Pavičić: Novi 'Tomb Raider' je bolji od filmova s Angelinom Jolie - Monitor.hr
23.03.2018. (11:30)

Razlika u pristupu

Pavičić: Novi ‘Tomb Raider’ je bolji od filmova s Angelinom Jolie

“Upravo razlika Jolie i Vikander ukazuje i na razliku u pristupu starog i novog serijala. Dok je Jolie bila opasna, prijeka amazonka, Vikander utjelovljuje Croft kao dijete/heroinu, krhku curu slabašne građe koja se nađe pred nadljudskim fizičkim izazovima… Što se zapleta filma tiče, on je generički, tipičan za ‘reboote’, no nije besmislen”, piše Jurica Pavičić za Jutarnji o novom Tomb Raideru. Kritike na Rotten Tomatoes su podijeljene.



Slične vijesti

18.05.2018. (08:00)

Kikiriki i kokice

‘Deadpool 2’ – pomalo kaotičan film u kojem su gegovi važniji od radnje

“Budućnost franšize ovisit će o prijemu publike: prvi film bio je novina, u nastavku više nema iznenađenja, ali je sve pretrpanije i razigranije, što ne mora biti prednost (trailer). Možda je greška što se Deadpool 2 ugurao u procjep između Osvetnika i filma Solo: Priča iz Ratova zvijezda, no to možda naškodi upravo potonjem. U svakom slučaju, od Deadpoola 3 nećemo biti pošteđeni”, piše Nenad Polimac o novoj komediji sa Ryanom Reynoldsom. Jutarnji

15.05.2018. (14:30)

Kritični pogodak

‘Djevojka u magli’ – korektno bauljanje kroz maglu misterioznog zločina

“Ne treba gubiti iz vida ni činjenicu da je ovo adaptacija pulp literarnog dela, pa se tom logikom mora i voditi, kao ni činjenicu da u pitanju nije naročito raskošna produkcija. To u prevodu znači da akcije kao takve i spektakla neće biti, pa će se sve manje ili više dešavati kroz razgovore, monologe, rekapitulacije i glasna razmišljanja. Zgodno je to za laku literaturu, ali na filmu tako nešto poprima teatralno-drvenu notu i na kušnju stavlja glumce”, piše Marko Stojiljković o filmu Djevojka u magli. Monitor.hr

15.05.2018. (06:08)

‘Djevojka u magli’ – korektno bauljanje kroz maglu misterioznog zločina

Nestala (devojka), Devojka na vlaku, Devojka u magli… Nastavi niz. Sva tri su romani, dobro prodavani, koji su dobili svoje filmske adaptacije. Sva tri uključuju devojku koja nestaje / gine i predgradsku / malogradsku / seosku zajednicu na koju to utiče i koja skriva neke svoje tajne. Razlika je, međutim, u ambicijama i dometima dotičnih filmskih adaptacija: Gone Girl beše vrlo dobar film vrhunske produkcije, The Girl on the Train je pokušaj šlepanja na Gone Girl koji je otišao kvragu, a The Girl in the Fog je od početka do kraja u suštini televizijski film koji bi bilo moguće premontirati na dvodelni vikend-format ili trodelnu mini-seriju, a autor Donato Carrisi je čak i ostavio upute televizijskim realizatorima gde ubaciti reklame u vidu onih intermezza sa maketom planinskog sela.

Zapravo, to i ne treba da čudi imajući u vidu autorovo dvojno poreklo. Sa jedne strane, on je romanopisac i The Girl in the Fog je njegov roman koji je on, kako kaže, manje striktno adaptirao u filmski scenario. Drugi medij sa kojeg Carrisi dolazi je upravo televizija gde je pisao scenarije za jedan TV film i seriju Anti-Drug Squad. The Girl in the Fog mu je debitantska režija i za to je već kasirao nacionalnu nagradu David, dok se za scenario morao zadovoljiti samo sa nominacijom.

