basara za Kurir

05.07. (09:00)

Basara: Nedogađanje naroda

Drevni oci naše državnosti naprosto su tako formatizovali srpsku državu – i takva se prenosi s kolena na koleno – da je njeno kakvo-takvo postojanje moguće samo u neprestanom konfliktu – kad nema spoljašnjih, dobri su i unutrašnji – u neprestanoj „ugroženosti“ i permanentnoj atmosferi povišene borbene gotovosti. Da ne dužim: bez gomile nerešivih problema Srbija nije u stanju da funkcioniše. U tome se krije i tajna uspešnosti i dugovečnosti carstvija Vučićevog. Postigao je stepen mobilizacije istovetan Miloševićevom „događanju narodu“, ali – za razliku od Miloševića – ne pravi sranja po regionu, bar ne ona s pucanjem, pa mu Međunarodna zajednica, koja sve više liči na mesnu, gleda kroz prste… – kao u uvijek Svetislav Basara lijepo, pametno i duhovito izvještava o stanju duha u komšiluku.

03.07. (15:30)

Kakvo vrijeme, takve skulpture

Basara: Alien protiv Pavla

Naša tema je pitanje zašto SPC toleriše sprdačine sa obredima i vizuelna skrnavljenja zemnog podobija počivšeg patrijarha Pavla. U načelu, SPC ne bi trebalo da dozvoli vajanje znamenitih monaha – i njihovo isturanje u svet čije obličje podlazi – sve da se tog posla prihvati i takav jedan vajar kakav je bio Brankusi, a ne diletanti koji ne vladaju ni osnovama zanata. U trku ko će podići veći, nakaradniji i sumašedšiji spomenik patrijarhu Pavlu uključio se i Andrićgrad, koji je na takozvanom Vizantijskom, krv ti jebem, trgu izložio skulpturu patrijarha Pavla ispletenu od žice, koja – u tome su saglasni i Naci i Euro čaršija i Kitaj Gorod i Euromahala – upadljivo liči na Aliena iz istoimenog filma i serije nastavaka. Svetislav Basara osupnut skulpturom patrijarha Pavla u novoj kolumni.

28.06. (14:00)

Srbija na britanski način

Basara: Skandalizam

Bezgranično licemerje, lažni moral (s pratećim panikama) i lažno pravedništvo tri su stvari koje ovu zemlju, koja kao zahuktali voz juri ka involuciji, održavaju u beskonačnosti stagnacije. U mnoštvu dokaznog materijala za tu tvrdnju vrlo je znakovit skandalizam koji (danas već drugi dan) prati promociju Lukasove knjige u Pozorištu na Terazijama. „Još uvek se ne zna ko je odgovoran za skandal“, tako glasi naslov u Danasu od petka, koji – za razliku od prethodnog nastavka sage – bar nije objavljen na naslovnoj strani kao udarna tema… Niko se, recimo, u Britaniji – nadaleko čuvenoj po aristokratizmu i puritanizmu, nije uzibretio kad je moj omiljeni gitarista, Uncle Kit Ričards – višestruko apšen zbog posedovanja droge, raznorazanih pičvajza i skandala – upriličio promociju svoje autobiografije, koju sam (zasad) triput pročitao, a na čiju bih promociju – da sam bio u prilici – odjurio kao bez duše. Jeste, ali Kit je Kit – zagrajaće drkadžije – a Lukas je Lukas. Odgovoriću parafrazom odgovora Baje Pašića kome je prigovoreno da Gledston ne bi uradio ono što je uradio: Kakvi smo mi Britanci, takav nam je i Aca Lukas – piše sv. Svetislav Basara. (A tko je Aca Lukas, zaboga?)

26.06. (21:30)

Kazalište bez predstave

Basara: Qwrz u hramu umetnosti

Sakralizacija profanog je tipična za seljačine i palančane, pisali smo i o tome i o štetama koje iz toga proizilaze za istoriju i život. Po čemu je to pozorište „hram“. Šta je to u pozorištu – bilo kom, ne samo onom na Terazijama – sveto? Pozorište jeste kuća umetnosti – uključujući i lošu, ali kad se u pozorištu ne igraju predstave, pozorište je prazna sala i pozornica, na kojoj se – uz određenu naknadnu – mogu upriličavati promocije bilo čega i bilo koga. (Btw, nisam siguran da je Lukasova promocija nešto najgore što se odigralo na našim scenama, ali to je tema za neku drugu kolumnu.), ukratko – Svetislav Basara famozno o trendu ghostwriterskih autobiografija poznatih osoba.