Varšava film festival: Grand prix iranskoj drami ‘Malaria’

Pobednici 32. Varšavskog filmskog festivala su ‘Malaria’ iranskog reditelja Parviza Shahbazija (Grand prix za najbolji film), ‘Heartstone’ Islanđanina Guðmundura Arnara Guðmundssona kome su pripale dve nagrade – za najbolju režiju i Ecumenical Jury’s award koji se u Varšavi dodeljuje tek od 2010, a nagradu za najbolji film u takmičarskoj kategoriji 1-2 (Prvi i drugi autorski film) dobio je ‘Toril’ Laurenta Teyssiera o kome smo nedavno pisali. Najboljim dokumentarnim filmom je proglašen ‘Communion’ Poljakinje Anne Zamecke, a švedsko-danska koprodukcija ‘Giant’ u režiji Johannesa Nyholma je dobila nagradu kao najbolji film takmičarskog programa Free Spirit.

Premijerno pokazan u Veneciji u programu Orizzonti, ‘Malaria’ je film iznenađenja, ne toliko po preterano uzbudljivim rediteljskim odlukama koliko po scenariju prema kome je rađen. Sniman u jednoj od najkonzervativnijih zemalja u kojoj žene nemaju uticaja na sopstvenu sudbinu, ‘Malaria’ se okreće mladoj devojci Hanni (Saghar Ghanaat) koja zajedno sa svojim dečkom Morijem (iranska zvezda Saed Soheili) iz svog rodnog grada beži u Teheran. Da bi izbegla teške posledice zbog svoga postupka i sprovela plan u delo, ona ocu taktički saopštava da je kidnapovana i pominje mu sumu koju navodni otmičari traže. Bez dovoljno finansijskih sredstava da na ugodan način stigne do Teherana, ljubavni par autostopira i tako dospeva u kombi Avija (Azarakhsh Farahani), mladića duge kose i u Metallica majici koji im objašnjava da se izdržava nastupima sa svojim bendom ‘Malarija’ po kome je nazvao i svoj improvizovani tonski studio. Reditelj se odlučio na sličan pristup Abbasa Kiarostamija po pitanju snimanja Teherana iz vozila u pokretu. Na taj način je stvorio dinamičnu razmenu između dva sveta – jednog modernijeg i izolovanog koje teži drugačijem načinu života i onog koji se odvija na ulicama pod budnim okom moralne policije.

Shabhazi se već trinaest godina bavi temom savremenih problema koji okupiraju iransku omladinu. Ovo je zapravo treći deo analize iranskog društva koja se posle drame ‘Deep breath’ (2003.) o tri bogata studenta i njihovom divljem životu i trilera ‘Trapped’ (2013.) o konzervativnoj studentkinji medicine i njenoj znatno modernijoj cimerki, okreće još jednoj interesantnoj temi – ženinoj zatočenosti u svetu striktnih patrijarhalnih pravila iz koga je nemoguće iskoprcati se. Film je u međuvremenu postao predmet cenzure i pitanje je da li će dobiti šansu da bude prikazan kod kuće.

‘Malaria’ počinje intrigantnim forenzičarskim ispitivanjem pronađenog mobilnog telefona na kome se nalaze video snimci dvoje mladih ljudi, što navodi na pomisao da bi se moglo raditi o dokaznom materijalu u rešavanju nekakvog zločina. Iz video snimka gledalac je prebačen u stvarnost u momentu njegovog nastanka. Hanna i Mori, ljubavni par sa snimka, nalaze se na početku svoje odiseje, još uvek optimistični i zadivljeni prirodom oko sebe. Međutim, onoga trenutka kada za sobom ostave idilu zelenih proplanaka i kristalno plave vode, kreću da se suočavaju sa preprekama na svakom koraku, počevši od nemogućnosti pronalaska konačišta u kome će provesti noć zato što nisu ni u srodstvu ni u braku, pa do peh situacije u kojoj ostaju bez novca i dokumenata, ostavljeni sa sve manje opcija.

