Novi filmovi o izbjeglicama – iskreniji i smjeliji

Dok se Evropa bori sa divljajućom ksenofobijom potpirenom retorički istreniranim populističkim političarima, filmski festivali na izbegličku krizu reaguju pojačanim fokusom na temu emigracije i potrage za identitetom. Najprimetniji zalet u ovom pravcu se osetio početkom godine na Berlinalu u okviru koga se našlo osam filmova pomenutog profila, među njima i ‘Fuocoammare’ (‘Fire at Sea’) Gianfranca Rosija koji je osvojio Zlatnog medveda, a u Austriji – sve od Crossing Europea (20.-25. April), uprkos uznemiravajućim političkim dešavanjima u zemlji ili baš zbog njih, programi ovdašnjih filmskih festivala pokazuju snažnu socijalno-političku angažovanost.

Tri ovdašnja festivala kasnije, postavlja se pitanje koliko u odabiru onoga što se uvrštava u program, baš kada se radi o osetljivim temama kao što je izbeglička kriza, kvalitet igra primarnu ulogu. U mnoštvu produkcija koje su našle svoja festivalska mesta u proteklih nekoliko meseci, malo njih je ostavilo upečatljiv dojam bilo originalnim pristupom materiji, bilo sposobnošću da poniknu u dubinu problema ili samim rediteljskim/ scenarijskim/ fotografskim umećem. Sa jedne strane, čak i najlošiji filmovi o izbegličkoj krizi i posledicama rata treba da postoje da bi savremene probleme približili široj publici i lako je shvatiti zbog čega se kritičarsko oko sužava na pola vizira, a pero ne oštri tolikom merom kao kod produkcija drugačije tematike. Sa druge – mlitavo odrađen posao se obrušava na goruća pitanja kao tovar cigala i gledaoca ostavlja zbunjenim, a u najgoru ruku iritiranim i/ ili hladnokrvnim.

Biti izbjeglica nije pjesma, ali i izbjeglice razumiju poeziju

Film koji je otvorio ovogodišnji IFFI 24. maja (Internacionalni filmski festival u Innsbrucku koji je pretežno okrenut afričkoj, latino-američkoj i centralno-azijskoj kinematografiji, ali ne zapostavlja evropske produkcije) – ‘Problemski Hotel’ Belgijanca Manu Richea, dostojan je svoga naslova i tematski i tehnički. Da dobre namere ne vode neminovno ka dobrim rešenjima, postaje jasno posle petnaestak minuta, sve snažnijom konfrontacijom gledalaca sa neujednačenošću naracije. Riche je neodlučan po pitanju pravca u kome se kreće, trapavo gazeći po, inače solidnoj osnovi za prikaz života u jednom belgijskom azilantskom domu u kome caruju depresija, beznađe i strah od deportacije. Problem nije u tome što film nije „ozbiljan“, što u svakom slučaju nije obaveza autora pri tretiranju bilo koje teme, već u neodlučnosti po pitanju narativnog stila. I pored izvanredne glume Tareka Talabyja u ulozi čoveka misterioznog porekla koji pati od amnezije i koji i pored nastojanja da ne upadne u oči iznalazi rešenja za probleme koji oko njega eskaliraju, priča tone u lonac u kome se krčkaju usiljeni intelektualizam, bledi humor i konfuzne ideje. Jedna od njih – božićno drvo koje sa jednog kraja zgrade na drugi nosi grupa azilanata, na početku ima smisla, pa čak i vica, sve dok se ne pretvori u nebulozni perpetuum mobile. Individualne sudbine su tek ovlašno dotaknute i pored mnogih otškrinutih vrata u interesantne pravce.

