‘Point Break’ – bolje da su snimili dokumentarac o ekstremnim sportovima

Ako ćemo iskreno, i originalni ‘Point Break’ (1991.) je bio prepun rupa u svojoj najosnovnijoj priči. Mislim, agent-novajlija koji se infiltrira među surfere da bi među njima otkrio pljačkaše banaka koji nose maske bivših američkih predsednika, ali se usput navuče na životni stil, filozofiju i adrenalin. Takav zaplet bi bio jednako prihvatljiv i za legitimni akcioni film i za akcionu komediju i za parodiju, a sve bi ovisilo jedino od intonacije.

Međutim, genijalna Kathryn Bigelow je u toj čudnoj priči uspela da pronađe i stil i “All-American” ikonografiju i psihologiju i homoerotiku i New Age kakav je onda bio. Najvažnije, film je odavao dojam urgentnosti i bio efektan na visceralnom nivou. Sastavljen od običnih sastojaka i sa osrednjim do solidnim glumcima, film je bio zabavan, predivno snimljen, znalački režiran, dozirano referentan na prave stvari kada je o surfu reč (u tom smislu je Miliusov ‘Big Wednesday’ obavezna lektira) i zbog toga je postao kultni film koji se urezuje duboko u pamćenje.

Nova verzija direktora fotografije i reditelja Ericsona Corea jednostavno nije takva. Naprotiv, u pitanju je mešavina svega i svačega, uglavnom ravna, bez prepoznatljivog konteksta i psihološke težine. Iz originalne priče je odstranjena poenta, izmenjena skoro do neprepoznatljivosti (imena najznačajnijih likova su ista i to je otprilike to) i megalomanski napuhana, odnosno raširena na globalni nivo kako bi Core dobio najatraktivnije lokacije da ih snimi u 3D tehnici i zapakuje u nešto što liči na razduženi foršpan za Eurosport. New Age, onakav kakav je danas, u filmu je još prisutniji, ali bez ikakve dubine, pa deluje kao eko-svesno preseravanje kakvo možemo naći u brošurama, a iz filma je proterana svaka opuštenost i natruha hedonizma.

Čak ni Johnny Utah (Bracey) više nije onakav “zelenko” kakav je bio u originalu. Mislim, još uvek je novajlija u FBI-ju, ali je pre toga bio ekstremni sportista i youtube zvezda koji se iz tog sveta povukao kada mu je u jednoj motorističkoj egzibiciji stradao prijatelj i kolega. Sada, kao sveži agent, uspeva da poveže drske “robinhoodovske” pljačke i eko-terorističke napade sa izazovom iz sveta ekstremnog sporta, Ozakijevom osmicom. Izazov je navodno izmislio japanski eko-ratnik Ozaki Ono i sastoji se od osam nemogućih poduhvata koji slave lepotu Zemlje i prirodne sile, a uz svaki od tih poduhvata treba nešto vratiti Zemlji. Čini se da su frajeri to malo odveć bukvalno shvatili, pa napadaju američke korporacije.

Bilo kako bilo, naš Johnny će pretpostaviti koji je sledeći izazov, veliki valovi usred Atlantika i sa svojom reputacijom ekstremnog sportiste će pokušati da se uvuče među ekipu tamo i nešto pronjuška. Na tom zadatku partner mu je stari, nadrkani Pappas (Winstone). Johnny se uvlači u ekipu, upoznaje gurua Bodhija (Ramirez), njegovo društvo i lepu Samsaru (Palmer), te posle nekoliko provera postaje deo ekipe. Hoće li usput zaboraviti za koga sada radi?

Priča, ovako blesava i “all over the place”, geografski i metaforički, služi samo kao osnova da se film može elementarno pratiti. Na tu priču se kači jeftino eko-popovanje, jeftina moralizacija, kartonski likovi bez profila i pomenuti foršpan-kadrovi koji reklamiraju ekstremne sportove. Ima tu materijala za ljubitelje takvih prizora, a 3D svakako dodaje na atraktivnosti. Međutim, problem je što Ericson Core u ulozi reditelja još uvek razmišlja kao kamerman, pa ti atraktivni kadrovi i scene nisu utkani u neku strukturu, zapravo nemaju smisla i ne služe ničemu osim da gledaocima zabavljaju oči. Takvi kakvi su na gledaoca neće ostaviti nikakav psihološki ili emotivni utisak kao što su to činile neuporedivo jednostavnije akcione sekvence u originalu.

Da Core nije reditelj se vidi i u njegovom radu, odnosno neradu sa glumcima. Ray Winstone i Delroy Lindo su tu samo zbog honorara, otaljavaju posao i to ne kriju, a opet su njihova glumačka ostvarenja svojevrsni “masterclass” za sve ostale. Luke Bracey je toliko loš kroz ceo film da to Keanu Reevesu, inače standardno “daskastom” u originalu, apsolutno vraća glumački kredibilitet. Edgar Ramirez isto ništa nije pokazao, a i kako bi, nesrećnik, sa ulogom sastavljenom isključivo od klišea. Najgore od svih je ipak prošla Teresa Palmer, inače sposobna da ponešto i odglumi, ovde svedena na generičku devojku koja služi da našem junaku ispriča loše napisane, patetične pozadinske priče. Nemojte ovaj komentar shvatiti kao seksizam, ali, realno, sa onolikim grudima ova zgodna glumica ni u kom slučaju ne može proći kao cura koja se bavi ekstremnim sportovima. Tako ona čak ispada “misscast” za ulogu koju bi mogla odigrati bilo koja manekenka bez ikakvog glumačkog iskustva.

Možda sam ja surov pa ovaj uradak snimljen iz ko zna kog razloga, verovatno finansijskog, da pokupi novac publici kojoj nije do teških filmova iz sezone nagrada, poredim sa puno boljim originalom. Na žalost za novi ‘Point Break’, takvo poređenje je neizbežno. Koja je uopšte poenta remakea ako sve, od teksta do konteksta, tretira kao nužno zlo i svojevrsni balast na svom putu da nas zaspe sa atraktivnim kadrovima? Nije li ‘Ericson Core’ mogao snimiti dokumentarac ili igrani film o ekstremnim sportovima, ako mu je to već zanimacija. ‘Zašto Point Break’? Neke stvari je najbolje ne dirati. (3/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.