‘Strangerland’ – "film koji udara u stomak"
Nicole Kidman je jedna od najboljih, najkompletnijih i najhrabrijih glumica današnjice. Možda je, čisto zbog godina, njeno zvezdano vreme prošlo, pa joj je najbolja opcija da igra frikuše, ali ona je u takvim ulogama potpuno na mestu i retko kad promaši ton. U novom australskom filmu ‘Strangerland’ koji je premijerno prikazan na Sundance festivalu ona ima veoma tešku ulogu i veoma neprijatan zadatak da se baci u dubine nesreće i sjebanosti. I apsolutno je fenomenalna, od početka do kraja.
‘Strangerland’ je film o nestanku dvoje dece u minijaturnom gradiću duboko u australskoj pustinji. Ta vukojebina je i prvo što ćemo ugledati. Ali, ako očekujete školski procedural ili socijalnu analizu zabiti, na krivom ste tragu. Ovo nije ‘Prisoners’, sa svojim vratolomnim obratima i vrlo površnim socijalnim i psihološkim kontekstom, ušminkan tako da nas drži u stanju napetosti. ‘Strangerland’ je pre svega studija situacije i ljudi koji su se našli u njoj, spora, mučna i često bez zaključka, film koji udara u stomak i koji treba izdržati.
Dakle, familija Parker, otac Matthew (Fiennes), majka Catherine (Kidman), seksualno probuđena, bolje rečeno podivljala tinejdžerka Lily (Brown) i zatvoreni klinac Tom (Hamilton) je nova u gradiću u koji se doselila pod čudnim, a neprijatnim okolnostima. Otac stoji iza odluke, majka nije zadovoljna, a klinci su žestoko frustrirani. Lily to rešava seksom s kim stigne, od zatupastog Aboridžina Burtija (Wyatt) koji kreči kuću do skejtera kojeg prvi put vidi. Ispostaviće se da je Lily, odnosno da su njene seksualne avanture razlog preseljenja. Tomov simptom je mesečarenje, probudi se usred noći i glavinja, najčešće po susedstvu, ali i pronalazili su ga i dalje, u pustinji i u klisuri. Jedne noći će dvoje klinaca samo otići iz kuće na očigled oca, koji neće imati nikakvu reakciju. Da li očekuje da je Lily otišla da vrati Toma kući ili mu je jednostavno pun kufer svega, vrag će ga znati.
Ono što sledi je potraga koju obavlja lokalni detektiv Rae (Weaving), dobar čovek, ali limitiranih sposobnosti i resursa. Istovremeno, u kući se dešava raspad sistema, Matthew ne želi policijski cirkus i ne veruje organima reda, pritom je naprasit, uvredljiv, čak i nasilan. Na Catherine nestajanje dece ima drugačiji efekat, ona pada u depresiju i histeriju i prazninu pokušava da ispuni seksom. Matthew nema dobru reakciju na to, a sve što zamera kćeri, zamera i njenoj majci. Belodano je jasno da je njihov brak jedna teška priča.
Mnogo detalja se tu poteže, i to veoma promišljeno. S jedne strane, ispituje se karakter nestale Lily, njena prošlost i repovi koji se vuku. Isto važi i za odrasle članove porodice, pre svega za Matthewa koji ima običaj da frustracije i probleme rešava nasiljem. Sumnja se, opravdano ili ne, i na zlostavljanje u porodici. Ipak je Lilino ponašanje više u domenu patologije nego u domenu seksualnog istraživanja ili klinačke pobune. Treba biti baš očajan kad se upuštaš u vezu sa slaboumnom osobom poput Burtija. Pojavljuje se tu još svašta, i njen dnevnik, i poveznica između Burtija i detektiva koji se viđa s njegovom sestrom, pa i razne sugestije, bapske priče, stihovi, misteriozni telefonski i peščana oluja.
https://www.youtube.com/watch?v=xGdgx-jKRBA?list=PLOt4nm-oYckN95s7n6nqJph-8MWSyvfJl
Centralna figura je tu ipak Catherine. Njen očaj. Njena povodljivost. Njeno skliznuće u ludilo. Njene seksualne eskapade i nuđenje svakom muškarcu u prolazu. Scena njenog dna i javne sramote je jedna od jačih i neprijatnijih koje sam pogledao u svojoj kritičarskoj karijeri. Zbog te scene, te gole ljudske bede, Nicole Kidman ima moje večito poštovanje. Za tako nešto bilo je potrebno mnogo hrabrosti i umeća.
Ostatak glumačkog ansambla je prati. Velika imena, Fiennes i Weaving su apsolutno na nivou u svojim ulogama. U njihovim inače dobro napisanim likovima vidimo ljudskost i slabosti, probleme i frustracije, jednom rečju životnost. Deca su uvek osetljiva tema i osetljiv materijal za tretman, ali ovo dvoje su apsolutno uverljivi u svojim ulogama. Čak su i epizodisti živopisni i vredni pažnje, niti u jednom trenutku karikaturalni.
Zapravo, teško je poverovati da iza ovog filma stoji neiskusna autorska ekipa. Fiona Seres je tu najiskusnija, ali njeno iskustvo je uglavnom televizijsko. Michael Kinirons iza sebe ima nekoliko kratkih filmova. Rediteljica Kim Farrant dolazi iz miljea dokumentarnih filmova i to se na nekoliko mesta oseti. Ona forsira ekstremni psihološki realizam u glumi, a dešavanja u priči potkrepljuje surovim slikama, kako prirode, tako i socijalnog okoliša, arhitekture i slično. Autorska odluka da se njegove misterije i pitanja ostave potpuno otvorenim za interpretaciju je nekonvencionalna, i, što se mene tiče, potpuno na mestu i osvežavajuća, ali je moguće da gledaoci, pa ni većina kritičara neće ceniti takav apstraktan i eliptičan pristup.
Daleko od toga da je ovo film bez mane. Tempo je spor, do toga da se ponekad čini da film stoji u mestu. Shvatam asocijaciju s vrućinom u australskoj pustinji i tromošću zabite sredine, ali previše je previše. Drama među likovima i njihovi odnosi su prenaglašeni do te mere da ‘Strangerlandu’ preti opasnost da postane melodrama. Pa i proceduralna, triler priča oko potrage je urađena s pola gasa. Razumem potrebu da se fokus stavi na nešto drugo, nešto neprijatnije i psihološki snažnije, ali ovim nesuptilnim namigivanjem film gubi na balansu.
Pitanje svih pitanja je šta će ko prepoznati u filmu i kako će odvagnuti. Prvo što utiče na dojam o filmu su očekivanja. Pripremite se odmah da je ovo izuzetno spor film, a kvalifikaciju “triler“ treba uzeti oprezno. Imali smo mi toga i ranije, posebno u ovakvoj ruralnoj, “backwoods” niši. Drugo, fokus je na likovima i situacijama kroz koje oni prolaze. Treće, nema konvencionalnog zaključka. To su stvari koje se svakom ponaosob mogu svideti ili ne, tako da razumem i egzaltirane i užasne kritike. Ono što se filmu ne može osporiti je atmosfera i snaga glumačkih ostvarenja. Šta će prevagnuti, odlučite sami. Za mene je ‘Strangeland’ jedan veoma dobar, skoro sjajan film uprkos svim objektivnim nedostacima. Stoji činjenica da je u pitanju mučno iskustvo, ali tvrdim da je ovaj film svakako vredan pažnje i truda.(8/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.