Za razliku od ‘Problemskog Hotela’, dva kratka filma pokazana na IFFI-ju pristupaju ratnoj/ izbegličkoj temi koncentrisano, pokazujući da dužina nije parametodavna u zaokruživanju priče. Dubok utisak ostavlja šestominutni dokumentarac ‘Izbeglički bluz’ (UK, 2016/ svetska premijera na Berlinalu, u zvaničnoj selekciji „Generation 14plus“) Stephana Bookasa & Tristana Dawsa nazvan prema stihovima iz istoimene pesme W.H.Audena, napisane 1939. kao reakcija na Holokaust. Pesmu na engleskom, tvrdim akcentom, tokom čitave dužine filma recituje izbeglica po imenu Noah čije lice ne vidimo, što se uklapa u značenje stihova koji govore o iščezavanju i izopštenosti iz društva. Služeći se pesmom kao jedinim verbalnim komentarom, film je baziran na odabiru upečatljivih fotografskih i video snimaka koje gledaocu približavaju jedan dan u izbegličkom kampu u francuskom lučkom gradu Calais – pitko se nadovezujući, emotivno, ali bez patetike, na recitovane stihove.

Igrani film ‘Opkoljeni hleb’ rediteljke Soudade Kaadana (Sirija/ Liban, 2016) u svega 12 minuta, kroz susret dezertera i mlade žene koja se izdržava mešenjem i krijumčarenjem hleba, gledaocu na jednostavan, pa ipak nenaivan način približava apsurdnost rata. Fotografija je monohromna, bezbojna poput prašine koja guta okoliš, čime se uklapa u atmosferu pritisnutu povicima nevidljivih vojnika i zvucima hitaca iz njihovog automatskog oružja. Jedan od najjačih aduta filma su neusiljeni dijalozi neobojeni moraliziranjem i ultimativnim istinama. Kaadana ostavlja kraj otvorenim, ne videći potrebu da otkriva ono što se lako da naslutiti, time dodajući utisku realne životne situacije.

Čežnja za mirom nema granicu

U okviru retrospektive „Retro granice“ na IFFI-ju je takođe pokazano 13 filmova nastalih između 1983-2016 koji tematizuju čežnju za mirom ili boljim životom preko sopstvenih državnih granica, nevoljno izgnanstvo i nostalgiju za domovinom. Među njima su se našli sirijski ‘Al Leil’ (1990.) Mohameda Malasa o sećanju na Šestodnevni rat koji je opustošio grad Kuneitra na Golanskoj visoravni, nemačko-jermenska produkcija ‘Pesma za Beka’ (1992.) o muškarcu koji beži iz turskog dela Kurdistana do Nemačke, doumentarac ‘Kisangani dnevnik’ Huberta Saupera (D/A, 1998.) o 80.000 preživelih pripadnika etničke zajednice Hutu koji traže svoje mesto pod afričkim suncem i komedija ‘Ja i moj belac’ Pierra Yameogoa (SUI/ FR, 2003.) o Mamadiju, studentu iz Burkine Faso koji ne može da produži vizu zbog neuplaćenih državnih stipendija. Ovoj retrospektivi se i pored, verujem, iskrene želje da uvrštavanjem filmova koji dolaze sa svih krajeva sveta baci svetlost na višeslojnost pomenutih tema, može prebaciti to da je previše rastrzana između različitih vremenskih epoha i podneblja upakovanih u jedan paketić bez etikete.

Pošto festival, koji je ove godine proslavio 25. jubilej svoga postojanja, nema katalog i umesto njega nudi mršavu brošuru u kojoj sem kratkih sinopsisa i festivalskog programa nema ni najelementarnijih informacija po pitanju ideje koja iza njega stoji, posetilac je prepušten povlačenju linija između pojedinačnih tačkica, u vrsti kreativne potrage za smislom. Tom formulom je nastalo tumačenje sadržaja restrospektive izloženo u uvodnoj rečenici ovog pasusa.