Svojom karizmom i zanimljivo građenim karakterom, Avi reflektore sve više upravlja na sebe zasenjujući glavni tok priče. On je egzotičan lik – izgubljeni mladić koji jedva sastavlja kraj sa krajem i koji živi za svoju muziku od koje nikada neće napraviti karijeru. Duhovit, naivan i staložen, on na događaje oko sebe gleda sa dečijim optimizmom, ne osuđujući i ne paničeći. Na početku svojevoljno ponudivši pomoć, on sasvim nezasluženo biva uvučen u opasnu igru u kojoj ga i Hannina porodica i policija smatraju otmičarem.

Kraj ostaje nejasan po pitanju stvarnog ishoda još jedne inscenacije koja bi trebala da okonča čitavu dramu, a pored toga, uz sve dobre namere da se jednoj tabu temi priđe toplo i ljudski, film na momente pušta da ga zaplahne vazduh mačizma. (6/10)

Prvi dugometražni igrani film Guðmundura Arnara Guðmundssona je satkan od finih psiholoških niti vezanih za odrastanje i buđenje seksualnosti. Radnja filma se koncentriše na dva pubertetom transformisana dečaka u malom islandskom ribarskom mestu i na njihovo prijateljstvo koje će se u jednom trenutku poljuljati ali ne i prekinuti.

Četrnaestogodišnjaci Tor (Bldur Einarsson) i Kristjan (Blær Hinriksson) dolaze iz (nejednako) disfunkcionalnih familija i njihovo prijateljstvo je utočište iz sredine koja sem fantastično lepih pejzaža, mora i povremenih igranki ne nudi puno toga uzbudljivog. U naselju čiji se stanovnici pretežno izdržavaju ribolovom ili preradom ribe, životni uslovi su oskudni i dok jedan deo muške populacije pada pod uticaj alkohola, žene su uglavnom vezane za kuću i decu. Kao većina klike iz mesta, Tor i Kristjan dane provode u luci pecajući, igrajući fudbal na livadi ili vandalirajući olupine na mestu na kome se tokom godina stvorilo groblje starih vozila. Njihov odnos je idiličan i intaktan sve dok ne postane jasno da se kod obojice buđenje seksualnosti kreće u različitim pravcima. Dok Tor uspeva da pronađe devojku sa kojom relativno brzo ima i prva konkretna erotska iskustva, Kristjan otkriva svoju homoseksualnost i to, naravno, kroz manifestaciju osećanja za osobu koja mu je najbliskija. Njegovu sve očigledniju zbunjenost primećuje jedna od Torovih sestara, ali primedbe o „pederčinama“ koje lako preleću preko usana ostale dece, od klasičnih mizogenih šala postaju sve veći podsetnik o tome da coming-out ne bi doneo ništa dobro. Iz sredine natopljene testosteronom – brutalnošću, usamljenošću i pijanstvom – i iz koje „pederi beže u Reykjavik“, on doživljava veliku unutrašnju borbu između poriva da izrazi svoja osećanja i težnje da se uklopi u sredinu sa čijom se sirovom stranom srećemo već u početnoj sceni u kojoj dečaci ulovljenim ribama na molu smrskavaju glave i prstima čupaju iznutrice.
https://www.youtube.com/watch?v=oUUbPbYTDR0

Ne snalazeći se najbolje sa promenom ponašanja svoga najboljeg druga, Tor se povlači i reaguje na način normalan za nekoga iz tog miljea, što rezultuje Kristjanovim, na svu sreću neuspelim pokušajem samoubistva. Nesreća će dečake ponovo i spojiti, mada prekasno za nastavak zajedničkog putovanja do zrelosti – Kristjanova porodica odlučuje da se preseli u Reykjavik, tamo gde „takvi kao on“ inače idu.

Magičan efekat koji na čitavu atmosferu filma i na emotivan sklop naracije baca lepota prirodne islandske scenografije, pojačan je intenzivnom igrom svetlosnih kontrasta Sturle Brandtha Grøvlena – norveškog direktora fotografije, prošlogodišnjeg dobitnika Nemačke filmske nagrade za najbolju kameru/fotografiju za film ‘Viktoria’ (2015.).
‘Heartstone’ je od svoje svetske premijere u Veneciji (Queer Lion Award), pre Varšave predstavljen u Torontu i Busanu.
(9/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.