Basara: Stajanje iza - Monitor.hr
25.05. (08:00)

Šta je drugo politika nego izvlačenje profita iz crkavanja konkurentskih krava

Basara: Stajanje iza

Kad smo već kod građanskih prava i obaveza, da vam ispričam priču koju je meni ispričao moj drug, biser rasut po svetu, u konkretnom slučaju u Švajcarskoj. Nedugo po dolasku, moj drug se osupnuo kad je saznao da u Švajcarskoj vlada sledeće zakonopravilo: ako građanin – nazovimo ga X – s prozora svog toplog doma ugleda auto-moto kabadahiju kako prolazi kroz crveno svetlo, građanin X časa ne časi, zapisuje reg. br. tablica, poziva policiju, a policija – bez ikakve provere – iste večeri kuca na kabadahijina vrata.

Čuvši to, moj drug, legalista kao i svi Srbi (smeh vrabaca iz off-a), pitao je kolegu, Švajcarca, „pa čekajte malo, otkuda građaninu X ovlašćenja, zar takva praksa ne otvara neograničene mogućnosti zloupotreba, npr. prijavljivanja karadušmana i nedragih komšija za fiktivni prolazak kroz crveno“, na šta ga je – rekao mi je drug – kolega pogledao tako da više nikad nije postavljao slična pitanja.

U Švajcarskoj je, naime, pomisao da bi neko mogao prijaviti nekog za nešto što nije učinio, čisto da komšiji crkne krava, jednako apsurdna kao što se antičkim zakonodavcima – dok ih mučna stvarnost nije naterala – činilo apsurdnim da propišu kaznu za oceubistvo. Takav zločin se dugo smatrao nemogućim. Svetislav Basara


Slične vijesti

Jučer (11:00)

I njega zaboli uvo

Basara: Donald Bastać

Umesto drekavaca na letnju scenu su stupili atentatori-diletanti koji ili promaše političarsku „metu“, ili je samo rane i završe likvidirani po kratkom postupku. Globalno javno mnjenje je saglasno u smatranju da je neuspeli atentat Trampu popločao put u Belu kuću, kojoj sve više priliči i epitet „luda“. Bilo je predvidivo da će teoretičari zavere ispresti priču da je upravo s tim ciljem Tramp i upriličio neuspeli atentat. U šta, bez obzira na to što je Tramp spreman na sve, sumnjam. Preveliki bi bio rizik. Nevična ruka može zadrhtati u odsudnom trenutku… Ne pije vodu.

Kako god, neuspeli atentat na Trampa – koji je povećao izglede za njegov povratak u Belu kuću – kao da je dao krila šarenom, ali homogenom međunarodnom društvu, među njima i našem, koje puno očekuje od Trampovog uspenija na vlast.

Možda grešim, ali mi se čini da su to očekivanja bez krčmara. Sve govori – i sam Tramp to javno govori – da on naprosto nije ličnost koja bi pomogla bilo kome osim sebi, a da je ličnost sprema ko zapeta puška da svakog zajebe. Svetislav Basara

11.07. (21:00)

Umjesto silicijske - silikonska dolina!

Basara se ne opredjeljuje za litij, a objasnio i zašto

Naravno, neću reći da rudarenje litijuma ne nanosi štetu životnoj sredini – nema takvih rudarenja, sva su zagađivači – ali ću reći nešto drugo, tj. postaviću jedno neprijatno pitanje: Na osnovu čega društvo poput našeg, koje je u XX veku na jedvite jade uhvatilo korak sa drugom tehnološkom revolucijom, koje je treću tehnološku revoluciju prespavalo, a prespavaće i četvrtu, veštački inteligentnu, očekuje da će izbeći sudbinu rezervata za tzv. prljave tehnologije? Pročitah onomad kmetsimanovsku izjavu neke opozicione vedete – zaboravio sam joj ime – koja je otprilike rekla, citiram po sećanju: „I Nemačka je bogata litijumom, pa zašto ne kopa u svojoj zemlji, nego hoće da zagadi našu.“ To je tačno. Litijum nije redak u prirodi, svugde ga ima. Ali Nemačka si može priuštiti da litijum ne kopa na svojoj teritoriji zato što se u međunarodnoj podeli poslova našla u grupi zemalja koje drže visak, dočim smo mi – napominjem: plebiscitarnom narodnom voljom – završili u grupi zemalja koje mešaju malter. Svetislav Basara

