‘On Body and Soul’ – ljubav u klaonici
O telu i duši Ildiko Enyedi je ljubavna storija smeštena u najneromantičnije okruženje koje se može zamisliti – u lokalnu budimpeštansku klaonicu u kojoj zaposleni radno vreme provode negde između hladnokrvne ravnodušnosti i crnog humora.
Finansijski direktor Endre (Géza Morcsányi), sredovečan muškarac ubogaljene leve ruke, godinama ne silazi u operativni deo preduzeća koje ga navodi na preispitivanje ljudske empatije i odnosa prema smrti. Njegov kontakt sa drugima je ograničen na kurtoazne konverzacije i jedina osoba sa kojom gaji nešto bliži odnos je brbljivi, korpulentan kolega koji ga informiše o dešavanjima u firmi. Samoizabrana asocijalnost se ruši onoga trenutka kada se pojavljuje nova inspektorka kvaliteta mesa Maria (Alexandra Borbéli) čija je socijalna kompetencija na još nižoj lestvici. Mlada žena se od prvog dana u novoj sredini čini nepopularnom svojom zakopčanom ličnošću i pedantnom predanošću propisima koja potiče od posebnog dara – fotografskog pamćenja. Dok joj se okolina podsmeva, Endre se sve više interesuje za neobičnu ženu koja se drži po strani i odbija bilo kakvu vrstu kontakta sa okolinom.
Ljubav koja se razvija između dvoje ljudi ušuškanih u svoje svetove je koliko nekonvencijalna toliko i neodoljivo bliska gledaocu koji se vrlo lako uvlači u jedan svet u kome pravila normalne komunikacije i približavanja drugom ljudskom biću ne funkcionišu. Marijini problemi sa fizičkim kontaktom, metikuloznost sa kojom održava red u stanu ili kojom vrši inspekciju na novom radnom mestu, humoreskan su uvod u haos koji će nastati u momentu kada shvati da je zajubljena. Njen put ka oslobađanju vodi preko dečijeg psihologa koji, u očajanju, postavlja pitanje – „zar nije vreme da porastete?“ Odrastanje koje ima u glavi vodi je do gledanja hard core pornića dok detinje zainteresovanim izrazom lica žvaće gumene medvediće i vežbe dodirivanja preporučene od strane psihologa potiču je na gnječenja pire krompira i lakog petinga sa kupljenom plišanom životinjom. Još jedan savet koji pokušava da posluša – terapeutsku moć muzike, staviće je u neugodan položaj nekoga ko sa muzikom nema apsolutno nikakav odnos. Jedina veza koju sa njom pronalazi dolazi kroz preporuku sažaljive prodavačice u muzičkoj prodavnici koja joj daje svoj omiljeni ljubavni soundtrack.
Jedna od numera sa tog cedea postaje krucijalan deo najupečatljvije scene filma u kojoj se Marija, razočarana razvojem stvari, odlučuje na radikalan korak. Jedna od najbizarnijih ljubavnih priča na velikom ekranu ipak dobija svoj happy end, ali takav koji gledaoca ostavlja potpuno zabezeknutim.
Ciničan ton koji se provlači kroz čitavu naraciju je lucidan i perfektno upotrebljen u akcentuiranju krucijalnih momenata za razvoj radnje. Jedina stavka u kojoj priča maličice pada, gledano sasvim površno, je velika diskrepanca u godištima i izgledu glavnih protagonista – dok se Endre očigledno nalazi u poznoj jeseni svoga životnog veka, Marija se tek lagano primiče tridesetima. Njena lepota i njegova hendikeprianost stoje u kontrastu sve dok se njena puna priča, pri sredini filma sasvim ne razotkrije.
Enyedi pravi izvanredne paralele sa glavnim dešavanjima u filmu za koji je napisala scenario činom upoznavanja i parenja jelena u šumi. Prvo njuškanje životinja koincidira sa prvim kontaktom između Endrea i Marije, prvi zajednički kontakt sa njihovim pokušajem spavanja u istoj prostoriji. Energija koja se stvara između budućih ljubavnika je sve do pred kraja filma osuđena na nesporazume iz nemogućnosti vokalizacije čežnji i problema. Rediteljkina naklonjenost društvenim otpadnicima koji se koprcaju u mreži opštepriznatih normi je neodoljiva i ovo je svakako film na koji treba obratiti veliku pažnju.
Osamnaest godina pauze u režiranju dugometražnih filmova se isplatilo i Enyedi se vraća punom snagom na filmsku scenu jednom upečatljivom, izvanredno zaokruženom pričom. (9/10)
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.