Ceo film je ispričan kroz seriju flashbacka za vreme seanse policijskog inspektora Vogela (Servillo) sa psihijatrom Floresom (Reno) u malom, nekada turističkom selu u Južnom Tirolu. U pitanju je epilog događaja oko istrage povodom nestanka lokalne devojke Anne Lou Kastner koja je jedne večeri krenula u crkvu ali tamo nikada nije stigla. Ona inače važi za dobru devojku koja je istaknuti član lokalne turbo-katoličke sekte, život joj se svodi na kuću, školu i crkvu gde je upravo postala veroučiteljica za decu, u mobilnom telefonu ima ukupno pet-šest brojeva i jedino što voli više od Isusa su mačke.

Vogel je, pak, prekaljeni policijski inspektor sa vrlo neobičnim metodama koje se svode na to da svaki slučaj pretvori u medijski cirkus, pa da njegov posao zapravo rade (tabloidni) novinari koji su po pravilu agilniji od policijskih službi. Dok to u ranoj fazi savršeno ima smisla (jer će policija poslati pojačanje, forenzičke timove i ostalo u zabito selo tek kad slučaj dospe u medije), kasnije će se pokazati ne samo kao teret u smislu lažnih informacija i krivih tragova, već će zapravo stajati na putu istine. Ekonomska logika je jasna i nemilosrdna: kolika god bila, sredstva su ograničena i lakše je krojiti istragu prema jednom prigodnom osumnjičenom nego tražiti novog.

U ovom slučaju, pak, prvi osumnjičeni, momak koji je tek došao u grad i još se nije snašao, ali ima hobi da sve, a naročito curu koja mu se sviđa (to jest Annu Lou) snima kamerom, brzo otpada, pa se fokus istrage preusmerava na beli terenac sa snimaka i njegovog vlasnika, profesora Martinija (Boni), takođe recentnog došljaka koji je u tu nedođiju došao da sa familijom počne život ispočetka iz ne baš jasnih razloga. Martiniju situacija ne ide u prilog pre svega zbog toga što nije najspretniji u socijalnim situacijama pa svojim učenicama nudi privatne časove glume, a i zbog toga što ima običaj da se nađe u krivo vreme na krivom mestu. Takođe, povreda zarađena na planinarenju baca sumnju na njega.

U istragu se brzo uključuje novinarka iz velike medijske kuće Stella Honer (Renzi), te advokat koji Vogela “proganja” još od prethodnog slučaja, Levi (Gerardi), pa je inspektor primoran da slučaj što pre nekako zaključi. Druga novinarka (Scacchi), pak, postavlja slabo proverenu teoriju da je u tom kraju ranije harao serijski ubica zvani Čovek iz magle koji je ubijao riđokose srednjoškolke i da je Anna Lou njegova žrtva.

Logički preskoci i nedokuhani obrati pred kraj filma kao da su postali standard u žanru kriminalističkog trilera, tako da toga imamo i ovde. Verziraniji gledaoci će, naravno, pretpostaviti rasplet dosta pre kraja filma, što je pouzdan znak za šprancu kao osnovnu ideju vodilju u konstrukciji priče i snimanju filma. Takođe, ideja o serijskim ubicama i/ili strašnim zločinima u maloj sredini ima veze s pameću kada se ispituje čudaštvo i pokvarenjaštvo te male sredine kao što je bio slučaj sa Calvary Johna Michaela McDonagha ili Three Billboards Outside Ebbing, Missouri Martina McDonagha, čega ovde ima tek u tragovima jer sektaši vrlo rano ispadaju iz fokusa. Posebna dubioza je to da u malom mestu u kojem je poenta da svako zna sve o svakome uopšte može operirati serijski ubica, a da nije istaknuti član zajednice. No, dobro, “setting” planinskog sela je iskorišten kako namig prema skandinavskim snežnim trilerima i donekle Fargu braće Coen, a ne kao bilo kakav korak u pravcu realizma.