07.07. (01:00)

Ekologija im se ne isplati

Basara: Litije za litijum

Sklonost Srba (svih boja) protestnim šetnjama dugog trajanja, zaumnim hodočašćima i pasivno-agresivnim litijama već je poslovična. Od tog starog srpskog zanata (za sada) vajde je videla samo naše gore Marina Abramović, koja je konceptualistički prepešačila polovinu Kineskog zida, privukla svetsku pažnju i verovatno zaradila neku kintu. Svi ostali srpski litijaši, protestni šetači i pasivno-agresivni litijaši – iliti u mojoj klasifikaciji „seljački konceptualisti“ – uglavnom džaba kreče, mada se poneki izbore za malo lokalne pažnje.

Može li se Vučić uzdrmati i u krajnjem ishodištu strmopizditi ekološkim putem?  Moje mišljenje – koje dele i neki učesnici Danasove javne rasprave – jeste da to nije moguće. I to iz više razloga. Razlog prvi: nema te „goruće teme“ koja će sama po sebi magičnim putem strmopizditi bilo koga i bilo gde. Razlog drugi: ekologija može biti samo deo nekog političkog programa, ne i politički program. Razlog treći – najvažniji – ekologija je po definicija ćorav posao u društvu u kome niko ne daje pet sitnih para za ekološke katastrofe, sve dok ne dođu do njegovog dvorišta. Svetislav Basara.

28.06. (10:00)

Inače su izdajnici naroda... i tako iz prvenstva u prvenstvo

Basara: Fudbal bez krčmara

Šta je to što srpske vlasti, opozicije i najšire mase ujedinjuje u neodustajnoj nadi da će višedecenijski dokazano neuspešna reprezentacija osvojiti titulu evropskog, a ako bog da, i svetskog prvaka. Ja to objašnjavam fenomenom psihičkih epidemija, kojima je ovdašnji živalj vrlo sklon, potom tradicionalnom brkanju mobilizacije i pobede i čvrstoj veri da nam niko ništa ne može jer smo jači od sudbine. Što je sve skupa – osim što je tragikomično – u slučaju fudbala još i benigno. Ume to da bude i zlokobnije. Budući da u Srbiji fudbal (kao, uostalom, ni crkva) nije odvojen od države i naroda, reprezentativci na takmičenja ne odlaze da bi igrali fudbal, pa šta i bog da, nego da bi verifikovali pobedu bez krčmara. To je samo po sebi recept za uprd u čabar… Svetislav Basara

14.06. (01:00)

Samo ti piši, a povijest će reći svoje

Basara: Pisci između dvaju izbora

Pisci između dva rata, to su vam bili – da navedem samo neke – Andrić, Crnjanski, Ćopić, Rastko Petrović i mnogi drugi kojima posleratni pisci jedva da su dosezali do kolena. Možete sad zamisliti moju radost i udaranje šapicama u grudi od sreće kad mi je godine (mislim) devedesete veliki Brana Petrović – koji je video kud plovi ovaj brod – rekao: „Burazeru, sva je prilika da ćemo i mi biti pisci između dva rata, ajmo u ‘Brankovinu’ da zalijemo.“ Što smo i učinili. I to obilno.

