‘Janis: Little Girl Blue’ – priča kao da se pred našim očima odvija ovde i sada

Nekako se pogodilo da je prošla godina u dokumentarnom filmu bila obeležena fenomenom “Kluba 27”, odnosno možda genijalnim muzičarima koji su umrli u tim godinama. ‘Amy’ Asifa Kapadie, nagrađen Oscarom, i ‘Cobain: Montage of Heck’ Bretta Morgena već su privukli pažnju publike i kritike, raspravljalo se o njihovom stilu, stavu i fokusu. Sada se klubu dokumentaraca o pripadnicima “Kluba 27” priključuje i ‘Janis: Little Girl Blue’ cenjene autorice uglavnom provokativnih i istraživačkih dokumentarnih filmova Amy Berg.

Oko života, dela i smrti Janis Joplin nema mnogo nepoznanica i tu zapravo nema šta da se istražuje ili optužuje, što ne znači da nam Amy Berg neće nabaciti makar, u nekoliko rečenica diskretno pobacanih na različitim mestima po filmu, da je i Janis bila produkt svog vremena i da se i tu, a ne samo u njenom sklopu ličnosti, mogu naći uzroci njene smrti, ali i tuge, pa i muzičke relevantnosti. Janis Joplin je verbalizirala razne traume, kako lične, tako i socijalne, sa kojima je odrastala i kojima je bila svedok. Njenoj zvezdanoj slavi su prethodile godine otpadništva, kako po pitanju stavova (Janis je bila aktivistkinja za ljudska prava u sredini koja je naginjala KKK-u), tako i po pitanju toga da se nije uklapala u tada predominantnu viziju žene kao nežne i povučene, bez prave vrednosti bez svog muškarca.

Nezgrapna, muškobanjasta i ružnjikava devojčica, kasnije devojka bila je tužna, iz toga je crpela snagu koja ju je i dovela do pozicije zvezde, ali je i patila, čeznula da bude prihvaćena i voljena. Sa slavom se nosila odlično: druga su to vremena bila, ali su se trenuci slave završavali sa gašenjem reflektora, posle čega je Janis ostajala tužna i usamljena. Nekako razmišljam, da su Janis Joplin i Amy Winehouse živele u vremenu one druge, verovatno bi bile srećnije i možda bi živele duže. Droga i alkohol koji su im došli glave na jedan paradoksalan i nesrećan način možda ne bi bili toliki faktor u njihovom životu.

John Lennon se upitao u svom komentaru na smrt Janis Joplin zašto se muzičari drogiraju. Nije moguće da baš svi inkliniraju tome zato što su “loše seme”. Naravno, opijati su prisutni na sceni, “loše društvo” zna potegnuti naivnu osobu, ali Lennon nije imao to u mislima. Njega je zanimalo kakav je to svet u kojem kreativna osoba automatski teži sopstvenoj destrukciji. Janis je, kako čujemo od njenih savremenika, bila nesposobna da zanemaruje bol, svoj ili tuđ. Ona je nosila svoje nesigurnosti, ali i traume svih potlačenih, pa se drogom anestezirala. Navlačila se, skidala, razočaravala se, menjala partnere, menjala sastave i na kraju uvek ostajala sama.

Iza nje je ostala muzika. Njen glas pun emocija oblikovali su razni muzički uticaji, od country muzike, preko bluesa i soula do psihodeličnog rocka i taj glas i sada, 45 godina od njene smrti zvuči nezemaljski, fantastično i neponovljivo. Njene improvizacije sa vrištanjem i deranjem, kao i sa dugim monolozima usred pesme, često su bile efektne, a uvek iskrene.

Poznatu životnu i karijernu priču Janis Joplin Amy Ber pakuje u jedan vrlo klasičan, čak staromodan dokumentarac, oslanjajući se na poznate sastojke. Tako imamo i “talking heads” sagovornike, Janisine savremenike sa scene, prijateljicu iz detinjstva, mlađeg brata i sestru, arhivski materijal iz gostovanja na televiziji, sa nastupa i turneja (što malo baca senku sumnje na teorije o današnjoj “selfie” generaciji), pa čak i Janisina pisma roditeljima, prijateljima i ljudima sa kojima je bila u vezi koja čita Cat Power, alias Chan Marshall, takođe pevačica.

U tome se vidi pažnja koju je Amy Berg posvetila svom materijalu. “Pevački” glas Chan Marshall mnogo je nežniji i mekši od Janisinog, dok je kod onog “govornog” ta razlika jedva primetna, a Marshallova doprinosi tome savršeno skidajući pod-tonove južnjačkog akcenta koji su bili karakteristični za Janisin govor. Treba obratiti pažnju i na kadrove sa Festival Express turneje, odnosno poziciju kamere na početku i na kraju filma. Ti filigranski detalji oplemenjuju ceo film i zbog njih ne stičemo dojam da gledamo poznatu i odavno završenu priču, već priču koja se pred našim očima odvija ovde i sada.

Problem sa dokumentarcima generalno je što nakon svojih festivalskih turneja, uglavnom nisu dostupni publici dok se ne pojave na televiziji. Dobra vest je da ‘Janis: Little Girl Blue’ upravo počinje svoj kino-život u Dokukinu KIC. Dakle, stari i mladi rockeri, navalite! Ovakva prilika se ne propušta. (8/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.