‘Un + une’ – pristojni ljudi u režiji velemajstora ljubavnog filma

Ako se za nešto francuskim novovalovcima mora skinuti kapa, onda je to istrajnost. Oni pokojni snimali su aktivno do svoje smrti, često u vrlo poodmaklim godinama. Oni još uvek živi snimaju i dalje, verni svojoj filmskoj školi i svom filmskom izrazu. Naravno, nema tu ne znam koliko toga novoga, posle 60-ak godina je to praktično nemoguće, ali elan, ljubav prema filmu i elegancija u realizaciji ostaju. Ti ljudi su ceo svoj život živeli i disali film i to čine i dan-danas.

Primera radi, Claude Lelouch u preko 50 godina karijere ima iza sebe 60 odrežiranih naslova, uglavnom celovečernjih igranih filmova, uz dokumentarne i kratkometražne, kao i autorske kolaboracije. Oprobao se u raznim žanrovima: krimi-trilerima, komedijama, istorijskim i socijalnim dramama, ali njegova specijalnost je ljubavna priča, o jednom muškarcu i jednoj ženi. Od ‘Un homme et une femme’ (1966.), moćne ljubavne priče snimljene sa više muzike i akcije nego reči, neverovatno kinetičke zahvaljujući dinamici auto-trka koje su važan deo narativa, prošlo je 50 godina, ali se film jednako svežim čini i danas. Lelouch se tom modelu uporno vraćao, čak je snimio i (razočaravajući) nastavak 20 godina kasnije, ali svoju inspiraciju iz mladih dana nije dostigao.

‘Un + une’ može se smatrati još jednim od spiritualnih nastavaka velikog filma, jednog od retkih na stranom jeziku koji su ovenčani Oscarom za najbolji scenario. Indikativan je već naslov, posuđen od pseudo-filozofske knjige popularne među dokonim ljudima (naročito ženama) koja će se u dve vezane scene i pojaviti u kadru. U pitanju je muški i ženski rod neodređenog člana, dakle priča o svakome od nas i nikome posebno u situaciji magnetične privlačnosti koja može rezultirati požarom i spaljenim mostovima.

Naslov je, međutim, varka jer nemamo samo jedan par, nego četvorougao i još jedan par sa strane, negde između stvarnosti i fikcije. Nema ni auto-trka, ni te rane Leloucheve kinetičnosti, ali daleko od toga da je ‘Un + une’ statičan film. Umesto toga imamo Indiju u svoj svojoj egzotičnoj lepoti i putovanje kroz tu mističnu zemlju kao metaforu putovanja prema vlastitoj spiritualnosti, datu uglavnom kroz vrhunsku fotografiju Roberta Alazrakija i asocijativnu montažu Stephanea Mazalaiguea koja skače kroz prostor i vreme naglašavajući temu, dodatno podvučenu vrlo prisutnom, ali majstorski komponiranom i inkorporiranom muzikom. Zapravo, imamo sve što želimo od ljubavne priče, a ako neko to zna da uradi, to je upravo Lelouch.

Antoine (Dujardin) je slavni kompozitor filmske muzike i simpatično duhovito lice francuske arogancije, zaljubljen u osećaj zaljubljenosti, ali dovoljno realističan i trezven da bi se vezivao. On dolazi u Indiju da bi za svog prijatelja, reditelja Rahula Abhija (Vohra) nadgledao snimanje muzike za njegov najnoviji art-film ‘Juliet et Romeo’ o istinitim događajima inspiriranoj neobičnoj romansi između razbojnika (Krishnan) i plesačice (Pilgaonkar). Za sobom je ostavio svoju mladu devojku, pijanistkinju Alice (Pol) koja ga je iznenadila sa bračnom ponudom preko telefona, što ga je ostavilo pod pritiskom i sa jakim napadima migrene.