I fakat, Brančilo i ja smo ubrzo postali pisci između dva rata. A da li smo dobacili bar do pola visine drevnih pisaca između dva rata, o tome neka sudi književna istorija, koja tavori na ivici egzistencije. Pošto je generacija pisaca između (zasad) poslednja dva rata već na izmaku, a da su se u međuvremenu izdešavala razna čuda i pokore, držim da bi književni teoretičari i istoričari – ako su neki još preostali – trebalo da uvedu novu književnoistorijsku klasifikaciju – „pisci između dvaju izbora“. Svetislav Basara

07.06. (10:00)

Pokušaj uvlačenja u Visoka Dupeta (s obje strane Drine)

Basara: Srbnica

Evo, ja imam predlog, pa ako komisija smatra da će odgovarati, neka ga usvoji, nagradnog stana se odričem u korist NSPM. Sve što treba učiniti je sledeće: iz „Srebrenica“ treba izbaciti „e“ i „en“ i tako ćemo dobiti ime Srbnica. Em više neće biti Srebrenica, em će biti mnogo više srpska. Da pređemo na stvar. Šta je ideja promena imena Srebrenice? Motiv „skidanja ljage“ sa imena Srebrenica je još jedna u nizu manifestacija ovdašnje zaumne prakse prepravljanja istorije i njenog upodobljavanja režimskim ideologijama promenom imena ulica i gradova.

Ko još, recimo, pamti „Svetozarevo“, „Rankovićevo“, „Kardeljevo“, „Ivangrad“ i ko je u stanju da nabroji sva imena ulica Svetogorske i – apsolutnog rekordera u promenama imena – Krunske, koja je za 150-ak godina promenila čak 12 imena. Promena imena Srebrenice tek nema smisla ako je motivisana idejom bekstva od neprijatnih rezolucija i negativne svetske slave. Srebrenica nije postala ozloglašena zato što se zove Srebrenica, nego zato što je u njenoj okolini počinjen, hajde da upotrebimo ovdašnji termin, „stravičan zločin“. A zločinu se ime ne može promeniti. Svetislav Basara pojasnio.

02.06. (21:00)

Svaki je dan doslovno historijski

Basara: Istorijska nedelja

Oglašavati svaki dan, svaki potez i svaku odluku kao istorijsku, to znači trčati pred rudu istorije zato što je pisanje istorije – koje je nešto različito od stvarne istorije – ekskluzivno pravo sutrašnjeg dana. „Sutra“ bi trebalo da se osvrnemo na juče i da razaberemo šta je bilo istorijsko, šta banalno, šta beznačajno, šta loše, ali mi – zahvaljujući „našim posebnostima“ i aksiomu da „možemo i ono što ne možemo“ – ne radimo tako, jer bismo, ako bismo tako radili, dokonali da su naši jučerašnji dani bili ili ubistveno dosadni ili ispunjeni ubistvenim sranjima.

Takvo poimanje istorije – istorije na dan, kao stan na dan – ima vrlo loše posledice po našu istoriju i život. Svaki dan oglašavamo istorijskim da bismo zabašurili da se juče nije dogodilo ništa – ili da se dogodilo neko sranje – a da bismo stvorili privid istorijskog „kontinuiteta“, jarkim svetlom osvetljavamo istorijske dane od pre najmanje 20 godina. Svetislav Basara

19.05. (14:00)

Kako se stvaraju kultovi

Basara: Kultura političkih ubojstava

Političke ubice su ubice bez krčmara, često i samoubice, jer, bar koliko mi je poznato – ako grešim, neka me neki atentatorski simpatizer ispravi – tokom duge i bogate istorije političkih atentata, nijedan politički ubica nije izvukao živu glavu ili bar – u novija vremena – doživotnu robiju, za razliku od kolega po ubijanju, ubica iz strasti, koristoljublja i zabave, koji često izmaknu ruci pravde. Grubo posmatrano, postoje dve vrste političkih ubica: tzv. slobodni ubilački strelci koji krunisane i nekrunisane glave ubijaju iz ličnih motiva ili da bi se proslavili, pa šta košta da košta – među takve (najverovatnije) spada onaj pucač na Fica – a postoje i političke ubice koje na ubistvo huškaju – i iza kojih stoje – politički pozadinci. I takvi su – osim u revolucionarnim previranjima – ubice bez krčmara iako ubijaju u zabludi da ubijaju s krčmarem, što će reći da se zdravo nadaju da će nakon atentata krčmari od njih napraviti kultne ličnosti, „borce za nacionalnu stvar“ itd. Svetislav Basara

