‘Put za Istanbul’ – potraga jedne majke i više nego korektan TV film
Put za Istanbul je korektan, i možda malo više od toga, televizijski film. Takva mu je produkcija, takav stil, takva dramaturgija, i to je očito svestan izbor. Pritom ne mislim na savremenu, produkcijski snažnu televiziju sa velikim glumačkim i autorskim zvezdama kojima su osigurana raskošna sredstva i apsolutno odrešene ruke. Ovo je druga varijanta i, osim modernih tehnoloških dostignuća digitalnog doba (širok format i upeglana fotografija jasnih boja), zapravo deluje staromodno. Što, naravno, samo po sebi nije loše. Pa ipak film je imao premijeru u Berlinu, u programu Panorama gde je pokupio mahom dobre, iako ne baš egzaltirane kritike, što mu svakako dodaje na prestižu i podiže cenu na globalnom TV tržištu. Od festivala se zaustavio još u Splitu, na FMFS, pa je sada na mini-turneji po hrvatskim kino-dvoranama u repriznom programu festivala. I vredi ga sada pogledati, pa makar zbog pretpostavke da na našoj televiziji neći biti prikazan u dogledno vreme.
Dve su povezane stvari na kojima se zasniva privlačnost ovog filma. Prvo, tu je itekako sveža i relevantna tema mladih radikaliziranih Zapadnjaka koji prelaze na Islam i upuštaju se u džihad u Siriji, bilo da su arapskog porekla ili ne. Drugo, ko-scenarista i reditelj Rachid Bouchareb se čini kao prava osoba koja na tu temu može dati suvisli komentar iz raznih perspektiva. Ovaj globalno prisutni alžirsko-francuski autor je kao reditelj i producent stao iza tri filma sa nominacijama za Oscara za strani film, vičan je temama Islama, imigracije, (dez)integracije i multikulturalnosti. Njegov prethodni film Two Men in Town (2014) je kritika nepravedno uzela na zub, ali je jedan od retkih filmova koji prelazak na Islam vidi u pozitivnom, tolerantnom i nenasilnom svetlu. Međutim, za ovu priču je bolja referenca London River (2008), film o dvoje stranaca koji istražuju sudbinu svoje dece nakon terorističkih napada u Londonu 2005. godine.
Perspektiva je ovde ista, roditeljska. Mi pratimo razvedenu sredovečnu ženu Elizabeth (Whettnall) koja živi na selu u Belgiji i čija je kćerka-jedinica Elodie (Burlet) nestala. U početku smo mi, gledaoci, po saznanjima ispred nje, pa možemo uvideti da taj nestanak nije samo uobičajena tinejdžerska “buba”. Pre nego što je otišla, ona je složila video-poruku u kojoj pomera kartice teksta i govori kako je našla svoj put u Alahu. Majka ubrzo saznaje da Elodie ima dečka i da je s njim otišla na Cipar. Međutim, kad sazna da su im sledeće stanice Turska, pa onda Sirija, pale se crvene lampice. Belgijska policija nema mogućnosti, a ni motivacije da pomogne, Elodie je punoletna, pa je majka prepuštena sama sebi i kreće u potragu…
Ono što sledi je klasična priča o strankinji u stranoj zemlji koja ne poznaje mehanizme radikalizacije, niti je o tome ranije razmišljala i koja se pritom konstantno preispituje je li možda pogrešila u odgoju. Sa njom je u prvo vreme na misiji i njena prijateljica (Ide) koja u filmu ima ulogu “đavoljeg advokata” koji postavlja neugodna pitanja i otvara prostor za Elizabethine ljutite monologe. Takođe, turska policija oličena u simpatičnom lokalnom načelniku (Jafri) ima svojih briga većih od toga da lovi (još jednu) odbeglu curu sa Zapada koja je nasela na džihadističku propagandu. Ali majka ne može odustati…
Put za Istanbul se ne oslanja toliko na unutrašnju dramu, bilo prirodnu, bilo induciranu, kakvu očekujemo u datoj situaciji. Čak ne vidimo ni razvoj likova niti detaljnu karakterizaciju, oni ostaju manje-više onakvi kakvim ih na početku upoznajemo. Ono što tu rešava stvar je vrlo dobar izbor glumaca koji sa malo zadatog materijala uspevaju da ostvare pristojne uloge. Abel Jafri je iznimno simpatičnan kao nervozni i poslom zasuti, a ipak dobroćudni policijski načelnik, a Pauline Burlet je apsolutno uverljiva kao naivna i u toj naivnosti očajna i determinirana cura koja misli da je našla spas. Najbolju ulogu je ipak ostvarila Astrid Whettnall kao odlučna majka. Njen zadatak je bio najteži jer je prisutna u gotovo svakoj sceni, ali svojim prisustvom i izrazom lica uspeva da nam održi pažnju i prenese bol koji njen lik oseća. Pomislite na uspelu kombinaciju tipičnih uloga Melisse Leo i onih kakve u poslednje vreme igra Isabelle Huppert i na pravom ste tragu.
Dodatno, filmu možemo zameriti prilično pešački i predvidljiv scenario koji obiluje očekivanim rešenjima poput “deus ex machina” momenata koji nisu apsolutno ničim izgrađeni i potkrepljeni, a jednostavno deluju zgodno u datom trenutku. Neka vas to ne začudi, film ne ide u dubinu problema i motivacije za radikalizaciju, pa ćemo morati da verujemo na reč čak i nekim sporednijim likovima. Međutim, kao studija slučaja koja bez predrasuda i presuđivanja, ostrašćenosti i jakih emocija prati jedan takav primer, Put za Istanbul je izuzetno efikasan i informativan, što je verovatno i bio cilj.
Naravno, sve ovo što zameram filmu je primetnije u kino-dvorani, u mraku i sa punim fokusom. Međutim, to ovom filmu nije primarni medij. Na televiziji bi sve to izgledalo dosta drugačije i manje bi smetalo gledaocu zavaljenom u fotelju sa očekivano podeljenom pažnjom. Put za Istanbul je pre svega izuzetno pratljiv film i kao takav može savršeno poslužiti kao polazna tačka za informiranje o jednoj nažalost aktuelnoj temi. Tu ne mislim samo na ratnički angažman u Siriji, niti na terorističke napade u Belgiji i Francuskoj koliko na činjenicu da su mlade generacije sve izgubljenije, sve izloženije i sve podložnije kojekakvoj propagandi. (6/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.