Bill Murray i Melissa McCarthy u vrlo dobroj priči ‘St. Vincent’
Poslednjih desetak godina Bill Murray je, kao, sa “pola gasa”, bežao od etikete komičara. Trudio se da igra ozbiljne uloge u ozbiljnim filmovima, poput Lost in Translation, Broken Flowers i Hyde Park on Hudson, ili makar da se pojavi u ponekoj epizodnoj ulozi u komedijama Wesa Andersona, valjda zato što ga smatra ozbiljnim autorom. Istovremeno je hvatao “gaže” na glasovnim ulogama u animiranim filmovima i u ponekoj komediji - integritet je poželjna osobina, ali ipak valja gledati od čega se živi.
Bill Murray je bio i ostao pre svega komičar, ma šta on o tome mislio. St. Vincent je dokaz za tu tezu, a Bill Murray je tu ostvario možda ulogu svog života.
Na papiru to ne izgleda tako dobro, priča je klišeizirana do kraja, likovi su što tipski, što karikaturalni, odnosi među njima predvidljivi. Čak se i izbor glumaca čini kao potpuno proračunat da bi se postigao nekakav srednjedobar efekat: tipičan “feelgood” film da nasmeje i oraspoloži svojim pozitivnim nabojem. Producenti, braća Weinstein, ovakve filmove samo štancaju, nadaju se najboljem i retko promašuju. St. Vincent je bolji od toga jer, pored fenomenalnog Murraya, a ni ostali glumci ovde nisu dangubili, poseduje neku neuhvatljivu ljudskost i iskrenost.
Murrayev naslovni junak uopšte nije svetac, zapravo teško je reći da je dobar ili makar zabavan čovek. Naprosto, on je drkadžija koji mrzi ljude, na stranu što je kockar, kurvar, pijandura i pre svega tvrdoglav. On je jedan od onih likova koji vam mogu biti zabavni kad ih upoznate jer imaju šta da kažu (Vin je, na primer, vijetnamski veteran), ali su na duge staze štetni za sebe i za druge.
Njegova dnevna rutina je prekinuta (na neki način) sa dolaskom novih suseda, samohrane majke rentgenske tehničarke Maggie (Melissa McCarthy) i njenog sina Olivera (Jaeden Lieberher), mršavka kojem na čelu piše etiketa “buduća žrtva školskih nasilnika”. Vin će postati njegova dadilja, što u praksi znači da će ga učiti vrednostima mukotrpnog besmislenog rada koji se ne isplati, klađenja na konje koje može i da se isplati, bežanja od poverilaca zelenaša (Terrence Howard) finog odnosa sa predstavnicama najstarijeg zanata na svetu čak i kad su gospođe trudne (briljantna Naomi Watts u ulozi ruske prostitutke Dake) i višenja u barovima sa jednako depresivnim matorcima. Jedino što će Oliveru biti malo od koristi će biti spoznaja o jednom udarcu koji može primeniti u samoodbrani. Sa druge strane, kako to biva, Vin će zbog Oliverovog prisustva povratiti, ili makar ponovo pokazati, nešto malo ljudskosti.
Znamo kako to dalje ide, čak možemo pogoditi sve tačke u zapletu. Svi likovi u filmu imaju nekakvu funkciju za glavnu priču, nisu samo pozadinski šum, od zelenaša do duhovitog sveštenika/učitelja (Chris O’Dowd). Manje ili više nam je jasno i kada će i na čemu nastupiti peripetija, kao što nam je jasno kakav će kraj film imati. Biću fini da ne odajem “spoilere”, ali za ovakav film najveći spoiler je bilo kakvo iskustvo sa gledanjem filmova. Pa i pored toga, St. Vincent je jedan od boljih filmova u poslednje vreme.
St. Vincent je film sačinjen od klišea i od toga ne beži. Naprotiv, autor Theodore Melfi ih prihvata i podiže na jedan sasvim novi nivo. Pođimo od Billa Murraya, on igra svog tipskog lika, povremeno duhovitog matorog drkoša, ali ga igra baš kako treba i baš onako kako samo on to može i kako to od njega očekujemo. Melfi ga “hrani” sa dobrim replikama i sa gomilom detalja koji ističu njegove performanse, ne samo u tekstu, nego i u pozadini, scenografiji, kostimu. Jaeden Lieberher je u početku “wild card”, deca glumci to obično jesu, međutim čak i kad osetimo da je nešto malo “off” sa njim, on uspeva da nas kupi i uveri u svoju iskrenost. Naprosto, njegova izvedba nije ni potpuno dečija (u smislu naivna) ni potpuno glumačka (u smislu šablonska), već on postaje Oliver. Melissa McCarthy dokazuje da je ipak glumica, pa makar bila glumica od jedne od jedne uloge. Maggie zaista jeste njena tipična nervozna debela žena, ali joj možemo verovati da postoji, pa glumica i autor ne moraju pribegavati jeftinim šokovima, provlačiti ju kroz blato i ići na transfer neprijatnosti kao izvor humora. Naomi Watts je očekivano sjajna, a uloga Dake dokazuje njenu moć transformacije. Njen ruski akcenat je savršen, kao i generalno neznanje engleskog, njena poza i njen stav, uz sve spoljne detalje vezane za scenu, kostim i frizuru. Teško je raditi sa potrošenim likom kakav je prostitutka sa zlatnim srcem, ali Naomi Watts pokazuje zašto je jedna od vodećih glumica danas. Čak su i Terrence Howard i Chris O’Dowd dobili priliku da se iskažu u svojim veoma tipskim epizodama. Theodora Melfija treba pohvaliti i kao pisca i kao reditelja zato što sa tako klasičnim i bezbroj puta ponovljenim tekstom uspeva da izvuče svežinu. Nije to samo rad s glumcima niti samo vešto pisanje, niti isključivo oko za detalj. To je potpuna autorska kontrola u pravom smislu te reči.
St. Vincent je film koji vam se ne može ne svideti, ma koliko običan i očekivan bio. U pitanju je pažljivo promišljen i pažljivo složen film sa glumom na vrhunskom nivou kakva se retko sreće čak i u tekućoj “oscarsezoni”. Nije jedan od filmova koji pucaju na nagrade (Akademija i drugi “nagrađivači” vole da se drže ozbiljno, komedije su u takvom društvu retkost), on prvenstveno gađa publiku, široku ali ne masovnu. Skor na blagajni je više nego dobar, budžet utrostručen samo u Americi. Dokaz da se dobar rad ipak isplati je i to da su i film i Bill Murray pokupili nominacije za Zlatne Globuse u kategoriji komedije. Sa Oscarima će stvari verovatno izgledati drugačije.
Ipak, kladionica oko nagrada nisu najbolji razlog da pogledate film. Razlog je pre svih Bill Murray. Zbog njega morate pogledati i odjavnu špicu. Bez zezanja.
Autor teksta je naš novi suradnik, filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom iz Beograda, koji živi i radi u Sloveniji. Marko piše blog Film na dan i stalni je recenzent na filmskom portalu Fak.hr, a iskušao se i u glumačkim vodama.