18.05. (12:00)

Tri Palme na otoku sreće

Basara: Palma protiv Evrovizije

Sećam se ko da je juče bilo kad je na Visokom Mestu doneta odluka da mesto premijera Vlade Srbije pripadne autovanoj lezbijki Ani Brnabićevoj. To je do te mere povredilo Palmina (Dragan Marković op. a., neki tamo redikul) patriotska i domaćinska osećanja da je u gnevu najavio da će vratiti poslanički mandat – ili tako nešto, ne sećam se, davno beše – ukoliko vladi domaćinske Srbije bude predsedavao ženski peder.

Kao odličan poznavalac psihologije srpskih domaćina – koja se često ne podudara sa ideologijom – u ondašnjem Famoznom sam napisao da od Palminog vraćanja mandata (ili čega god) neće biti ništa i da će se – ako se tako naredi odozgo – Palma u Skupštini pojaviti u pederskim kožnim pantalonama sa izrezima na guzici. Pokazalo se da sam bio dalekovid: Palma se pojavio u Skupštini, doduše ne u pederskim pantalonama. Nije bilo naređeno.

Kad ne lezi vraže. Palma je nedavno ponovo stao na branik patrijarhalnih vrednosti. Ovoga puta njegova domaćinska i patrijarhalna osećanja je povredio prenos evrovizijske kalakurnice, koja se, fakat, pretvorila u kostimiranu parapolitičku operetu pod maskama. Palma je u pisanom saopštenju „ocenio“ da Evrovizija promoviše homoseksualizam i sektaštvo, a to, je li, veoma loše utiče na decu i omladinu.

Nije se zaustavio na tome. Kao čovek od dela najavio je da će „podneti zahtev“ (preporučujem mu da ga podnese Beogradskom vodovodu) da Srbija više ne učestvuje na tom bogoprotivnom takmičenju i da se nada da će njegov predlog biti usvojen.

Ako predlog ne bude usvojen, nemojte se začuditi ako se Palma sledeće godine pojavi na takmičenju za Evrosong u kožnim pantalonama sa izrezima na guzici. Svetislav Basara

13.05. (12:00)

A duh palanački

Basara: Središte geopolitike

Opštepoznato je, mada se neprestano zaboravlja, da zloduh palanke nema veze s veličinom naselja i udaljenošću od tzv. metropola i kulturnih centara. Palanka, to je skučeno stanje duha obuzetog večnim strahom od sopstvene senke – ne zaboravimo ni promaju – i neprijateljskog spoljašnjeg sveta, komplikovano lenjošću duha i tela, sklonošću hođenju utabanim putevima kojim se lakše ide (u propast) i – najpogubnije – čvrstom verom da je naš skučeni svet najbolji od svih mogućih svetova, kome ostatak sveta iz čiste zavisti radi o glavi.

Po mojoj slobodnoj proceni, najmanje 95 procenata svetske populacije (uključujući moju neznatnost) tavori u kaljuzi palanačkog duha – nije palanaštvo ekskluzivno srpski fenomen – nezgoda je (i to velika) što, za razliku od uređenijih delova sveta – koji iz meni nepoznatih, iako pragmatičnih razloga dopušta da glavnu reč vodi onih 5% kreativnih i sposobnih ljudi snažnih individualnosti – srpski palančani tradicionalno uspevaju da tih 5% onemoguće, ubiju ili proteraju iz zemlje, pa da ih – kad više nisu opasni po palanku i Cincarsko-kalbursku čaršiju – resahrani u Aleji zaslužnih građana ili im priredi milionski sprovod, kao Đinđiću.

Ako mene pitate, najbolju definiciju srpske palanke dao je, inače Srbima prilično sklon, Henri Kisindžer, koji je u jednom razgovoru rekao princezi Jelisaveti, citiram po sećanju: „Vi Srbi mene podsećate na dečaka koji se stalno namešta da ga šutiraju u guzicu, da bi posle jadikovao nad zlehudom sudbinom“. Svetislav Basara