Za razliku od konfuznih ramova ‘Retro granica’, kooperacija sa festivalom kratkog metra u Oberhausenu je u 100-minutnom programu sastavljenom od dokumentarih i igranih filmova – ‘Britanya’ Marjoleine Bonnstre (FR/NL, 2003.), ‘Victoria, Texas’ Melisse Doline (USA, 2005.), ‘Sharaf’ Davida Aronowitscha/ Hanne Heilborn (S, 2012.), ‘Transparent Black’ Izraelca Ronija Geffena (2010.) i ‘Wada’ Khaleda Mzhera (D, 2014.), uspela da pametno sklopljenom filmskom slagalicom predstavi živote izbeglica iz različitih uglova – sa osvrtom na njihov identitet, kulturu, strahove i čežnje.

Emigranti s kamerama

Uopšteno posmatrano, IFFI-ju se najviše može prebaciti da mu želja za političkom angažovanošću trči ispred transparetne festivalske strukture u jednom, čini se, pre spontanom impulsu da pokaže filmove po svaku cenu, nego da ih svrsta u zaokruženu programsku celinu. Zbog toga je i moglo da se desi da dva najinteresantnija dugometražna dokumentarna filma prođu skoro neprimećeno. Radi se o ‘Those Who Jump’ koji potpisuju reditelji Moritz Seibert & Estephan Wagner i ko-reditelj Abou Bakar Sidibé (DK, 2015./ pokazan u okviru Foruma na Berlinalu i potom na Crossing Europe) i ‘Life Saaraba illegal’ Petera Hellera (D, 2016./ svetska premijera u Insbruku) koji se svojim neposrednim pristupom temi migracije izdvajaju iz mnoštva. U oba slučaja, reč ili kameru preuzimaju sami emigranti ili njihova rodbina.

‘Those Who Jump’ je krajem prošlog meseca nagrađen od strane Italijanske asocijacije za filmsku i televizijsku montažu u kategoriji najbolje filmske montaže, a dodeljene su mu i glavna nagrada Salina Doc Festa i International Amnesty Award u Poljskoj. Pomenuta priznanja film duguje ponajpre svojoj nepretencioznoj dramaturgiji, neobičnom procesu nastanka i odličnoj filmskoj montaži Estephana Wagnera (DK). Ustupivši svoju kameru izbeglici Abou Bakaru Sidibéu, Moritz Siebert (DE) i Wagner su, svesni rizika da bi ova istog trenutka mogla biti prodata, svome novome snimatelju preventivno dali novac. U početku rizičan, ovaj potez se pretvorio u srećnu okolnost. Abou Bakar Sidibé je jedan od stotinu Afrikanaca koji na marokanskoj planini Gurugu čekaju na povoljnu priliku da preskoče visoku žičanu ogradu koja ih deli od španskog lučkog grada Melile, izbegličke odskočne daske za prelazak u Evropu. Njegov osećaj za važnost određenih situacija se pokazuje neprocenjivim u dokumentovanju svakodnevnice koju deli sa stotinama drugih muškaraca. Sidibé je ujedno i komentator izbegličke odiseje. Staloženim glasom, on gledaocima otkriva kolektivne strahove i košmare – paniku od upada policije u improvizovan izbeglički kamp i od batina ako budu uhvaćeni pri preskakanju. Najveća strepnja svakoga od njih je ipak da će čitav trud biti uzalud čak iako dosegnu Evropu, zato što im je sa televizije poznato na koji način se Stari Kontinent ophodi sa pridošlicama iz Afrike. Migranti su u Sidibéovom prisustvu opušteni i vremenom zaboravljaju na kameru koja ih u obližnjem gradu prati pri rovarenju po kontejnerima u potrazi za hranom i vodom, pri opravci pohabane obuće, ličnoj higijeni ili ubijanju vremena. Prisluškujemo razgovore mladića pred čijim očima sleću i poleću avioni koji u njima potpiruju fantaziju o Evropi u kojoj je „sapun takav, da ti izbeli kožu“.
Sidibéove impresije su povremeno ispresecane snimcima kamere pogranične policije koja danonoćno proverava stanje duž ograde, čineći „skok u slobodu“ praktično nemogućim. Pretnja postaje konkretnija pri jednoj od racija tokom koje Sidibé, i sam u bekstvu i sa zvukom helikoptera iznad glave, kamerom hvata hapšenje grupe ljudi iz svog izbegličkog kampa. „Posle svega ovoga, kako ćemo ikada stići do ograde?“, pita ga jedan od saputnika pogleda upravljenog ka stubu dima koji se diže nad brdom. Vrativši se u kamp, izbeglice pronalaze pustoš – sva imovina, uključujući šatore, odeću i obuću, pa čak i hranu – je pretvorena u pepeo. Gledalac se upoznaje sa pravilima kampa u kome svaka nacija ima svog predsednika i ministre. „Izdajnici“ – oni koji se uhvate da su razgovarali sa policijom, osuđuju se na egzekuciju, a svaki napad na ogradu se dešava samo u organizaciji zvaničnih predstavnika etničkih grupa. Pri samom kraju filma, Sidibé neposredno pred okončanje svojih petnaestomesečnih peripetija na Guruguu, jednostavno primećuje: „Evropljani su decenijama eksploatisali moju zemlju. I sada kada sam krenuo za Evropu, žele da me zaustave. Neće moći.“ ‘Those Who Jump’ nije vanredan samo po svojoj insajderskoj autentičnosti, već i po hrabrosti da pokaže i onu drugu stranu koja je pri obradi ovakvih tema mahom nepoželjna. Ubistvo zbog izdaje se neće desiti pred kamerom, ali će se njegovo postojanje otvoreno priznati.

