‘Lady Bird’ – odrastanje Grete Gerwig

Svake godine se pojavi barem jedan film koji požanje sve same pozitivne kritike i tako oko sebe stvori odium. Ponekad je to zasluženo jer je reč o zaista revolucionarnom filmskom delu, a ponekad nam ostaje da se pitamo šta smo mi to propustili, pa ne vidimo veličinu i genijalnost tog dela. Ove godine to mesto zauzima samostalni rediteljski debi glumice i scenaristkinje Grete Gerwig, autobiografska priča o odrastanju imena Lady Bird i pozicionira se između dve krajnosti: film je univerzalno dopadljiv, zrači iskrenošću uprkos klišeima (a nije li i odrastanje kao takvo šablon), dobar, ali ne baš toliko izuzetan koliko se iz hvalospeva može iščitati.

Naslov filma je ujedno i ime koje je sama sebi dala njegova junakinja krštenog imena Christine (Saoirse Ronan je pravi izbor za ulogu), buntovna maturantica katoličke škole u suburbanom Sacramentu početkom ovog milenija. Ona svoje ime, svoj život, svoju školu i svoje mesto bitisanja smatra suviše običnim, dosadnim, provincijalnim i represivnim. Nije li, uostalom, to i suština srednjoškolskog života. Čak iako nismo negirali / skrivali ime iza nadimka, nismo li svi imali potrebe da budemo negde drugde i radimo nešto drugo? Nismo li svi imali potrebu da roditeljima zalepimo jedan sočan “fuck you”?

Ono što se dešava u kući je zapravo i najbolji deo filma. Određena doza međugeneracijskog nerazumevanja se podrazumeva za odrastanje, ali ovde je to podignuto na viši nivo. Otac (Tracy Letts) suočen sa gubitkom posla i depresijom figurira kao “dobar policajac”, a majka (Laurie Metcalf) koja je radi duple smene u bonici je nervozna i preuzima ulogu “lošeg”. Stariji usvojeni brat (Rodrigues) i njegova devojka (Scott) su entitet za sebe. Finansijski pritisak se oseća ne samo u poređenju sa boljestojećim društvom iz škole, nego i na dnevnom nivou, a posebno u kontekstu toga što Lady Bird želi studirati na nekom “hype” mestu poput New Yorka (vreme je post-9/11 što takođe ima svoje reperkusije) ili makar okolice. Ljubav koja svakako postoji se zna izgubiti u šumu dnevnog preživljavanja i mladoj osobi na pragu zrelosti je ponekad manje potrebna od razumevanja koje ne dobija.

I sa školskim planom se nekako možemo identificirati. Škola je crkvena, što se oseća po određenom setu pravila i “korporativnoj kulturi”, ali nije onoliko represivna koliko to filmovi vole predstavljati – časne i popovi nisu skotovi, zapravo znaju biti i komični likovi (svesno ili ne) i trude se razumeti mlađe generacije i njihovo buntovništvo iako ga ne mogu podržati. Uostalom, i razlozi za pohađanje takve škole u slučaju Lady Bird nisu ni snobovski ni religiozni, već prosto sigurnosni – roditelji ne žele da njihova kći ide u državnu školu gde se dileri bodu noževima. Ipak, takva kakva je, škola nije dovoljno inspirativna sredina da bi Lady Bird na bilo koji način realizirala (konkretizirala možda) svoje kreativne potencijale.

Sa druge strane, ona u svom školskom (socijalnom) životu takođe prolazi kroz “kućice” koje mora “overiti”, prijateljstvo sa “nepopularnom” curom (odlična Beanie Feldstein), pokušaj upada u popularno društvo sa sve alfa-kučkom (Rush), prvi, dobri i smotani dečko (Hedges), a posle njega i drugi, buntovnički nastrojeni lagano egocentrični (Chalamet) i pritom naučiti važne životne lekcije. Ovaj segment radnje, vrlo epizodično konstruiran i bez nekog pravog ritma, zapravo je u svojoj tipskosti najslabiji, pokušavajući da tek sa nekim detaljem (poput izbora muzike i rasprava o suštini mobilnih telefona, odnosno jesu li oni pre svega “lokatori”) iskoči iz mnogo puta viđenih standarda filmova o odrastanju.

Ono što se filmu ni u kom slučaju ne može zameriti je vrhunski “casting”. Saoirse Ronan je mlada glumica ogromnog raspona i prirodne začudnosti kojoj leže takvi, “quirky”, ali opet normalni likovi. Ne samo da po godinama i fizionomiji odgovara (sa 23 godine još uvek prolazi kao tinejdžerka, a svejedno nije “rizična” klinka), već je sposobna saživeti se sa likom i ući u njegovu dubinu. Pohvalan je i izbor dvoje veterana teatra, Tracyja Lettsa i Laurie Metcalf koji briljantno rekreiraju dinamiku kuće i familije.

Najvažnije od svega, Lady Bird zrači iskrenošću dalje od prostih autobiografskih detalja svoje autorice. Da, ona je odrasla u Sacramentu i tvrdi da ju je gluma tek elementarno privlačila pre studija, ali Lady Bird je svejedno njen pravi alter-ego, a ne samo pseudonim ili arhetip osamnaestogodišnjakinje. Uostalom, dalo se to iščitati i iz njenih scenarija za filmove Joea Swanberga i njenog kreativnog i životnog partnera Noaha Baumbacha. Svakako se može povući linija intelektualnog razvoja između brucošice Christine sa kraja filma i autorice, poznate indie glumice. Koristeći se tipičnim indie-stilom, Greta Gerwig uspeva da napravi univerzalno dopadljiv film koji sigurno neće izazvati revoluciju, ali koji zrači iskrenošću, bez preterane sentimentalnosti.

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.