‘Nina zauvijek’ – crnohumorna psihološka studija duhova prethodne veze

Ima nešto u pojavi Abigail Hardingham. Nije lepa, čak se ne može reći ni da je pravilnih crta lica, ali fiksira poglede. Kao neka čudna cura u klubu na koju projektujete ovo ili ono, sve se ne usuđujući da priđete. Znate samo da vas čeka luda vožnja, ako ikada skupite hrabrosti za to. Utoliko je čudnije što u drugoj sceni u kojoj se njen lik pojavljuje nju ostavlja dečko sa optužbom da je suviše “vanilla” (obična i dosadna), a frajer pritom izgleda kao dosadni mastiljar.

Tako je i sa ovim filmom. Nije lep i zgodan, nije ni odvratan, često se čini da nema smisla i da promašuje skoro sve što se promašiti može, ali definitivno ne možete odvojiti pogled sa ekrana. Toliko je neobičan, nov i originalan da je naprosto magnetičan. I da stvar bude bolja, kako odmiče je sve bolji, a nekoliko sati nakon gledanja možda čak i pomislite da ste upravo odgledali remek-delo i budući klasik.

Dakle, naša junakinja je Holly (Hardingham), buduća bolničarka u hitnoj pomoći i odmah u prvoj sceni svojim drugaricama sa studija izjavljuje nešto čudno i potencijalno patološki: deklarira interes sa kolegu sa svog studentskog posla u supermarketu, iako svi znaju da on već godinu dana pati za svojom poginulom curom i čak je, navodno, pokušao da se ubije. Taj momak, Rob (Barry), svakako u sebi krije nešto više o mistike i mraka kojim zrači i Holly mu u zgodnom trenutku prilazi i njih dvoje se upuštaju u vezu, i to prilično strastvenu. Međutim, prilikom prvog seksa u njihovu vezu se meša i treća “osoba”, Robova pokojna devojka Nina (O’Shaughnessy), u formi duha, koja ih verbalno izaziva i sabotira na svakom koraku…

Nekoliko stvari su tu bitne za ovaj čudački trojac. Nina je poginula u saobraćajnoj nesreći za koju je Rob makar delimično kriv. Nina je već po pojavi otkačeni, umetnički tip osobe, skoro pa ostvarena slikarka, možda čak i sa dodirom genijalnosti, dok je Hollina životna priča skoro sasvim obična. Opet, Holly deluje kao konstruktivna osoba, za razliku od Nine koja može biti kreativna ili destruktivna, ali ne i razumna i konstruktivna. Zatim, Nina je mrtva, što će reći završena, što je čini savršenom dalje od šablona “o pokojniku sve najbolje”. Konačno, zbog nagle i nasilne prirode njene smrti, ni ona ni Rob zapravo nisu završili i zaključili odnos, niti su u stanju da to urade. I eto nama nesvakidašnjeg ljubavnog trougla, i to još sa kompleksnim likovima koji se doimaju živima čak i kad su nedvosmisleno mrtvi.

Prvo što će gledaoca začuditi je ton filma. Ljubavni trouglovi u “zom-com” filmovima (romantičnim komedijama sa oživljenim mrtvacima) nisu ništa naročito novo, ali su po pravilu bili dati u otvoreno komičnom, ponekad čak i parodičnom tonu. Nina Forever se drži kao izuzetno ozbiljan film, što može delovati uvrnuto, čudno, nekome čak i odbojno. To, naravno, ne znači da nema humora. Sa tako nenormalnom premisom odsustvo humora bi bilo smrtni greh. Autori ga, naravno, okreću na crnjak, a nalazimo se u Engleskoj, pa saberite dva i dva…

Međutim, i pored naleta crnog humora za koji je, logično, zadužena sama Nina svojim “in character” opaskama, film se čvrsto drži teritorije psihološke drame između Holly i Roba. Jasno, u njihovom odnosu je Nina metafora za bagaž prethodne veze (Rob se sa njenim roditeljima viđa na nedeljnoj bazi), i to bagaž najteže vrste. Sa mrtvom osobom se ne može takmičiti, niti je moguće, niti je pristojno, ali pitanje je može li se Holly s njom nositi i kako. Je li rešenje pobacati uspomene? Ili možda odavati poštovanje na svakom koraku. Čak i kada, odnosno ako, Rob nastavi sa svojim životom (sa Holly ili bez nje), Nina će uvek biti tu i vrebati (ga) iz nekog ugla.

Izbor glumaca za film je briljantan. Abigail Hardingham je u stanju većinu zadataka rešiti neverovatno elegantno, samim svojim prisustvom i stavom, jasno vidimo kad je ranjiva, kad povređena, kad rešena da istera svoje i zadovoljstvo ju je gledati. Takva gluma se retko viđa od glumice koja je uglavnom zarobljena na televiziji. Rob je za nijansu tipskiji lik od Holly, ali u izvedbi Ciana Barrija izgleda životno. To nije sjebani, tužni i mistični lik kakve srećemo u filmovima, već sjebani, tužni i mistični lik koji može biti naš poznanik ili sused, što ovu “suburban gothic” priču čini jako privlačnom i snažnom. Fiona O’Shaughnessy igra Ninu sa uživanjem i dosta improvizacije, a i lik je napisan da tome pogoduje. Osim egzaktnih, sočnih linija dijaloga, sve ostalo je na volju glumici. Snažno prisustvo imaju i Elizabeth Evin i David Troughton kao njeni roditelji koji ne mogu da nastave sa normalnim životom.

Uz vrhunsku glumu treba pohvaliti i scenario koji je uređen, ekonomičan, logičan (koliko je moguće sa premisom koju imamo), inteligentan, pronicljiv i snažan. Braća Blaine, inače debitanti, uspevaju ono što ni mnogima iskusnijima ne polazi za rukom: ne samo da ubace zaista neočekivani, a opet savršeno logični i skladni obrat, nego da i kroz njega poentiraju. Sa režijom stvari ne stoje toliko sjajno. Pokazuju oni smisao za rad sa glumcima i oko za detalj (svet predgrađa kojim se likovi kreću je dorađen tako da sve ima svoje zašto), a nemaju problema ni sa psihološkom slikom likova i njihovih odnosa, iako bi neki hintovi mogli biti i manje očiti. Ono što upada u oči su pojedine scene koje su iskadrirane tako da u njima imamo mini-flashback i flash-forward momente, i kad kažem mini, mislim i u smislu njihovog trajanja (izuzetno kratki i brzo sečeni kadrovi) i u smislu vremena koje preskaču. To ima smisla za naglu promenu ritma i tempa, pa te scene deluju kao ubačeni virtuozni pasaži u, inače, u smislu ritma i tempa, savršeno odmerenom filmu, ali osim tog razbijanja i “jazziranja” samog sebe radi, ne vidim potrebu za takav postupak.

Nina Forever je čudan i uvrnut film koji ispod blesave žanrovske površine govori o itekako bitnim i potencijalno izuzetno ličnim stvarima. Za svu pohvalu je da tako hrabar i rizičan film potpisuju debitanti koji se čak ni u realizaciji ne oslanjaju na proverena imena, nego forsiraju manje poznate, skoro opskurne glumce uglavnom zaglavljene u televizijskim epizodama. Uz sve svoje mane, Nina Forever je izuzetno interesantno filmsko delce. Pustite da vam se duh uvuče pod kožu. (8/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.