Izbjeglice grade kraj iz kojeg su izbjegli

U ‘Life Saaraba illegal’, reditelj Peter Heller reč daje senegalskom umetniku Alibeti koji na primeru svoja dva bratića Aladjija i Souleya opisuje dug i mukotrpan put migranata od ribarskog ostrva Niodion do juga Španije. Alibeti je jedan od retkih Senegalaca mlađe generacije koji ne sanjaju o boljem životu u Evropi. Čitav film je baziran na emigrantskoj sagi njegove familije koja datira iz 1970-ih, kada se njegov ujak kao mornar otisnuo u pravcu Evrope. Obrevši se u Nemačkoj, ujak je bio jedan od prvih afričkih gastarbajtera koji su svoju nameru – da zarade koliko treba, pa da se vrate u Senegal – i ostvario. Mnogo godina kasnije, njegov sin, pod sasvim drugačijim okolnostim kuca na zamandaljena vrata Evrope u kojoj su imigranti nepoželjni. Do španske obale stiže na krcatom ribarskom brodiću u Saarabu, „obećanu zemlju“ koja devet godina ne može da mu pruži radni ugovor i boravišnu dozvolu. Gledalac paralelno prati pokušaje njegovog mlađeg brata Souleya da mu se pridruži jednako riskantnim putem, što mu naposletku i uspeva. U Španiji ga naravno čeka sudbina istovetna bratovljevoj. Alibeti u nekoliko navrata putuje iz Senegala u Španiju da bi bio pored svojih rođaka i povremeno pokušava da ih nagovori da se vrate tamo gde neće strahovati od policije. ‘Life Saaraba illegal’ bi bila samo još jedna priča na temu bezpapiraša, da se u njoj ne krije neobičan preokret – od nadničarskih plata sa kojima jedva sastavljaju kraj sa krajem, braća svakog meseca odvajaju novac koji Western Unionom šalju kući. Familija zida, za ondašnje prilike, velelepnu kuću i seoska privreda oživljava. Lokalno stanovništvo postaje prihvatilište za izbeglice iz drugih afričkih zemalja koji aktivno učestvuju u izgradnji infrastrukture ostrva.

