"’Kosac’ – masu dobrih ideja, previše ideja"
Hrvatsko regulatorno telo za film, HAVC, ratuje s hrvatskom publikom, hrvatska publika ratuje s HAVC-om. Rat je malo prejaka reč, ali osećaj je takav. Filmovi koji dobijaju nagrade u Puli imaju po bednih nekoliko stotina gledalaca u kino-dvoranama, domaćih uspešnica gotovo da i nema. Glupo je reći da su žrtva filmovi, ali na kraju to tako ispada. Od toliko željenih uspeha na međunarodnim festivalima za sada nema ništa, one sitne ko još broji. Istina, Dalibor Matanić se dočepao Cannesa i svaka mu čast na tome, ali to je jedna duga i druga priča. Naprosto, nije tema…
Tema je ‘Kosac’ Zvonimira Jurića, film koji sjajno oslikava disparitet u ukusu “establishmenta” i kritike s jedne strane i publike s druge. Istina, i među kritičarima ima oštrijih i više po ukusu široke publike, pa će ‘Kosac’ tu i tamo dobiti kakvu packu, možda će ga poneko i rastaviti na komadiće, ali generalna kritika doma i po svetu mu je naklonjena. Festivalska publika i žiriji tako-tako, što ništa ne pomaže u slučaju 400 ili 500 prodatih ulaznica. Kosac jednostavno ne korespondira s publikom.
U prevodu, to znači da više figurira kao festivalski “showcase” čega se sve autor setio nego kao film s glavom i repom. U pitanju je vrlo muljavi pokušaj “hyperlinka” smeštenog u jednu pustu slavonsku noć. Prva priča prati Ivu (Gregurević), ćutljivog i povučenog radnika koji živi u kombinatu i ima mutnu i mračnu prošlost. On je stao Mirjani (Karanović) kojoj se pokvario auto na cesti usred ničega i ponudio joj pomoć. Međutim, njegova mračna prošlost će upaliti alarm kod Josipa (Kovač), radnika na benzinskoj pumpi koji će, opet, pozvati policajca Krešu (Ristanovski) da malo ispita stvar.
Druga priča prati Josipa i dešavanja na pijanci koju organizuje njegov brat Dado (Ćosić), gde sedi i grupa ratnih veterana kratkih živaca predvođena žovijalnim Rodićem (Burić). Dado ne može izbiti iz glave brigu oko Mirjane koju je Ivo pokupio, pa ne samo da se drži pokislo nego je i ekstremno razdražljiv. Policajac Krešo je junak treće i najkonfuznije priče. On je friško postao otac, sin mu je bolešljiv, a žena mu Ana (Barić) se pomalo i stidi siromaštva u kojem žive. Obe priče se nekako hvataju socijale, kao, uostalom, i prva.
Svaka od njih ima svoje probleme. U prvoj očekujemo nekakvu kulminaciju, nekakvu tajnu, ali je ne dobijamo. Jurić gradi atmosferu i možda nas namerno navodi na krivi trag, ali pitanje je s kojom poentom. Ne kažem da nužno mora biti horor, ali priča sama po sebi ima osnovu za “backwoods” noir sa slavonskim šmekom. I druga priča, iako malo šira i socijalnije orijentirana, može se nekako ugurati u noir osnovu. Jurić je, međutim, bespotrebno opterećuje s previše standardnih tema na jednom mestu, ne uspevajući da ispoentira niti jednu jedinu. Treća je, pak, potpuno čudna, utišana, nalik na lažni rumunski film, gde i pored najbolje volje ne kapiramo otkud ona u filmu. Motivacija likova ostaje mutna, komunikacija skoro isprazna. Centralni problem je što dve slabije priče čak i potencijalno interesantnu prvu okreću u smeru pseudo-filozofskih naklapanja i igre pogađanja.
Neurednost scenarija se prenosi i na vizuelni nivo. Autori se nisu opredelili za jedan stil snimanja, kadar-sekvence se skraćuju i zamenjuju istim takvim sekvencama iz drugih uglova bez reda i smisla. Posebno iritantno je ispadanje iz fokusa, igranje s oštrinom slike, opet bez ikakve motivacije.
Stvar donekle spasavaju glumci. Mirjana Karanović ne šmira kao što joj inače zna izleteti. Ivo Gregurević, taj tipični “pater familias” hrvatskog filma, ovde ima dosta mračniju, ali zato impozantnu ulogu koja od njega zahteva potpuno drugi registar od očekivanog frustrirano-komičnog. A i osveženje je videti Osječanina s danskom adresom Zlatka Burića u domaćem filmu, pa makar i u epizodici kakvu ima. Igor Kovač i Nikola Ristanovski očito znaju koju o glumi, samo ih je neprijatno gledati u ovako nedorečenim i konfuznim ulogama.
Najgora stvar s ‘Koscem’ nije što je u pitanju loš film kome nema spasa. Daleko od toga. ‘Kosac’ ima masu dobrih ideja i poneko pojedinačno dobro rešenje. Problem je što je tih ideja previše, što su međusobno suviše različite i zbog toga ne mogu skladno stajati u jednom filmu. Ni Jurić nije filmska neznalica, ako je suditi po “kreditima” kao što su navijački omnibus ‘Seks, piće i krvoproliće’ i izuzetni anti-ratni film ‘Crnci’. Simptomatično je da mu je ‘Kosac’ prvi potpuno samostalni dugometražni film i čini se da je ovog puta uprskao i izgubio kontrolu nad materijalom. (4/10)
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
