‘Kuća vicekralja’ – površan pogled u savremenu istoriju Indije

Mountbatten plan, odnosno akt o nezavisnosti Indije kome će 3. jula biti tačno 70 godina, centralna je tema opulentne sage Viceroy’s House englesko-indijske rediteljke Gurinder Chadhe o poslednjem vicekralju britanske Indije Lordu Louisu Mountbattenu.

Ovo je najambiciozniji filmski projekat Chadhe koja je do sada radnje svojih filmova gradila oko indijske zajednice nastanjene u Engleskoj. U drugačijem ambijentu i posvećen jednoj osetljivoj i složenoj temi, Viceroy’s House očigledno sklapa kompromise sa publikom, po receptu za svakoga ponešto. Tako je u pozadini filma smeštena sladunjava, pa ipak bezbojna ljubavna priča poškropljena diskretnim Bolivud elementima – romantikom bez strasti i pokojim folklornim izletom. Romansu između Hindu mladića Jeeta (Manish Dayal) i muslimanske devojke Aalie (Huma Qureshi), oboje u službi vicekraljevske palate je teško shvatiti ozbiljno jer u njoj, sem povremene suze i patetično izvijenih obrva nema nikakvog života, ali je jasno da je ugrađena u priču da bi zadovoljila standarde komercijalnih indijskih produkcija. Naravno, u ovoj priči postoji još jedna spona sa temom okolnosti koje su dovele do cepanja zemlje i stvaranje države Pakistan – “ljubav leči sve” je gandijevski romantična predstava suživota dvaju kultura. U dečije naivnoj simplifikaciji stanja u Indiji nalazimo formulu približavanja njene nove istorije gledalaštvu filmskom verzijom “Geneze nezavisne Indije for dummies”. Da li će flertovanje sa britanskim i indijskim ukusima filmu doneti uspeh sa publikom u obe zemlje tek će se pokazati (mada su sve šanse da neće) ali sinhronizacija na hindi je u toku, tako da će film u Indiji u bioskope ući na oba jezika. Kao u slučaju sa većinom epika, Kuća vicekralja se bori sa problemom sažimanja kompleksne storije u klasičan filmski format iako mu se ne može zameriti da je nedorečen. Sve je rečeno, ali kako to je druga priča. Način na koji je građena dinamika filma ima potencijal televizijske serije, pa se čini da će se svakog trenutka pojaviti rečenica “u sledećem nastavku…”, što ima vrlo očigledne dodirne tačke sa jednom kultnom britanskom televizijskom serijom u kojoj Bonneville tumači glavnu ulogu.

U prvoj sceni u kojoj stotinu zaposlenih glanca velelepnu palatu (danas zvanu Rashtrapati Bhavan) za dolazak poslednjeg predstavnika britanskog kralja u Indiji, snažan kolorit i fokus na simbole moći dominiraju nad samom radnjom, da bi se odnosi izmenili onog momenta kada se pojavljuju Lord Louis Mountbatten (Hugh Bonneville), Lady Edwina Mountbatten (Gillian Anderson) i njihova ćerka Pamela (Lily Travers). Predstavljeni u romantičnim bojama kao idealisti koji se interesuju za probleme u zemlji, novi privremeni vladari Indije razmenjuju vrskave fraze o siromaštvu, nepismenosti stanovništva i visokom broju beba koje umiru, dok armija sluga leti oko njih da im ispuni najsitnije želje. Scenaristi su dijaloge pisali kao da su otkidali stranice iz romana nekih od najvećih engleskih klasika, potpuno vremenski neprikladno. U njima ima pompeznosti retorike koja se samo povremeno uklapa u film i to uglavnom kada se radi o muškim političkim igrama.

‘Dickie’ Mountbatten, vrhunski diplomata i miljenik Winstona Churchilla koji se za vreme Drugog svetskog rata pokazao kao neverovatan strateg, poslat je zbog svoje izuzetne darovitosti u komunikaciji sa ljudima u Indiju kao vicekralj, da je posle trista godina glatko preda iz britanskih u indijske ruke. Njegova zvanična uloga je da se postara o miroljubivoj tranziciji i da prouči stanje u svakoj od indijskih provincija. Od britanskih guvernera zauženih za pojedinačne oblasti saznaje da se zemlja već nalazi u haosu. Pored siromaštva, epidemija, skoro nepostojeće zdravstvene infrastrukture, Indijom hara požar verske netrepeljivosti između većinske hindu i manjinske muslimanske zajednice. Karizmatični, ali i opasan lider Jinnah (Denzil Smith) ima veliki uticaj na stanovnike muslimanske veroispovesti koje zaražava idejom o sopstvenoj državi Pakistanu. Dickie, kako od milošte zovu Lorda Mountbattena, pokušava da smiri situaciju mukotrpnim pregovorima s najutcajnijim liderima Indije – Mahatmom Gandijem (Neeraj Kabi), Jawaharlalom Nehruom (Tanveer Ghani) i Jinnahom. Zbog nevoljnosti lidera da se dogovore i naprave ustupke, Mountbatten je prinuđen da napravi nacrt o podeli zemlje na Indiju i Pakistan za šta je određen sumanuto kratak rok. Za definisanje granica Britanska vlada mu šalje londonskog advokata Cyrila Radcliffea (Simon Callow) koji nikada ranije nije nogom kročio u Indiju. Nastaje masakr nepojmljivih razmera koji briše milione života. Chadha ubacuje nedavno iskrsnut podatak da je Churchill definisao granice mnogo pre Mountbattena zbog dogovora sa muslimanskim vođom o britanskom pristupu izvorima nafte u Karačiju i blokiranja ruskog uticaja na kontinentu.

Viceroy’s House je kao raskošna gozba na kojoj se vode izveštačene konverzacije, ali ima da ponudi impresivnu optiku. (5/10)

Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.