Izbjeglice iz Palestine – sirov, duhovit, brutalan, diler

„Strah nije opcija“ glasio je slogan ovogodišnjeg Vienna Shorts International u čijem se katalogu može pročitati jedno od najbolje napisanih obrazloženja za odabir jednog festivalskog slogana: „U kakofoniji histeričnih monologa, želimo da otvorimo prostor za dijalog (…) Strah je naš veran pratilac i loš savetnik, naročito kada je u pitanju suživot sa drugima“. Fanatizam, fundamentalizam, terorizam, histerija koju izazivaju mediji, uspon i pad utopija, sloboda govora i sloboda štampe, ekološka katastrofa, strah od bolesti i smrti su teme koje su pronašle mesto na ovom festivalu kratkog filma koji se etablirao kao jedan od najboljih svoje vrste. U drugom bloku takmičarskog dokumentarnog programa pod sjajnim imenom „Tvrđava koju smo sazidali“, našla su se četiri kratka metra – ‘Enemies Within’ Selima Azzazija (FR, 2016.), ‘Between a Garden and the Sea’ Ariane Lorrain (CA/PS, 2016.), ‘9 dana – sa mog prozora u Alepu’ Floora van den Meulena i Thomasa Vroegea (NL/SY, 2015.) i pobednika u dokumentarnoj kategoriji – ‘A Man Returned’ Mahdija Fleifela (DK/GB/NL, 2016.) koji je prethodno osvojio Srebrnog Medveda na Berlinalu.

‘Jedan čovek se vratio’ je priča o Redi, palestinskom izbeglici koji je 2009. napustio izbeglički logor Ain El-Helweh u Libanu i zaputio se u Evropu. Živeo je tri godine na ulicama Atine odakle je posle višestrukih neuspešnih pokušaja da dobije azil, deportovan nazad u Liban. Već prvi vizuelni susret sa njim nagoveštava nesvakidašnji portert čoveka koji se ne uklapa u klasičnu sliku azilanta na koju smo navikli – u pomrčini koja vlada u anonimnoj ruševini, pod budnim okom kamere, Reda pali svoju prvu „lulu“ dopa dok počinje sa kratkim rezimeom prethodnih događaja koji su ga tu doveli. Nešto kasnije, saznavši o njegovoj velikoj ljubavi koja bi iz Atine trebala da mu se približi u izbegličkom logoru, doživljavamo ga sa iglom u veni u kuhinji roditeljskog doma. Porodica koja zna za njegov porok, da se utešiti praznim obećanjima da će sve biti drugačije čim se bude oženio. Reda je vrsta lošeg momka iz kraja koje poznajemo sa naših podneblja – sirov, duhovit i brutalan u izvođenju svog „biznisa“. Za pojasom nosi pištolj i kreće se kroz tesne ulice nervoznim, paranoidnim koracima. Dileme o njegovoj navodnoj nevinosti zbog zločina koji ga je iz Grčke na nedefinisano vreme torpedirao u libanski zatvor, raspršuju se onog momenta kada se raskrinkava njegova uloga glavnog dilera drogama u mestu na kome živi oko 120.000 očajnika. Reda se frenetično kreće od svojih kurira do krojača, poslastičara i drugih ljudi angažovanih u organizaciji njegove svadbe. I dok je nevesta na putu za Liban, za kojom je „poslao čitavu armiju prijatelja i rodbine“, stara se o poslovima koji sem droga, uključuju i iznamljivanje skutera onima koji žele da se provozaju po logoru. Kraj je jednako nepredvidiv kao i čitav tok filma – svadba je u toku, sa sve uramljenom slikom Jasera Arafata na zidu, improvizovano ljubavno gnezdo je namešteno, ali biznis je biznis. Happy end je ipak tu, plesom sa okićenom mladom, uz izvode njihovih prethodnih telefonskih razgovora.
Generalno gledano, ukupna slika filmova na temu izbegličke krize se kvari opšte-prihvaćenom formulom crno-bele percepcije stvarnosti. Krećući se pravolinijski putem političke korektnosti prema kojoj je dobro – dobro, a zlo – zlo, filmski autori se zapliću u korenje predvidljivog tla, ne kopajući dublje u biće traume i očaja. Ostvarenja poput ‘Jedan čovek se vratio’, ‘Skakača’ ili ‘Izbegličkog bluza’ bi mogla da promene taj trend, otvarajući put iskrenijoj i smelijoj analizi jednog od najaktuelnijih problema današnjice.