U prošlom tekstu za Monitor sam se posvetio jednom od filmova od kojih se dosta očekivalo u sezoni nagrada, a koji su loše do očajno prošli u sezoni nagrada. Dotični film, ‘Selma’, doživeo je neuspeh delom zbog traljave kampanje svojih producenata, delom zbog zasićenosti Akademije rasnom tematikom, a delom i zbog relativne anonimnosti autorske ekipe. Pa ipak, kao i svugde, pominju se priče o “levima” i “desnima”, a kao krunski argument se uzima izuzetno uspešna kampanja filma ‘American Sniper’, koji je, kao i ‘Selma’, svoj život započeo na AFI Festu, ali je pridobio znatno više naklonosti Akademije i strukovnih udruženja.
Recimo da je razlog prost: tema je još uvek sveža i relativno kontroverzna, a producenti su podelili screenere na vreme, snoseći rizik da će ih se i video-pirati nekako dočepati. To se i dogodilo, ali bez većeg uticaja na “box office” uspeh ‘American Snipera’: budžet filma je praktično utrostručen za sedam dana prikazivanja u Americi, što govori i o ukusu američke publike, ali i o nivou tamošnje kino-kulture, kao i o besmislu tlapnji protiv piraterije. Jedini pravi problem s ovim filmom, iz mog kritičarskog ugla, je to da baš i nije naročito dobar.
Mitski deda – bez mnogo prava
Priznajem, imao sam relativno visoka očekivanja jer je za mene Clint Eastwood čovek koji uliva poverenje. On je svačiji omiljeni konzervativac još odavno, ali više nego išta odaje utisak pristojnog, ispravnog i dobrog čoveka. On je onaj mitski deda ili ujak koji će nas učiti da volimo svoju zemlju, ali da ne mrzimo nikoga i da čuvamo svoje, ali ne otimamo tuđe. Već dugo vremena stari, dobri Clint nije snimio film na temu o kojoj već nije postojao javni i istorijski konsenzus, a čak i kad je snimao ratne ili političke filmove, igrao je na sigurno, bio odmeren i puštao je i drugu, pobeđenu stranu da dođe do reči i argumenata. ‘American’ Sniper se činio kao idealna prilika da Clint kaže neku svoju na temu zvanično završenog, ali ipak nedovršenog rata u Iraku.
Eh, činio se… Kada malo bolje pregledamo činjenice vezane za produkciju filma, shvatićemo da Clint Eastwood nije imao mnogo prava na interpretaciju. Njegova je režija, ali ništa više od toga. Bradley Cooper je producent, na njega je izvorna autobiografska knjiga ostavila jak dojam, on je zbirao sredstva i ekipu, on je kontaktirao sa studijima. Čak nije “bacao farove” na glavnu ulogu, a nje se prihvatio tek kada ju je Chris Pratt odbio. Clint Eastwood je dobio poziv da režira tek kada su ga odbili Cooperov prijatelj David O. Russell zbog pretrpanog rasporeda i Steven Spielberg zbog nemogućnosti slobodne interpretacije teksta. Eastwood se prihvatio zadatka i odradio ga je kako je mogao u zadatim okvirima, stručno i donekle efektno kad su u pitanju ratne i akcione scene, ali nekako nedorečeno kada su u pitanju unutrašnja drama glavnog junaka i njegovi odnosi sa svetom oko sebe.
Snimljen da ubije
Kao što verovatno znate, izvorna knjiga je autobiografija Chrisa Kylea (ostala dvojica autora su zapravo više bili lektori nego pisci), najsmrtonosnijeg američkog snajperiste s “rekordom” od 160 potvrđenih pogodaka od prijavljenih 255. Film se knjige veoma rigidno drži i svog junaka prati kroz četiri “ture” u Iraku. Osim toga, film pokriva scenu ili dve iz junakovog detinjstva, rodeo-kaubojske mladosti, tokom razvoja patriotskih osećanja, vojne obuke, ženidbe i kasnijih odsustava iz vojske koja je provodio sa svojom familijom. Chris Kyle se, kao i veliki broj profesionalnih vojnika na tako odgovornim mestima, borio sa post-traumatskim stresom i dugo se lečio, da bi se na koncu aktivirao u organizaciji za pomoć veteranima i poginuo od ruke veterana kojem je pomagao. Ispraćen je kao heroj na stadionu u Arlingtonu.
