‘The Founder’ – kako je pohlepa izgradila McDonald’s

Ma kakav stav danas zauzeli o McDonald’su, bilo da se radi o hrani ili o korporativnoj kulturi i poslovanju, treba imati na umu da je upravo ova firma s razlogom sinonim za “fast food”. McDonald’s je bio prvi u barem tri segmenta. S njim počinje “fast food” kao takav i to zbog genijalnog sistema za brzometno serviranje hrane ništa lošijeg kvaliteta nego što se mogla naći na sličnim štandovima. McDonald’s je takođe prva prava franšiza u poslu brze hrane koja je postala sveprisutna u celoj Americi, pametno se fokusirajući na jednu sasvim drugu pojavu koja je tada eksplodirala – predgrađa i način života koji uz njih ide. Na kraju krajeva, McDonald’s je prvi “američki hamburger” koji je izašao van granica te zemlje i ostao uniforman ma gde se prodavao, a prodaje se u preko sto zemalja sveta.

Danas je korporacija McDonald’s među najvećim poslodavcima u Americi i u svetu i među najvećim korporacijama po profitu, iako u svojoj osnovnoj grani posla ima ogromnu konkurenciju. Istina, hrana je upitnog kvaliteta i može ostaviti posledice na zdravlje, a ni brzina više nije tolika komparativna prednost. Ali je svejedno i dalje sinonim za “fast food”. Kako je samo jedan štand koji su držala dva brata izrastao u ogroman brand? Odgovor na to pitanje naći ćete u filmu ‘The Founder’.

Naslovni osnivač nije nijedan od braće McDonald, nego Ray Kroc (Keaton) kojeg upoznajemo kao vlasnika malog biznisa za distribuciju miksera za milkshake. Njegove potencijalne mušterije koje obilazi po Srednjem Zapadu uglavnom smatraju da su im njegovi miskeri nepotrebni ili preskupi, te stoga rizična ulaganja, sve dok jednog dana jedan restoran u Kaliforniji ne poruči šest, zapravo osam komada odjednom. Ray odlazi da upozna vlasnike i ima šta za videti: potpuno nov koncept serviranja hrane u roku od nekoliko minuta u papirnim vrećicama. Braća McDonald, introvertni Dick (Offerman) i prijazni Mac (Lynch) ga čak povedu na “turneju” po kuhinji da vidi kakav su sistem smislili.

Kroc dobija ideju za franšizu, braća pristaju samo ako to ne bude narušavalo njihov koncept i filozofiju, zbog čega sastavljaju vrlo pedantan ugovor. Ispostavlja se da je Kroc ne samo sjajan prodavac tuđe ideje, već je u stanju da razmišlja van ustaljenih šablona, da traži mogućnost za kombinaciju i da je ambiciozan više nego što braća mogu ispratiti. Uskoro će doći do nesuglasica, partnerstvo će pući i (spoiler, ha ha) imperija će izrasti.

Ne očekujte ovde nekakvu anti-kapitalističku tiradu ili satiru pohlepe kao prenaglašene ambicije koja leži u korenu biznisa kao takvog. Razlog za to je jednostavan i analogan paradoksu anti-ratnog filma. Kao što je teško na platnu napraviti uspešnu izjavu protiv rata i nasilja, tako je teško izneti slučaj protiv biznisa generalno. Rat, nasilje i akcija, odnosno ambicija i zgrtanje novca su naprosto filmični, dok su, recimo, skromnost i poštenje ako ne dosadni, a onda makar prilično nedogađajni. Uspešni anti-ratni i anti-biznis filmovi su retki i zato se često koriste kao primer.

Opet, ‘The Founder’ nije nikakav hvalospev kapitalizma i ljudske pohlepe, kako se to na pojavnom nivou može uočiti, a Ray Kroc, ma koliko ga sa žarom i prirodnom simpatijom igrao u poslednjih nekoliko godina preporođeni Michael Keaton, nije uopšte pozitivan lik. Vođen preciznim scenariom Roberta Siegela (‘The Wrestler’) koji vrca od britkih dijaloga kako u trouglu između braće i Kroca, tako i u odnosu Kroca sa ženom (Dern) i sekretaricom (Kneeland), reditelj John Lee Hancock (‘Saving Mr. Banks’) vrlo vešto i diskretno uvodi Krocovu mračnu stranu. Kako radnja odmiče, ‘The Founder’ postaje simulacija okršaja dva modela kapitalizma: starog, konzervativnog, domaćinskog modela i novog na tragu neoliberalizma (film se završava upravo sa izjavom predsednika Ronalda Reagana zašto voli McDonald’s i smatra ga kvintesencijalno američkim). Zaključak je da smena modela možda nije etična, ali je savršeno logična kao nadogradnja ako je pogonsko gorivo ambicija, odnosno pohlepa.

Film ima svoje nedostatke u pogledu ritma koji se mogu povezati sa klasičnom strukturom od tri čina. Nakon vrlo dinamičnog prvog dela koji kulminira u flashback sceni na teniskom terenu u kojoj braća slažu nacrtani model kuhinje i treniraju radnike kako da se efikasno kreću, film pada u tempu. Možda je to logično imajući u vidu da se radi o izgradnji franšize, ali svejedno umrtvljuje radnju. U istom tempu, Siegel i Hancock razrađuju još jedan nivo priče, privatni, udaljavanje od kućevne prve žene čija je podrška ograničena i čija je ambicija viđanje sa prijateljima iz kluba, a koju Laura Dern igra sa savršenom merom, i zaljubljivanje, odnosno zavođenje Joan (Cardellini), žene njegovog poslovnog partnera. Taj ljubavni obrat nije izveden naročito spretno, ali je značajan u izgradnji Krocovog karaktera.

‘The Founder’ je svakako solidan, čak i dobar film u celini i po većini komponenti. Ono o čemu se da raspravljati je pitanje očekivanja koja zavise od naših individualnih shvatanja i stavova po pitanju ambicije, upornosti, biznisa i kapitalizma. Možda je to mogla da bude oštrija satira, materijal ostavlja tu mogućnost, ali to bi onda bio sasvim drugi film koji bi možda patio od teške ruke ili neke druge boljke. To bi nekome više odgovaralo, a nekome ne. Uostalom, kao i hamburgeri, pomfrit i milkshake iz McDonald’sa. (8/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.