Dugo sam ovo čekao – da se ljudi prestanu rukovati, grliti, ljubiti povodom raznih blagdana, rođendana, obljetnica. I nošenje maski ima svojih prednosti. Ujutro više ne moram prati zube. Dobro je i to što se u liftu više ne moram voziti s vonjavim starcima, piše Pavle Svirac.
Danas u Utrinama u Demi kod autobusne stanice pio pivo. Mali prostor. Sjedio za stolom i Duško Ćurlić, pio neki gazirani sok s puno leda. Dobacio mu:
– Ćurla, ima li kakav angažman za pisce na HTV-u?
On otpije svoj hladni sok.
– Pa prijavi se na Zvijezde pjevaju iduću sezonu. Uvijek trebaju po jednog književnika
– Da ga narod odmah prvog eliminira. Neću to. Ko mali sam volio pjevat, stara mi je rekla da imam glas ko Danijel Popović. Al danas mi je jadno to s mikrofonom arlaukat po pozornici. Ne, neću da se hrvatski živalj naslađuje kako i pisci pjevaju ko na vašaru…. Neki svoj ponos ipak imam.
– Opa, prvi glas. – duhovito će Ćurla.
Nismo više komunicirali. Ja sam za šankom nastavio sjedit. (Facebook Književna Groupie)
U Krivom putu sinoć bila dva Srbina, alternativci neki. Popio. Došao do njih.
– Živela Rusija! – viknem.
– Živela! – oni podignu pivske flaše.
– E, sad ste se autali ko i onaj vaš iz Repetitora… Sad vas imam u šaci.
– Dobro, i šta sad ćeš da nas biješ ili šta…
Nisu bili baš nešto jaki, ali bilo ih je dvojica. Što Srbi kažu: dva loša ubiše Miloša. Šta sam mogo? Samo sam ovom jednom srušio čašu sa stola. Bila je do pola puna ili prazna piva.
– Kevu ti jebem! – podviknuo je, ali nije ustao, nije zauzeo nikakav gard.
Udaljio sam se prema šanku. Dao sam im lekciju. U Hrvatskoj neće više srbovat i brijat na Rusiju. Ovo je zapad. Divlji zapad. U salunu su naletili na mene, zajebanog usamljenog osvetnika. Facebook
Došao u Špar. Na policu s narescima.
– Deset deka parizera – kažem.
Ženska mi nareže. Rola parizera bila pri kraju, pa mi je debeli okrajak na kraju bacila u papir.
– Sad ste mi u tom okrajku pet deka dali. Kako ću si to na kruh stavit, tu hrgu, adolaze mi u posjet ugledni ljudi, znastvenik Igor Rudan i Masteršef Mate Janković – slažem. – I sad ću ko zadnji seljak im tu hrgu okrajka stavit na kruh…
– A stvarno ste jako otmjeni kad uglednim prijateljima mislite poslužit ovaj najeftiniji smrdousti parizer…
– Dobro, vidim imate dug jezik, okej dajte mi to što ste narezali.
Ona mi pruži papir. Ja odem među police s hranom za kućne ljubimce. Otvorim papir, potrpam okrajak parizera u usta, i ploške. Onda zgužvam papir i naguram ga između mačje konzerve. U sebi sam zadovoljno mislio: Evo joj sad okrajak… hahaaaaa, smijao sam se u sebi odlazeći praznih ruku, ali punog želuca iz dućana. I sve to za nula kuna. Književna Groupie Facebook. Ima ih još takvih tamo.
Za šankom sjedim u birtiji tu u Dubravi blizu mog stana. Priđe mi visok snažan tip kratko ošišan, s ožiljkom pod okom.
– Ajde tu knjigu čitat negdje u pizdu materinu. Ovo je birtija ne čitaonica, knjižnica. Nerviraš me s tom knjigom. Ovdje izlazimo mi kriminalci. Rušiš nam reputaciju tom svojom pojavom, naočalama, knjigom – saspe mi.
– Ej, Džek, ne sudi po izgledu… To je Pavle. Napisao je knjigu u kojoj između ostalog piše kako je u Parizu u nekom restoranu koji je ujedno i muzej francuske revolucije naočigled svima ukrao neku jako staru, vrijednu knjigu… – uzme me konobarica u obranu. Nije mačji kašalj. Kažem ti, krao je po Parizu. Uz to je i načitan, i piše, al nije neki gospodincic, lažni ljevičar koji u svilenim papučama piše o odmetnicima. Jedan je od nas… I piše o nama.
Džek me pogleda zainteresirano.
– Pa, u redu, daso, preporuči meni neku dobru knjigu koja bi bila po mom guštu… uobičajeno sjajni Pavle Svirac na svom Facebooku.
– Gledam te tu po Đakovu čitavo ljeto se vučeš… Mislila sam došao si samo na kratko kod stare, a evo prošlo je ljeto a ti si još uvijek tu. Izgubio se već hod gradskog mačka, vučeš se sad tu kao i svi ovi šta stalno tu žive. Kao da si omlitoavio od preteške slavonske hrane koju ti stara kuha… Postaješ kao svi većina muških…
– Nisam to ni skužio.
– A bio si moja zvijezda vodilja. Ja sam se zaplela u bezveznom braku, evo novo dijete je došlo – pokaže na malog u kolicima. – Muž me zanemaruje… Po čitaver dana sam sama s djecom. I ti si mi bio kao netko tko se otrgnuo iz takvog života… Nešto si napravio, živiš svoj san… Uvijek si slijedio svoje snove…
– Govoriš kao ona Veronika iz Kveljovog romana. Živim svoj kurac a ne snove – pokušam olabavit njenu patetiku… priča iz života Književne grupie (Pavla Svirca) na Facebooku. Ako niste dosad, stignete odsad.
Nastavljamo pratiti zapise Književne Grupie na Facebooku.
– Nego, ako hoćeš mogu te posjetit u Splitu, pa možemo šetat navečer po Žnjanju, oči u oči pričat o pisanju, tražit lokacije za tvoje nove krimiće. Shvatio sam da i ja kao i ti volim imat neku zadanu konstrukciju, samo ja konstruiram zgode iz svohg života. Konstrukcija mi služi da je u procesu pisanja razjebem, al moram imat šta razjebat. Zapravo i ja kao i ti pišem takozvanu popularnu književnost.
Začujem kako mu supruga nešto u pozadini govori.