Ne treba gubiti iz vida ni činjenicu da je ovo adaptacija pulp literarnog dela, pa se tom logikom mora i voditi, kao ni činjenicu da u pitanju nije naročito raskošna produkcija. To u prevodu znači da akcije kao takve i spektakla (osim ako se u to ne računa par masovnih scena sa puno statista i pokušaj inkorporiranja različitih formata snimki) neće biti, pa će se sve manje ili više dešavati kroz razgovore, monologe, rekapitulacije i glasna razmišljanja. Zgodno je to za laku literaturu, ali na filmu tako nešto poprima teatralno-drvenu notu i na kušnju stavlja glumce.

Oni su, pak, dovoljno jaki igrači da iz toga nekako isplivaju bez afektiranja i tikova. Jean Reno svesno igra stranca, akcenat mu je osetan, ali ne i prenaglašen. Sorrentinov “kućni glumac” Toni Servillo ima pomalo teatralan nastup, ali takav mu je i lik, dok Martini u interpretaciji Alessija Bonija ima onu jezivu notu smotanosti kao Walter Finch, lik kojeg igra Robin Williams u Nolanovom remake-u Insomnije. Opet, to nije dovoljno da film izdigne iznad njegovih određenih okvira. The Girl in the Fog je korektan uradak koji u bioskope može dospeti samo u mršavoj sezoni poput ove. (6/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.

10.04.2018. (06:26)

‘Iskupljenje u New Yorku’ – izuzetni triler duboko uronjen u košmare svog protagoniste

Malo je filmaša koji su zaista sposobni ispričati priču koristeći se skoro isključivo audio-vizuelnim sredstvima, koristeći se sa malo do nimalo dijaloga. Lynne Ramsay je jedna od njih. Njena karijera nije impresivna brojem naslova, You Were Never Really Here joj je tek četvrti dugometražni film, ali njeni prethodni radovi, jedan do drugog zaokruženi arthouse filmovi i noseći stubovi kinematografije neprijatnog, glasno govore sami za sebe: Ratcatcher (1999), Morvern Callar (2002) i We Need to Talk About Kevin (2011). U njima je ispričano sve što treba biti fotografijom, muzikom, dizajnom zvuka i montažom, likovi zaista govore kao osobe koje žive tim životima, ne objašnjavaju nam zaplet. Za beskompromisnu autorsku ličnost Lynne Ramsay indikativni su projekti od kojih je odustala: Jane Got a Gun (2015) i The Lovely Bones (2009), a razlog je u oba slučaja bio isti – kreativne razlike sa producentima.

S tim u vezi, u rukama nekog drugog, You Were Never Really Here bi bio možda generički, možda limitirano inovativan, ali svejedno žanrovski standardan triler osvete. Ovakvu sporu vožnju po mračnim koridorima ljudske psihe bi, osim Ramsay, slično efektno mogli uraditi jedino možda Paul Schrader, Martin Scorsese, Paul Thomas Anderson i Nicolas Winding Refn. Vratićemo se kasnije i na njih.

Naš (anti)junak Joe, u kojeg potpuno uranja jedan od najboljih “method” glumaca današnjice Joaquin Phoenix skriven iza neuredne, duže kose, zarastao u bradu i opremljen robusnim telom sa nešto nehajnog sala, “enforcer” je za privatnog detektiva Johna McClearyja (Doman) i specijalista za pronalaženje i spasavanje izgubljenih devojaka koje su upale u nevolju. Inače je vojni veteran sa traumama sa pustinjskog ratišta (Irak ili Afganistan, svejedno) i traumama iz detinjstva (što vidimo u izuzetno kratkim i precizno montiranim flashback scenama) koji posluje isključivo sa gotovinom i preko posrednika Angela (Pando), nasilja se ne boji, a kao oružje preferira čekić. U slobodno vreme se brine sa svoju demencijom načetu majku (Roberts) u kući u Queensu i kontemplira samoubistvo.

