‘Burnt’ – "bezukusna priča kao hrana iz menze"

Verovatno mislite da smo mi, filmski kritičari, redom debeli likovi koji se u principu hranimo kokicama, alkoholom, bezukusnom hotelskom ili uličnom brzom hranom. Pretpostavka sama po sebi nije loša, ali u mom slučaju važi samo kada sam na nekom festivalu, i tada je više iznuđeni nego svesni izbor, zbog kombinacije nedostatka vremena i novca. Međutim, kada sam kod kuće, pretvaram se u pravog “foodieja”: poštujem hranu, rado kuvam i volim kvalitetno pojesti. Čak i gledam kulinarske emisije na televiziji, od putopisnih do takmičarskih, a američki MasterChef apsolutno obožavam, zajedno sa trojicom kuhara proslavljenih kuvara koji su u žiriju.

Naravno, nisam blesav da pomislim da su te “reality” emisije u bilo kakvoj vezi sa realnošću, znam da su skriptirane i da im se štosevi ponavljaju, ali makar se nadam da ću tu i tamo upecati nekakav recept koji bih uz određene modifikacije ponovio kod kuće. Pa opet, moderna kulinarika je izuzetno televizična: ponekad korisna i poučna, ponekad napeta, a tenzije se mogu izazvati i sa strane. Od nedavno čak i kruži termin “visoka kuhinja”, nešto kao “visoka moda”, pa se onda kulinarstvo kod nas pozicionira negde između “lifestyle” zabave (trendovi se smenjuju, ali neki klasici još uvek opstaju) i sporta (jer je konkurencija među kuvarima – zvezdama prilično oštra).

Zbog mode i zbog kompetitivnosti, kuhinja je odličan format za televiziju, bilo da se u tim emisijama upoznajemo sa egzotikom ili da gledamo sudar veština i sudar ega između nekolicine kuvara. U poslednjih nekoliko godina, ovaj trend se polako širi i na film. Samo poslednje godine imali smo tri kuvarska filma: ‘Chef’, koji je bio prijatan, ali i običan kao neka pileća supa, ‘Tasting Menu’ i ‘The Hundred-Foot Journey’ koji je kuhinju koristio samo kao dekoraciju, zapravo pričajući priču o multikulturalnosti i toleranciji.

‘Burnt’ je mogao biti zicer, onaj ključni film koji hvata suštinu moderne kulinarike i tu temu konačno uvodi u filmsku prvu ligu. Elementi su bili tu: jedna tipična priča modernog “rockstar” kuvara, popularan glumac u glavnoj ulozi, uz obilje poznatih faca u sporednima. Od reditelja, televizijskog veterana, Johna Wellsa se nakon dva filma, potcenjenog ‘The Company Men’ i malo promašenog ‘August: Osage County’, još nešto očekuje, a scenarista je rutiner Steven Knight, već je napisao ‘The Hundred-Foot Journey’, ali može da zablista, kao što je to učinio sa ‘Lockejem’. Iza filma stoji The Weinstein Company, radnja je smeštena u savremeni, našminkani London, i, ako ništa drugo, barem ćemo na ekranu moći gledati predivnu restoransku hranu.

Glede “food porna”, tu je u sasvim dovoljnim količinama, ali to je otprilike to. Glavna priča je toliko standardna da smrdi na tezgu. U pitanju je najklasičnija moguća varijanta o usponu nakon pada izazvanog karakternom manom i o iskupljenju na tom putu. Naime, Adam (Cooper), izlečeni alkoholičar, narkoman i ženskar, nakon “pokore” za koju je očistio milion ostriga, pokušava da se vrati u prvu ligu i osvoji treću Michelinovu zvezdicu. Za to se koristi malo svojim neizmernim talentom i organizacionim sposobnostima, okuplja tim svojih starih znanaca i novih kulinarskih nada, ali i lukavstvom i ucenom, terajući vlasnika restorana Tonyja (Bruhl) da mu pruži šansu. Usput će se iskupiti kod stare ljubavi (Vikander) i steći novu (Miller), a sreću će mu povremeno kvariti ljuti rival (Rhys) i prošlost koja mu visi nad glavom.

Problem je što je film razvučen, pa sa svojih 100 minuta trajanja deluje kao da traje barem dva sata. Puno je sporednih priča i zapleta, od kojih nijedna nije razrađena, a sve one služe da povremeno promene tempo, skrenu nam pažnju i zamažu oči nad činjenicom da je glavna priča tipska i bezukusna kao hrana iz menze, pritom još puna praznog hoda. Jednostavno, ne osećamo atmosferu moderne gastronomije, ne osećamo pritisak i kompetitivnost. Nije mi se svideo ‘Whiplash’, ali sam mišljenja da bi ovde čak i takav pristup bio primereniji od ove tezgaroške beskrvnosti.

Tezgaroška je u velikoj meri i gluma, ali to je posledica plošnih, nerazrađenih likova koji se upotrebljavaju isključivo kao oruđe zapleta. Istina, neki od glumaca tu imaju svoje momente, u čemu prednjači Bruhl, čiji je lik napisan kao nekakav očajnik, ali austrijski glumac uspeva da ga odigra osebujno. Emma Thompson je uvek pozitivna pojava na ekranu, a njena izvedba psihijatrice je za svaku pohvalu. I Omar Sy se makar trudi sa svojim likom zamenika glavnog kuvara i uglavnom mu uspeva. Problem je, međutim, što drugi glumci ne dolaze do izražaja zbog svojih likova, a tretman nadolazeće zvezde Alicie Vikander koja se pojavljuje u dve scene samo da bi govorila na lošem francuskom (iako igra Francuskinju) i Ume Thurman koja je bukvalno potrošena uzalud na jednu scenu je kriminalan.

Što se Bradleya Coopera tiče, ionako ne znam šta da mislim. On varira od uloge do uloge. Najčešće je samo “macan” koji se šepuri po ekranu, ali ume da iznenadi, kao što je to učinio sa ‘Silver Linings Playbook’ i još više sa ‘The Place Beyond The Pines’. Ovde, međutim, i njegova gluma deluje kao tezga, kao detaljna imitacija televizijske persone Gordona Ramsaya. Nemojte me krivo shvatiti, meni je Ramsay simpatičan i po mom mišljenju je mnogo televizičniji njegov nastup bitange od servilnog nastupa kakav ima Jamie Oliver, ali imitiranje bilo koga, pa i njega, u filmu visoke produkcije deluje neozbiljno. U ‘Burnt’ se s tim baš preteruje iz scene u scenu, od bacanja tanjira, preko vikanja na podređene do u detalj skinute govorne sheme i vokabulara, a to deluje kao samo još jedan “gimmick” u inače praznjikavom filmu, kao uostalom i sve ovde, od lošeg francuskog nadalje.

Razočaran sam, ali možda sam tome sam kriv. Utešno je to da nisam jedini pao na foru. Sala je bila solidno popunjena, došli su momci sa curama. Možda su neki od njih kulinarski entuzijasti poput mene. Možda su cure došle da gledaju zgodnog Bradleya, a momci samo kao njihova pratnja. Sve u svemu, mišljenja sam da bi se i jedni i drugi bolje proveli na nekoj večeri, posebno ako bi je sami napravili. U to ime, odoh se posvetiti ručku koji mi se krčka u rerni. (4/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.