‘Blair Witch’ – poštuje i produbljuje mitologiju originala

Dva su osnovna pristupa kod nastavaka, remake i reboot varijanti i oba su jednako problematična. Prvi je da ne valja menjati dobitnu kombinaciju, koji kritika može sahraniti sa pitanjem čemu još jedan isti film. Drugi je da valja reći nešto novo, na šta će kritika opet ustati na noge i pitati čemu služi film koji nema nikakve veze sa originalom. Ovakva neugodna pitanja nije teško izbeći: samo treba raditi nove filmove koji nisu nastavci, franšize, klonovi…

Originalni ‘The Blair Witch Project’ je primer neočekivane uspešnice koja je na budžet od 60-ak hiljada dolara zaradila milione. Razlog tome je originalnost ideje o kompaktnoj ekipi koja ide snimiti dokumentarac o lokalnoj ruralnoj legendi, gubi se u šumi, umire strašnom smrću i za sobom ostavlja materijal. Bila je to 1999. godina, “found footage” praktično nije postojao kao žanr (jedan prominentan film, ‘Cannibal Holocaust’ ne čini žanr), internet nije uzeo maha kao što je to danas slučaj, pa je bilo moguće poverovati u verziju po kojoj ekipa dokumentarnog filma gine u šumi i pušta video-kasete za sobom. I bilo je to jedno atmosferično i strašno iskustvo verovatno i zbog toga što se tu nije videlo puno toga u smislu pretnje, ali se osetilo njeno prisustvo.

Usledio je nastavak, ‘The Book of Shadows’, i odluka da ga se snimi nakon samo godinu dana od originala je svakako bila ishitrena. Međutim, pristup da to ne bude samo “found footage” kao prethodnik, nego da se ponudi i nekakav komentar je svakako bio hrabar, čak previše za vlastito dobro, jer su kritika i publika očekivali još istoga. Najavljeni treći deo je otkazan i prošlo je punih 16 godina do nove verzije koja se vraća originalu.

Njega, pak, neće dostići jer to nije moguće. Vremena su se promenila, “found footage” se potrošio kao trik i zaista je teško uraditi išta smisleno s njim, originalni film je kloniran bezbroj puta, pa u principu znamo da na kraju svi ginu ili makar netragom nestaju, samo je pitanje kako. Promenio se i način života, ne samo da je moguće sve odmah proveriti na internetu, nego danas svako može biti svoj dokumentarista: imamo kamere na telefonu, a i sve manično beležimo, pa delimo sa drugima. Što će reći, za pretpostaviti je da je tu istu šumu do sada posetilo na milione turista i okačila slike odatle na Instagram i Facebook.

Pa ipak, sve oči su bile uprte u Adama Wingarda i njegovog scenaristu Simona Barretta jer se činilo da baš taj dvojac ima šta za reći i po pitanju originala i po pitanju pod-žanra. Oni su, naime, poznati po dva filma koja se samosvesno bave žanrovima i “tropama”: ‘You’re Next’ je uneo nešto sveže krvi u pod-žanr “home invasion” i osvetnički film, a ‘The Guest’ je pokušao redefinirati “trope” misterioznog stranca koji ulazi u dom. Ovde se nisu tako dobro snašli, kako zbog žanra koji jednostavno odbija nestati sa scene, tako i zbog želje da film vrate na stazu koju je utabao original, što može poslužiti samo kao “fan servicing”.

Dakle, sad nemamo troje, nego prvo četvoro, pa onda šestoro izgubljenih u šumi. Vođa ekspedicije James u šumi traži svoju sestru Heather nakon što mu se učinilo da ju je video na jednom opskurnom, fanovskom klipu sa YouTubea koji je, navodno, deo snimka nađenog u šumi. Njega će na putu pratiti Lisa koja o njemu snima dokumentarac za svoje studije, te dvoje potpuno nespremnih prijatelja. Na putu će im se priključiti i pronalazač pomenutog snimka i njegova devojka, što će dovesti do konflikta u grupi. Međutim, uskoro će uslediti ozbiljniji problemi za sve njih, prvo sa povredom jedne članice usled neopreznosti, a zatim i sa natprirodnim pojavama kao što su skulpture od grančica, krivljenje prostora i vremena, a na kraju i sama veštica u nekoliko navrata dugih taman za treptaj oka.

Dve su dobre strane u pristupu autorskog dvojca. Prvo, oni poštuju mitologiju originala i dodatno je produbljuju. Drugo, uzimaju u obzir napredak u tehnologiji, tako da sada imamo GoPro kamere koje nam daju perspektivu iz prvog lica, ozbiljniju digitalnu opremu, čak i dron za snimke s visine, a naši junaci su opremljeni i GPS uređajima. To omogućava nešto interesantnih snimaka naročito u ekspozicijskoj prvoj trećini filma, ali postavlja logično pitanje koliki deo njihove prtljage zauzimaju rezervne baterije pošto su u šumi i bez struje.

Međutim, to je samo benigno pitanje od sporednog značaja. Ono što nas zanima je kako operacionalizirati te stvari dalje u filmu, i na tom testu Wingard i Barrett padaju: na kraju se sve svodi na jurnjavu po mraku, toliko puta viđenu u “found footage” filmovima čiju iritantnost dodatno pojačava preglasna zvučna shema koja bi imala više smisla da su u šumi našli Bigfoota, a ne vešticu. Jednostavno rečeno, u novom izdanju ‘Blair Witch’ vidimo (i naročito čujemo) više toga, ali je to zbog protoka vremena i naše oguglalosti na “found footage” standarde zapravo manje strašno nego što je to bilo pre 17 godina. ‘Blair Witch’ prestaje biti zanimljiv najkasnije na dve trećine, a kako ide prema kraju, otezanje se sve više oseća. Čini se da su toga svesni i Barrett i Wingard, i njima je bilo jasno da ne mogu napraviti bolji i šokantniji film od originala, pa kao da su se zadovoljili time da snime dostojan nastavak. Štos je u tome što ni to nije moguće u okviru potrošenog žanra od kojeg se ne distanciraju. (5/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.