Slučaj koji će promeniti sve je pokušaj spasavanja trinaestogodišnje Nine (Samsonov), kćeri senatora Votta (Manette) koja je navodno pobegla iz kuće i locirana je u vili u centru koja služi kao “igralište” u ringu maloletničke prostitucije. Kako se bliže izbori na kojima je on u kampanji za reizbor guvernera Williamsa (Nivola), Votto tvrdi da želi diskreciju kakvu ne bi imao da slučaj rešava policija. Jednom kada Joe izvuče Ninu iz pomenute kuće, stvari se okreću naopako, ring se pretvara u političku zaveru, a krvavi obruč u kojem ginu svi umešani se steže oko Joea.

Priču bez gubljena vremena izvlačimo iz detalja koje nam Ramsay pokazuje, a predložak koji liči na poveznicu između Taken serijala i Bessonovog hita Léon: The Professional ovde izgleda sasvim drugačije. Autorica se ne ustručava da prikaže brutalno nasilje, ali to čini elegantno, slikajući ga kroz ogledalo ili objektiv kamere za prismotru i dajući nam ga post festum. To važi za akciju spasavanja, dok još dva-tri ubistva Joe izvede u deliću sekunde u toku obračuna u kojem pratimo uglavnom njega, zlikovcima se može pripisati još jedno u kadru, a ostatak leševa sa posledicama nasilne smrti Joe “samo” pronađe. Čak i obavezna, žanrovski folklorna scena u kojoj junak “vida svoje (površinske) rane” ovde izgleda potpuno drugačije nego u bilo kojem filmu koji ste videli.

Jasno nam je da se Joe ne snalazi u ovom svetu (odnosno da se snalazi onako kako mora, a nije mu prijatno), ali vrlo je verovatno da se takav, oštećen i naprasit, ali ne i zao i bezdušan, ne bi snalazio ni u jednom. U ubijanju ne uživa, čini to utilitarno, a njegove pripreme su nalik ritualima kojih se drže sportisti i umetnici pre nego što započnu sa poslom. Njegov život je košmar, a za samoubistvo nema moralnu slobodu, pa svoje pokušaje prekida tik pred finalizacijom čina. To najbolje vidimo u najpoetičnijoj sceni nestandardne, “vodene” sahrane njegove majke u novijoj filmskoj istoriji koja se pretvara u viziju i fantaziju zbog koje Joe odustaje od svog nauma.

Lokacije New Yorka i okolice, te košmarnost svega viđenog, jasna su asocijacija na Scorseseov Taxi Driver za koji je scenario napisao Paul Schrader zapisujući svoje alkoholičarske košmare, s tom razlikom da Ramsay ne koristi pomagala poput naratora i zapravo elegantnije izlaže fragmente Joeove psihe. Kritičari su već pohitali da filmu zalepe baš tu etiketu, mada se poveznice mogu povući i sa Schraderovim filmom Hardcore (milje pedofilije), te brojnim trilerima osvete i iskupljenja iz 70-ih, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, dok se stilizacija u određenoj meri oslanja na Refnov Drive, a svet deli sa sjajnim Good Time braće Safdie sa kojim je You Were Never Really Here “podelio” i pozornicu za premijeru, Cannes.

S tim u vezi, zanimljivo je da je film na premijeru stigao nedovršen, selektori su pogledali grubu verziju i pokazali “dobru veru” da će sve biti u redu. Na koncu, nedostajala je samo odjavna špica, a očekivalo se da će premontirana, dovršena verzija izaći u distribuciji. Kako nisam video tu festivalsku verziju, ne bih se upuštao u to koliko ova koja trenutno igra u kinima od nje odstupa. Posao dodatno otežava i taj fragmentirani, eliptični stil pripovedanja, ali upravo on je razlog da se film gleda bez daha.

