Lovci i anarhisti na Mostri
Na vantakmičarskom programu 73. venecijanskog filmskog festivala se nalazi nekoliko dokumentarnih i igranih filmova na koje treba obratiti pažnju.
Safari Ulricha Seidla ide tragom austrijskih i nemačkih turista posebne vrste – lovaca koji putuju u Afriku, neki od njih više puta godišnje, u ostvarenju snova o egzotičnim trofejima. Austrijski reditelj time ponovo ulazi u analizu apsurdnosti ljudskih strasti, otvorenije kritičkim pristupom. “Turizam ubijanja”, kako ga Seidl zove, nekada rezervisan za milionere i plemiće, postao je – kao i svi drugi turistički paket aranžmani, priuštiv za sve. Korak po korak, uranja se u posebnosti lovačkog turizma, jednog od najprofitabilnijij biznisa u Africi. Tu su vodiči do lovišta i katalozi sa definisanim cenama za svaku od životinja. Diskusije o tome koju, zašto i kako treba maknuti, teku kao razgovor o biranju apartmana na moru: pragmatično i prema sopstvenom ukusu.
Vođen pitanjem šta čoveka nagoni da ubija, Seidl se namerno okreće prosečnom čoveku koga mediji ne razapinju čim ubije zebru ili slona zato što je zaštićen anonimnošću svoje egzistencije. Činu ubijanja – umesto da pokaže, kao što je to slučaj u klasičnim dokumentarnim filmovima o lovu – životinje koje se stropoštavaju na zemlju posle smrtonosnog hica, on pristupa iz druge perspektive i pušta da kamera Wolfganga Thalera gleda iza ramena lovaca dok taktiziraju, nišane i okidaju. Zbog sve veće medijske osude lova, Seidlu nije bilo lako da pronađe ljude spremne da se pokažu pred kamerom, ali njegov izbor protagonista, kao i u svakom njegovom dosadašnjem dokumentarcu, ne razočarava. Pušta ih da govore o svojoj strasti u raskošnim prostorijama, insecnirane u groteskne i u ovom slučaju sablasne kadrove – među odrubljenim glavama veličanstvenih životinja. Kritika lova, krvavog hobija koji mnogi još uvek smatraju sportom je jedva zataškana u ovom filmu koji pred sobom uklanja svaku sumnju da se radi o grozomornoj ljudskoj perverziji. Seidl to kao i do sada, radi inteligentno, puštajući lovce da pričom o tome šta i zašto rade, sami sebe diskredituju.
American anarchist Charlija Siskela je dokumentarni film u formi intervjua o Williamu Powellu, čoveku koji je 1971. sa 19. godina napisao i objavio kontroverznu knjigu Anarhistički kuvar. Zamišljena kao anarhistički manifest o rušenju američke vlade, knjiga je nastala iz afekta, kao reakcija na beskompromisno obračunavanje policije sa demonstrantima hippy, feminističke i crne zajednice u Americi i još više – iz Powellovog straha od odlaska u Vijetnamski rat. Upozorenje mladog autora – “Nije za decu i morone” je poruka koju mnoga deca ni moroni nisu ozbiljno shvatili i “Anarhistički kuvar” se tokom proteklih četiri decenije našao u rukama pogrešnog sveta koji je recepte za sve zamislive vrste oružja opisane u knjizi upotrebio u vršenju masakra širom SAD. Sva uputstva za izradu eksploziva, suzavaca i vatrenog oružja, Powell je krajem 1960-ih pronašao na policama javne biblioteke u New Yorku u knjigama koje su bile pristupačne svima.
William Powell je čovek koji živi sa osećajem krivice zbog nečega što je napisao i objavio u trenutku kada nije mogao da pojmi razmere posledica koje će knjiga izazvati. Smesta po njenom objavljivanju, napustio je SAD i otisnuo se u Evropu koju od tada nije napustio. Nastanjen u seocu Massatu u Francuskoj sa svojom ženom, Powell je život posvetio radu sa problematičnom decom sličnog profila onom koji se okreće “Anarhistističkom kuvaru” i drži predavanja i seminare po čitavom svetu. Njegov pokušaj da se javnim pismom ogradi od knjige (doduše, tek pre nekoliko godina) nije urodio nikakvim plodom i apel na njeno povlačenje iz prodaje je očajnički vapaj koji je izgubio glas. Naime, pre nego što je zanavek napustio SAD, Powell je kompletna prava ustupio Lylu Stuartu, izdavaču koji se proslavio time što je objavljivao kontroverzne publikacije sa potencijalom velike zarade, bez ikakve cenzure i moralnih dilema. “Anarhistički kuvar” se prodao u više od dva miliona primeraka, a interesovanje za njega ne jenjava.
Siskel Powella rešeta pitanjima o razlozima za nastanak knjige i o posledicama njenog objavljivanja, stežući sve jaču omču oko vrata čoveka koji je ionako izmučen osećanjem krivice. Njegova ispitivačka metoda je koliko precizna, toliko i brutalna i na samom kraju filma, izreći će presudu. Navevši Powella da priča o svome romanu “The first casualty” (1979) u kome se radi o atentatu na nadvojvodu Franju Ferninanda i kneginju Sofiju u Sarajevu iz perspektive Gavrila Principa, on ga provokativno pita – “zar taj opis Principa nije primenljiv na tebe? (želiš jedno, a izazoveš drugo)”. Charlie Siskel svoga “ispitanika” razumljivo dovodi do stanja ključanja metodom “ta-da, imam te” i to je najproblematičniji element ovog filma.
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
