“Handke je danas već uvelike prežvakanu temu shizofrenosti tako solidno provukao kroz svoje retke, da bismo ga glatko mogli proglasiti začetnikom globalnog shizo-pisma”, piše Boris Perić, hrvatski prevoditelj Petera Handkea, koji kaže da trebamo zanemariti piščevo prijateljstvo s Miloševićem. “A za Nobela – svaka čast. Bilo je i vrijeme”.
U plejadi poluanonimnih lovaca u mutnom koji su „podržavali srpski narod“ – od koji su neki i kraduckali po beogradskim buticima – nama je zapao je i jedan kapitalac – Peter Handke, pisac ogromnog (zasluženog) ugleda, čija je podrška u Srbiji dočekana oduševljenjem dostojnim društva u stanju permanentnog afekta. Otuda je bilo predvidivo da će odluka Nobelovog komiteta da istoimenu nagradu za književnost dodeli Handkeu, u Beogradu ogrezlom u halucinacije svih vrsta biti shvaćena kao „ispravljanje istorijske nepravde prema Srbima“ – piše Svetislav Basara za Danas, pritom citira i njihovo Vrhovno Prevashodstvo (dostojno zadnjih Kolindinih provala): „…biću slobodan da kažem, Vašu Nobelovu nagradu doživljavamo kao da je dobio neko od nas. Sada, uz Ivu Andrića, slavimo još jednog našeg nobelovca“
“Oboje su kritični prema prevlađujućim mentalitetima, vrijednosnim sustavima i političkim tradicijama u svojim zemljama, trajno na glasu da zagađuju i pogane gnijezdo u kojem su se ispilili. Oboje su vezani za forme, mitove i narative visoke i niske (ili masovne) kulture, djeca su velikih književnih kultura i univerzalne rock kulture, s tim da Peter Handke stoji na početku, a Olga Tokarczuk na kraju jedne epohe” – Miljenko Jergović za Jutarnji.
Teško da možemo zamisliti išta manje dostojanstveno od toga da veliki pisac i od jučer nobelovac govori na sprovodu, po svemu, osim po količina ludila i zla koje je pokrenuo, beznačajnom čovjeku i političaru. Jednako kao što se teško odlučiti je li ta scena više ponižavajuća za Handkea ili za Nobelovu nagradu – piše Dragan Markovina za Telegram.
I Oleg Maštruko piše o istoj temi: Što jednog austrijskog pisca može nagnati da zabrazdi tako duboko u ludilo ne mogu spekulirati, ali o tome što nagoni Nobelov komitet da ga nagradi mogu. Potpuni kretenizam i gubitak kriterija. Nažalost, Skandinavija i navlasito Švedska izgleda postaju predvodnici modernog globalnog ludila.
Poljska književnica Olga Tokarczuk dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. za “narativnu imaginaciju koja enciklopedijskom strašću predstavlja prelaženje granica kao oblik života”, a Austrijanac Peter Handke za 2019. godinu za “utjecajan rad koji lingvističkom inventivnošću istražuje periferiju i specifičnost ljudskog iskustva” (lani Nobel za književnost nije dodijeljen zbog seksualnog skandala). Inače, pisci iz BiH i Kosova zamjeraju Handkeu podržavanje Slobodana Miloševića.
„Okolnosti odrastanja određuju i pisce, ali rijetko kojeg kao Handkea. Od svoga djetinjstva on je načinio i svoju poetiku, i svoju politiku. Na kraju je kao slavni pisac, jedan od najvećih živih europskih i svjetskih pisaca, dopustio da ga okolnosti odrastanja zarobe, osame i suprotstave skoro cjelokupnoj društvenoj i književnoj eliti. Nakon što je 1996. podržao međunarodno izoliranu Srbiju, Handke je ostao ozloglašen i osamljen kao nijedan drugi pisac i intelektualac koji su se devedesetih znali u nekom trenutku založiti za srpsku stvar. Na kraju, ne samo Balkanci, nego i Europljani prestaju voditi računa o svemu drugom što je Peter Handke napisao, i za račun političkog ekscentrika i provokatora gotovo sasvim likvidiraju velikog pisca“, piše Miljenko Jergović o austrijskom autoru Peteru Handkeu.