Poveznica, pak, sa Paulom Thomasom Andersonom je dvostruka. Ona očita je Joaquin Phoenix koji je sa Andersonom radio na filmovima The Master i Inherent Vice. Možda je zbog ratnog i PSTP-ovskog “pedigrea” The Master tu ipak nešto bolja asocijacija, ali oba Andersonova filma su se u velikoj meri, ako ne i potpuno, odvijala u destrukturiranim umovima Phoenixovih likova, što je slučaj i sa You Were Never Really Here. Drugu poveznicu ne vidimo, ali je čujemo – originalna muzika Jonnyja Greenwooda, ovog puta oslonjena na sintisajzere, koja se sjajno uklapa i u odabranu i dodatno obrađenu muziku koju čujemo na radiju u vožnji ili kao pratnju snimcima sa kamera za prismotru (to je tek posebna poslastica u smislu finese – ta muzika zvuči kao da se upravo pušta sa korištenog CD-a), nego i u inače impozantnu zvučnu shemu gradske vreve, razgovora slučajnih prolaznika, televizijskog programa i, povremeno, preteće tišine.

U svakom slučaju, You Were Never Really Here je film o kojem ćete još dugo razmišljati i koji se urezuje u pamćenje, bilo svojom preciznom izvedbom (montaža Joea Binija je, da istaknemo još jednom, vrhunska), bilo originalnošću i apsolutnom samouverenošću sa kojim Lynne Ramsay pristupa materijalu. Jedino pitanje je, međutim, je li to trebalo baš tako ili bi poneki žanrovski mehanizam više dobro došao u ovom inače žanrovskom materijalu. Autorica to pitanje očito nije postavila, nju nije briga ni za šta osim za svoju viziju. (9/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.

04.04.2018. (20:59)

Leon Profesionalac: Kada nekoga voliš nikada ga stvarno ne možeš izgubiti

Kada čovjek nema prijatelje, voljenu osobu, nikoga kome je stalo do njega i kome bi nedostajao da kojim slučajem nestane, on je u nekom smislu kao duh. Njegovo je postojanje tada ograničeno na maleni prostor unutar vlastitog uma, to sigurno i samotno mjesto koje ga čini nedodirljivim, čini da bude gotovo nevidljiv vanjskom svijetu i svim ružnim ali i lijepim stvarima koje se tamo nalaze.

Takva je biljka bio i Leon, plaćeni ubojica, sve dok u njegov život nije ušetala malena nimfeta Matilda. Kao jedino živo biće do kojega mu je stalo, potpuno izvan njegove kontrole, postala je njegova slabost ali i njegova snaga.

Susreti poput njihovog doista su sudbonosni i ne može se od njih pobjeći niti ih zaustaviti, to su oni predivno strašni momenti koji djeluju poput udarca u glavu i za koje znaš da će te u potpunosti izmijeniti.

Promjena nije dobra, kazao je Leonu poslodavac Tony, no promjena mu se jednostavno dogodila i on ju je morao prihvatiti. Kada joj je otvorio vrata u svoj stan i spasio je od sigurne smrti, zapravo ju je pustio u svoj život.

Nekome tko je većinu života proveo neovisan o nikome i ničemu, samotnjaku i introvertu s bolnim iskustvima iz prošlosti, teško je prihvatiti odgovornost koju sa sobom nosi ljubav, treba tek naučiti kako u sebi pomiriti taj osjećaj sa prirodnim nagonom za bijeg iz situacije koja ugrožava sve što mu je dosad bilo poznato i sigurno.

Matilda je svojeglava, brutalno direktna, nagla i nepromišljena, naivna ali opet tako mudra, nepredvidiva, baš kao i sama ljubav. I da, potpuno je drugačija od Leona kojem je njena prisutnost i ponašanje pravi šok za organizam.

Njihova je priča jednostavno nemoguća, to je jasno od početka, što zbog bizarnosti odnosa između djeteta i odraslog muškarca koji se smatra neprihvatljivim, što zbog činjenice da protiv sebe imaju organiziranu mrežu kriminala i policije koja će ih konačno razdvojiti. No iako ne mogu ostati zajedno, ono što je bitno je iskustvo, utjecaj koji su imali jedno na drugo i to je nešto što se nikada neće izgubiti.

