Kritika filma ‘Loveless’: Nema ljubavi u Rusiji

Andrej Zvjagincev je svakako jedan od velikih filmskih autora današnjice, onih Autora sa velikim A, i tu svoju reputaciju gradi što na sjajnoj preciznosti i nastudiranosti svakog pojedinačnog kadra i reza u montaži, što na činjenici da, uz tehniciranje, nikada ne ispušta veliku sliku iz vida, što na svojoj sposobnosti da istovremeno bude epičan i intiman. Loveless je njegov peti film, nakon izvrsnog prvenca The Return, The Banishment, elegične Elene i remek-dela Leviathan sa kojim je dogurao do nagrade za scenario u Cannesu, Zlatnog Globusa i nominacije za Oscara koji mu je (greškom?) izmakao. Jasno, ogromna reputacija je tu i očekivanja su visoka, a najavljena oštra društvena kritika kroz naizgled apolitičnu priču svakako golicaju maštu gledatelja.

Recimo da se ovde radi o razvodu, što ćemo otkriti u drugoj sceni, nakon zlogukog uvodnog kadra šume pod snegom na obodu grada. Majka Ženja (Spivak) bez emocija govori sinu Aljoši (Novikov) da pospremi svoju sobu jer dolaze potencijalni kupci da pogledaju stan, mali se ne obazire. Stan je ukusno i funkcionalno namešten (za standarde Rusije barem) i jasno je da je majka pripadnica srednjeg nivoa buržoazije, dakle finansijski nešto boljeg stanja od intelektualaca i stručnjaka, ali ne toliko da bi se mogla približiti tajkuneriji. Na pitanje zašto ga prodaje, hladno odgovara da se razvodi.

Druga strana u tom sukobu je otac Boris (Rozin), jedan od onih izvrsno plaćenih korporativnih miševa kojem je u životu jedino stalo do posla i koji od muke što mu je dupe u procepu (njegov “veliki šef” je pravoslavni fundamentalista koji na posao prima samo krštene, oženjene, porodične ljude) konstantno ždere. Jasno, njih dvoje se ne vole više, ako su se ikada i voleli, a svađa je toliko eskalirala da je nemoguće vratiti je u okvire civiliziranog ponašanja i funkcionalnih razgovora. Ne, ide se na sve ili ništa, na totalni rat, na potpuno uništenje protivnika, bilo iz povređene sujete ili iz nagona za samoodržanjem.

Savremeni ruski “twist” (radnja se odvija 2012. godine – vidimo po vestima na televiziji, kada i njihov sin i “Putinland” imaju tačno 12 godina) u ovoj Kramer vs Kramer situaciji je to da su obe zaraćene strane materijalisti, da su oboje našli svoje nove partnere – Ženja nepristojno bogatog, ali pomalo blaziranog Antona (Keiss), a Borisova primetno mlađa ljubavnica Maša (Vasiljeva) je upadljivo trudna, da jedva čekaju da započnu svoje nove živote i da im je tihi, povučeni i nekako tužni Aljoša samo kamen oko vrata i vruć krompir koji valja uvaliti drugom da ga sputava. U tu svrhu, Ženja preti internatom pa vojskom, što bi ugrozilo Borisovu poziciju na poslu, a ovaj se koprca rukama i nogama. Aljoša, međutim, sve to sluša kroz zatvorena vrata sa prestravljenim izrazom na licu (scena je jedna od retkih takvih koja ne klisi u patetiku, već pogađa prave emocije) i jasno nam je da se sranje sprema na veliko.

Kada ga oboje roditelja ostavi samog u stanu i posveti se svojim ljubavnim životima (dve emotivno snažne i ukusno izvedene “ljubavne” scene koje evociraju najbolje radove Wonga Kar-waija), Aljoša u jednom trenutku izlazi iz stana i zgrade i nestaje. Oni će to saznati nakon skoro dva dana kada im jave iz škole i kada saznaju da policija nema vremena i sredstava da juri svakog odbeglog pubertetliju, pokrenuti privatnu istragu zajedno, možda se čak osećajući i krivima, ali ne priznajući to jedno drugome. Hoće li manjak ljubavi osujetiti istragu isto tako kao što je izazvao incident?

Ovaj zaplet se, nakon poduže i unekoliko teatralne ekspozicije i prilično grube karakterizacije likova koji kao da su ispali iz teatra dešava na polovini filma, što dovodi do totalne promene tona i skretanja radnje u smeru misterije. U pozadini, naravno, imamo ono važno: studiju karaktera i odnosa među njima, te povezanost svega toga sa opštom krizom moralnih vrednosti u na više načina bankrotiranom ruskom društvu. Igrajući na dva paralelna fronta, menjajući pristup od otvorene do skrivenije subverzije preko artistički obojenih scena potrage za dečakom koje asociraju na Egoyana u najboljim danima, Zvjagincev u potpunosti drži kontrolu i stvara moćan i strašan, “hanekeovski” hladan i precizan film. Usput, on se ne libi da ubaci i pokoju referencu u pojedinim scenama, pa tako u jednom trenutku citira Tarkovskog i Stalkera vodeći potragu na teritoriju napuštene socijalističke zgrade, nekakvog kongresnog centra, što sluti na apokalipsu na svakom nivou, od privatnog do državnog, ako ne i globalnog.

Za svoj uspeh Zvjagincev se mora zahvaliti vrlo raspoloženim glumcima koji ne pokušavaju da svoje antipatične likove očoveče i učine simpatičnima, ali ih i ne karikiraju. Oba lika su zbog takvog pristupa pamtljiva i jeziva kao nekakvo realno, nesvesno zlo koje melje sve pred sobom, dok je lik Aljoše kojeg bez šmiranja igra Matvej Novikov u drugoj polovini filma vrlo “glasno” odsutan. Glasno odjekuje i odsustvo muzike, osim u jednoj sceni kada ista, ambijentalno data, odnosno puštena sa radija, postane oružje u međusobnom prepucavanju budućih bivših supružnika. O briljantnoj fotografiji kojom dominiraju hladni tonovi Mihaila Krihmana i savrešno preciznoj montaži Anne Mass (oboje su rediteljevi stalni saradnici) ne treba previše trošiti reči – sve je sjajno.

No dobro, znali smo da je Zvjagincev pronicljiv autor koji ništa ne prepušta slučaju, kako na tehničkom planu, tako i na planu priča. Loveless je svakako film sa stavom i emotivnim nabojem. Oštrica je okrenuta prema gotovo svima koji su na bilo koji način odgovorni za društvene tokove i u tome Zvjagincev zna biti blatantan kao u sceni pred kraj filma sa reprezentativnom trenerkom. I na intelektualnom i na emotivnom planu, Loveless ima smisla, čak i produžena ekspozicija i gruba karakterizacija nekako sedaju na svoje. Iako bi bilo teško reći da je Loveless remek-delo, Zvjagincev je sa The Return i Leviathanom samom sebi postavio izuzetno visoke standarde, svejedno mu dolazi blizu. (9/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.