Upravo ta rigidna struktura iz knjige je najveći problem u filmu. Film je toliko fokusiran na protagonistu, da niko drugi ne dolazi do izražaja. Njegovi ratni drugovi će izleteti iz fokusa ili poginuti u kratkom roku. Slično važi i za nadređene oficire, pa i za njegovog rođenog brata: u jednom trenutku ga vidimo u uniformi i čini se da će reći nešto važno, ali se ta linija priče ne razvija. Njegovu ženu (Miller) viđamo više iz prostog razloga što ga čeka kod kuće i prisutna tokom sva tri odsustva i pri kraju filma, ali ni njen lik nije razrađen.
Snajper promašio
Bradley Cooper je solidan glumac i najčešće ništa više od toga i za dobre uloge potrebna mu je čvršća rediteljska ruka. Ovde se potrudio glede fizičke transformacije (proteini i teretana su se pobrinuli za uverljiv izgled vojnog specijalca), ali njegov lik je napisan tako da pokazuje tek nekoliko karakteristika: mrakobesni patriotizam, odsustvo moralne dileme glede ispravnosti postupka, vojničku spremnost i lošu komunikaciju sa svetom oko sebe. Sve smo već videli u ratnim dramama, i traumu u ratu i traumu povratka kući i nerazumevanje s “normalnim” svetom koji nije pretrpeo ratne strahote, pa ‘American Sniper’ ne donosi ništa kapitalno novo. Razlog za to je u lošem, pravolinijskom scenariju i u lošoj izvornoj literaturi. Rekao bih čak i u ličnosti glavnog autora. Chris Kyle je nepatvorena agresivna seljačina koja ni za čim ne žali i koja konstantno udara u patriotske gusle, te stoga i nema potencijala da bude ozbiljan dramski filmski lik. A kakav je domet glavnog lika, takav je i domet ovog filma.
U stvari, ‘American Sniper’ je polovna, istrošena i zatupljena verzija The Hurt Locker, osvajača nekoliko Oscara pre pet godina, filma koji nas je odveo na panoramsku turu iračkim ratnim haosom iz perspektive profesionalca i adrenalin-junkieja. Neutralnost glavnog junaka i njegova sudbina na kraju filma su rezonirale autorskim stavom o ratu i osećajem nekakve urgentnosti. Bilo je to pre pet godina i američka vojska se još nije bila izvukla iz iračkog pakla. U ‘American Sniper’ Eastwoodova autorska neutralnost deluje neiskreno i hinjeno, kao pokušaj neutralizacije i upodobljavanje desničarskih stavova jedne nepatvorene voline.
Na kraju krajeva, American Sniper ipak nije negledljiv, pa čak ni loš film. Vešto je režiran, prožet napetim scenama borbe i drži pažnju. Ali nije ni naročito dobar i dubokouman, i što je najčudnije u kontekstu nadolazećih Oscara, ni po kom kriteriju ne upada u tip filmova koji odnose nagrade i samo su mu dobra kampanja i puno lobiranja mogli pomoći da se nađe tu gde je sad: sa šest nominacija za Oscare. ‘American Sniper’ više podseća na one filmove koji uveseljavaju publiku nezainteresovanu za Oscare u zimskoj sezoni. Prošle godine je najveći januarski hit bio jedan slično patriotski film ‘Lone Survivor’. ‘American Sniper’ je možda malo bolji film od njega, ali je i dalje u najboljem slučaju osrednji.(5/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
