Kako je to kada si novi klinac

Drugog dana nastavljamo u „familijarnoj“ atmosferi, već od rane, novinarske projekcije u Tuškancu. Na programu je bosanski film ‘Naša svakodnevna priča’ koji dolazi s pozitivnom reputacijom iz Sarajeva i za koji se kaže da svakako pomera fokus bosanske kinematografije s ratno-poratnih priča na svakodnevne, životne teme. Znate šta to znači: tranzicija, socijalizam, kapitalizam, naivnost starijih, besperspektivnost mlađih i ogorčenost i jednih i drugih.

Porodica kojom se ovde bavimo su Sušići, uhvaćeni u kovitlac svakodnevice. Otac Muhamed (Emir Hadžihafizbegović) je ceo život vredno radio i vodio svoju firmu koja je sad pred privatizacijom i novim vremenima. Majka Marija (Jasna Beri) je školska nastavnica u penziji i još uvek na prvom mestu majka, ali je njena celoživotna žrtva na nju ostavila zdravstvene posledice. Odrasli sin Saša (Uliks Fehmiu) živi u leru, što je delom posledica rata, a delom razočaranja, dok je takođe odrasla kćerka Senada u Ljubljani i trudna je… Sled događaja će ionako krhki balans gurnuti preko ruba.

Kada smo kod priča, svakodnevnih ili ne, opet dolazimo do one boljke balkanskih i post-jugoslovenskih kinematografija: kao da se niko više ne trudi da ispriča priču, kakvu god, ali jednu i da je ispriča dobro. Autorica Ines Tanović ipak nekako uspeva da održi fokus, ali svejedno ne uspeva da pobegne od toga da zapravo priča nekoliko potpuno različitih priča. U retkim trenucima ‘Naša svakodnevna priča’ uspeva da uhvati vibracije urbane, ne samo sarajevske, nego ex-yu i balkanske depresije, ali ti momenti su retki. Uglavnom imamo ono što smo već gledali: govor kroz likove, i to u parolama, melodramu i opšta mesta tranzicije kao takve.

Porodica se, ne bez razloga, smatra osnovnom ćelijom društva i neki događaji i reperkusije se prenose s jednog nivoa na drugi. Međutim, nemojmo se zavaravati da se društvo može potpuno prikazati i razumeti samo na osnovu četiri zida u kojima živi nekoliko ljudi u dve generacije. Nakon domaćeg odgoja, dolazi veliki svet sa svojim pravilima i zakonitostima i ono što kod dece nazivamo socijalizacijom. I tu dolazimo do škole, institucije u kojoj provedemo veći deo mladosti i našeg prvog susreta sa sistemom i određenim društvenim zakonitostima.

‘Le nouveau’, prvenac Rudija Rosenberga, bavi se jednom specifičnom situacijom u školi: kako je to kada si novi klinac. Sudeći po filmovima na tu temu, to iskustvo je traumatično. Lično, ne bih znao, i osnovnu i srednju sam odgulio u istom razredu od početka do kraja i ne sećam se da smo kao kolektiv uzimali novajlije na zub, a mnogo ih se prošetalo kroz naš razred u tim ratnim i poratnim godinama. Ali da smo imali hijerarhiju čopora i da smo se ponašali kao divlje zveri, naročito u osnovnoj školi, to apsolutno stoji.

‘Le nouveau’ se oslanja na filmske klišee koji su nam dobro poznati iz većine filmova o školi, posebno o nekim mlađim uzrastima od napaljenih tinejdžera. I likovi su tipski, naš naslovni novajlija je stidljivko, jedini s kojima se može sprijateljiti su razredni čudaci i otpadnici. Na suprotnoj strani imamo razredne klaune, siledžije (u dosta blažoj, evropskoj formi), popularne cure i njegovu prvu simpatiju. Možda je teško, ali nema razloga za očajanje.

Ono u čemu ‘Le nouveau’ uspeva je svojevrsna iskrenost tih klinačkih odnosa uprkos tome što su likovi tipski. Za svaku pohvalu je gluma celokupne mlade postave. Njima je to bio prvi film i Rosenberg je uspeo u nimalo lakom zadatku da ih opusti i iz njih izvuče maksimum. Oni su spontani i prirodni i zaista popravljaju utisak o filmu koji bi bez njih bio suhi prosek, ni po čemu pamtljiv.

Ostajemo na porodičnom kursu i s brazilskim filmom ‘The Second Mother’ i opet imamo širi socijalni kontekst. Val je već godinama kućna pomoćnica kod Carlosa i Barbare i praktički je odgojila njihovog sina Fabinha, tako da on s njom ima više porodični odnos nego sa svojim roditeljima. Fabinho je uz nju odrastao, ali je bez nje odrasla njena kćerka Jessica. I ona dolazi kod majke u veliki grad u nadi da će upisati fakultet i sa svojim modernim stavovima o socijalnoj mobilnosti svakako unosi pometnju u dom.

‘The Second Mother’ veoma suptilno prožima elemente porodičnog i socijalnog filma, uz povremena skretanja u komediju. Iako je rad s glumcima savršen i oni savršeno drže pažnju, ‘The Second Mother’ pati od dva ne tako zanemarljiva problema. Prvi je trajanje, koje samo po sebi ne bilo problematično, ali je spojeno s relativnom ograničenošću ili čak skučenošću prostora (kuća i okućnica) na kojem se radnja odvija. Drugi problem je utisak već viđenog i to baš u brazilskom kontekstu. Naime, ‘The Second Mother’ u pojedinim momentima i naročito svojom tematikom podseća na prošlogodišnji ‘Casa Grande’, koji se opet može povezati s impresivnim ‘Neighboring Sounds’.

Kad već pominjem familije, odrastanje i mladost, moram se osvrnuti i na svojevrsnog “slona u sobi”, odnosno ‘Mladost’ / ‘Youth’ / ‘La giovinezza’. Mladost jeste tema, makar nominalno, kao što je i u ‘Velikoj lepoti’ tema ta lepota, odnosno traganje i čežnja za njom. ‘Youth’ svakako zaslužuje opsežniju recenziju i ja vam je obećavam u redovnom terminu. Za sada ću završiti s tim da je Sorrentinov postupak dosta sličan kao u prethodnom filmu, da se oslanja na impresivne vizuale i na dekadentni bogataški milje. ‘Youth’ je za nijansu fokusiraniji, ali ne ostavlja utisak kao prethodnik, pa se može posumnjati da se jedan od najvećih autora današnjice odao kalkulacijama i počeo ponavljati.

Opet, kako je utisak svež, a ‘Youth’ iziskuje neko vreme da se sve slegne, ogradiću se od ove konstatacije i nazvati je varljivim prvim utiskom. Film je svakako vredan gledanja, iako ima i svojih mana. Sačinjen je od momenata koji su sami po sebi dobri. Dajte mi malo vremena da dokontam uklapaju li se oni u celinu onako kako treba i da li ovakav film iziskuje i drugo gledanje.

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.