Već prve večeri je u francuskoj ambasadi priređen prijem njemu u čast, ali umesto dosadnog diplomatskog ćeretanja, Antoine upada u neobičan razgovor sa ambasadorovom ženom Annom (Zylberstein). Čini se da oni dolaze iz suprotnih svetova, nasuprot Antoinovoj suvoj zajebanciji, Anna je gotovo komično spiritualna, ali njih dvoje zapravo uživaju u tom ping-pongu od razgovora daleko od diplomatskih normi. Ambasador Samuel Hamon (Lambert) deluje kao tolerantan čovek, premda malo krut, ali se tenzija svejedno stvara. Zajedničko putovanje Antoinea i Anne po Indiji koje uključuje ritual pročišćenja u Varanasiju i posetu duhovnoj isceliteljki Ammi (obe sekvence su predivno snimljene okom iskusnog dokumentariste), kao i Alisin dolazak u Indiju i njeno zbližavanje sa Samuelom će zaokružiti ljubavni četvorougao i više ništa neće biti isto.

Claude Lelouch svoj film radi sa dosta znanja, što je nesporno za nekoga ko je aktivni autor već više od 50 godina i sa strašću kakva se retko viđa u njegovoj dobi. Obratite pažnju na muzičku pratnju u filmu. Ona je sveprisutna, potpuno očekivana za ovakav film, sačinjena od klavira, orkestracije i elemenata indijskog folklornog zvuka, ali je prosto takva da drugačije jednostavno ni bi išlo. Isto važi i za pozadinske priče o likovima koje su možda standardne do granice potrošenosti, ali su toliko detaljne da likovi ne deluju samo zamislivo, nego i organski. Njihovi dijalozi bi u većini drugih filmova delovali besmisleno i zašećereno, ali ovde su napisani i izgovoreni sa dubokim uverenjem. Lelouch je još uvek nepopravljivi romantik i ostaje nam samo da mu verujemo i da ga pratimo na ovom dvočasovnom putovanju kroz misterioznu zemlju i još dublje misterije ljubavi i ljudske duše. ‘Un + une’ će današnjim gledaocima delovati staromodno i to stoji u pozitivnom smislu. Drastična je razlika je li film staromodan u smislu da nas vraća u neko drugo filmsko vreme ili zastareo i datiran, pa od tog drugog filmskog vremena posuđuje samo površne ideje i postupke. ‘Un + une’ je svakako od bolje varijante.

Oči su uprte u glumce i oni su sjajno izabrani i vođeni blagom, ali sigurnom rukom. Ima tu mesta za improvizaciju, ali duh filma je sveprisutan. Jean Dujardin je ležeran i izuzetno simpatičan kao Antoine, Elsa Zylberstein topla i taktilna kao Anna, Alice Pol pokazuje nesigurnost mlađe osobe u vezi sa starijom i iskusnijom, dok je Christopher Lambert, taj stari akcioni junak, sada prinuđen da igra protiv svog uobičajenog tipa i pokaže širok dijapazon utišanih emocija i skrivenih nesigurnosti i u tome uspeva. Njih četvoro je zaista zadovoljstvo gledati iz scene u scenu.

Mnogi će Lelouchu zameriti tipskost i konzervativnost, poneki čak i zapadnjački turistički pogled na Indiju. Prvo, Lelouch ne krije da je konzervativni romantik i da ljubav vidi isključivo kao monogamiju, što je njegovo legitimno pravo i to treba poštovati. Što se zapadnjačkog pogleda koji vidi samo atrakcije i stvarnu ili fingiranu duhovnost, ali ne i siromaštvo, prljavštinu i bedu na ulicama, treba reći samo da to čak i ne stoji (u nekom drugom-trećem planu nema nikakvog ulepšavanja) i da je u krajnjoj liniji nebitno ako je u skladu sa tačkom gledišta naših likova koji su zapravo Zapadnjaci i turisti. Uostalom, takvo saživljavanje publike sa likovima mu je i bio jedan od osnovnih ciljeva.

Eskapizam možda stoji, ali u tome nema ničeg lošeg. Lelouch to zna napraviti sa stilom, što se ne može reći za mnoge koji se ljubavnog filma hvataju. Lelouch ga oplemenjuje primesama humora, filma ceste i avanture i to čini dozirano i ispravno. On je jedan od retkih koji mogu sebi dozvoljiti da budu sentimentalni, ali nikad patetični i izlizani. Majstor i pored lutanja ostaje majstor. ‘Un homme et une femme’ možda nije dostignut u svojoj inovativnosti, ali to nije bio cilj. Ovaj nastavak je samo spiritualan i apsolutno nije sramota da ga je radio isti čovek kao i slavnog prethodnika. (8/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.