Kritika filma ‘Life’: Ima li života u svemiru, a da nije varijacija na temu Aliena?

Ako vam je išao na živce intelektualizam nedavnih hollywoodskih SF ‘teškaša’, bilo da je uspeo kao što je slučaj u Arrival, ili da nije, kao u Passengers, onda Life može biti pravo osveženje sa svojom jednostavnom premisom. Neće tu biti zamaranja vijuga sa vremenskim petljama, lingvističkim zavrzlamama, filozofskim i etičkim pitanjima, već ćemo biti svedoci akcije i borbe za preživljavanje. Zapravo jedino pitanje, čak vrlo konkretno, ima li života na Marsu dobija odogovor odmah na početku. Ima, napredan je i ne želi nam dobro.

Takođe, ako vam se premisa o astronautima koji su pokupili paket i u njemu živi organizam, najpre jednostavan, jednoćelijski, potom fascinantno napredan, a na kraju ubilački raspoložen, učini poznatom, na dobrom ste tragu. Life je Alien klon od glave do pete, a promene su po pravilu kozmetičke. Recimo, naš Marsovac kojeg đaci u ‘publicity stuntu’ nazovu Calvin, nije osmi, nego sedmi putnik, a astronauti nisu na brodu u dubokom svemiru, već na svemirskoj stanici Mir tik iznad Zemlje. Takođe, Calvin nema ‘mobilnu čeljust’, već preferira drugačije načine ubijanja.

Na zanatskom nivou, Life se drži solidno. Akcija je kinetična i, ako se apstrahira priča i njena predvidljivost, čak i zabavna u svojim detaljima. Ključni faktor je bestežinsko stanje koje je simulirano pomoću žica i deluje fluidno i uverljivo. Druga bitna stavka je osećaj klaustrofobije, posuđen ne samo od Aliena, nego i od plejade drugih filmova u kojima se poentira na kontrastu između ograničenog životnog prostora i neograničenog, beživotnog svemira oko njega u kojem ‘niko neće čuti vaš vrisak’. Sve to je uhvaćeno okom kamere Seamusa McGarveya (Nocturnal Animals), a kao uzor je svakako poslužio rad Emanuela Lubezkog na filmu Gravity. Takođe, dizajn zvuka je više nego solidan, naročito kada se radi o Calvinu i njegovom pretećem prisustvu i kretanju, dok muzika uglavnom samo služi da iritira.

Štos je što to svejedno nije impresivno i stoga nije ni izbliza dovoljno da od klona napravi delo za sebe. Deo problema je svakako u režiji Daniela Espinose koja ne odiše inspiracijom ili makar ambicijom, koliko osećajem štanceraja. To u principu i ne treba da čudi od reditelja kojem je pošlo za rukom da veže jedan hitičan skandinavski triler (Snabba cash) i solidan internacionalni proboj (Safe House), da bi već sa svojim sledećim filmom (Child 44) pokazao da mu ne smeta da režira na auto-pilotu i po diktatu studija, čak i kad je to što radi potpuna kretenarija. Utešno je to da Espinosa makar ume da izgradi i proda obrat na kraju filma, što je možda čak i vrhunac za Life.

Mnogo veće razočaranje je scenario koji potpisuju Rhett Reese i Paul Wernick, duo koji je napisao onako poletnu i inovativnu super-herojsku zezalicu Deadpool. Ovde nema ni meta-humora, ni razbijanja četvrtog zida, a i reference su uglavnom mlakušne. Ono čime scenario obiluje je bogus-naučni i bogus-tehnološki žargon i replike poput ‘Niko se nije spremao za ovako nešto’, dok su likovi ostali nerazrađeni dalje od po dve-tri karakteristike uglavnom vezane za njihovo mesto u komandnom lancu, što glumce tera da se i oni ponašaju kao da su na auto-pilotu. Opet, za pohvalu je ‘redosled nestanka’ kojim likovi bivaju ubijeni koji nije ni klišeiziran njihovom tipologijom ni zvučnošću njihovih imena.

Vratimo se na kraju na Aliena i fenomen njegovog uspeha. Tu se radilo i o vizuelnoj doteranosti (ko god da je dizajnirao Calvina, nije Giger), i o rasturanju dramaturških klišea po kojima je žena u problemu najčešće beskorisni uteg, ali pre svega o inovativnosti spoja SF-a kao straha od života sa hororom kao strahom od smrti u istom, klaustrofobičnom i pesimističnom ‘used future’ okruženju. Bilo je pokušaja da se ta fuzija napravi i ranije sa kojekakvim čudovištima iz svemira, ali ti filmovi nisu dobacivali dalje od B produkcije ili su otvoreno bili trash. Life je, kao i većina klonova, mnogo bliži toj odrednici nego nečemu revolucionarnom. Čak i da vam ne ostane u sećanju kao loš film, sigurno neće ni kao sjajan. Zapravo, bilo bi čudo da ne izvetri nekoliko minuta nakon gledanja. (4/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.