Leon je možda bio besmrtan prije nego je upoznao Matildu, no kada je prihvatio ljubav dozvolio je sebi mogućnost da postane čovjek.

27.03.2018. (07:46)

Kritični pogodak

‘Istrebljenje’ – oku ugodan pucanj u prazno

“Ono što Annihilation čini teškim za donošenje vrednosnog suda i ocene je njegova nedorečenost zbog koje nismo sigurni šta je Garlandov cilj u svemu tome. Raspoloženje kreira i rekreira, menja po sopstvenom nahođenju finim podešavanjem. Za to ima barem troje glumaca na koje može u svakom trenutku računati: versatilnu Natalie Portman, Jennifer Jason Leigh spremnu da se upusti u emocionalne dubine i začuđujuće efektno utišanog Oscara Isaaca”, piše Marko Stojiljković. Monitor.hr

27.03.2018. (07:00)

‘Istrebljenje’ – oku ugodan pucanj u prazno

Kritičarska koplja se lome oko Annihilation po mnogo osnova. Alexu Garlandu je možda ovo tek druga režija (možda i treća ako je navod da je zapravo on režirao Dredda istinit), a već sa prvim filmom, intelektualnim SF-om Ex Machina je prilično prodrmao filmsku scenu sa krajnjim bilansom od jednog Oscara (vizuelni efekti) uz nominaciju za najbolji originalni scenario, nominaciju za Zlatni Globus za sporednu ulogu Alicie Vikander (koju je ovaj film i lansirao u glumačku orbitu) i još pregršt nagrada. Sa tako ambicioznim zvaničnim prvencem ne treba da čudi to što se Garlandu i njegovom novom filmu lepe slične etikete intelektualnog SF-a.

Prva kontroverza upravo ima korena u tome: Annihilation je loše prošao na testnoj projekciji, a pre toga je i dosnimavan (što je često loš znak), pa ga je produkcijski studio Paramount promptno prodao Netflixu, što znači da van Sjedinjenih Država i Kine, kako se tvrdi, ovaj film neće biti dostupan na velikom platnu. Razlog tome su upravo epiteti zahtevnog i intelektualnog, u prevodu široj publici nerazumljivog filma, a Paramount se nedavno opekao sa mother! Darrena Aronofskog koji je dobio iste etikete, pa podbacio na blagajnama.

Drugi problem je izvorni roman, zapravo prvi deo Southern Reach trilogije Jeffa VanderMeera čija je žanrovska odrednica “new weird” (svoje korene ima u “weird fiction” žanru s početka XX stoleća, s tim da su “new weird” spekulacije zasnovane na realističnijim i kompleksnijim modelima iz stvarnog sveta hibridno spojenim sa elementima epske, naučne fantastike i horora) i koji je sam po sebi pun nedorečenosti, neobjašnjenih delova i pojmova, te stoga prilično nezahvalan za filmsku obradu. Garland kao da je imao za cilj da taj eluzivni duh romana održi, a da putem izmeni određene detalje zapleta, stvarajući pritom delo otvoreno za tumačenje u nedogled i to mu je u nekoj meri i uspelo.

Treći problem je sam Garlandov pristup režiji. Iako je po vokaciji pisac (njegov roman The Beach kasnije pretočen u film Dannyja Boylea smatra se jednim od temeljnih romana Generacije X) koji je u svet filma prvo ušao kao scenarista (i to kod Boylea za hvaljene 28 Days Later… i The Sunshine), Garlandu kao da u fokusu nije pričanje priče koliko poigravanje sa audio-vizuelnim izražajnim sredstvima. Ako se Ex Machina poštapala klišeima i telefonirala obrate, Annihilation je potpuno suprotni primer – ostaje neobjašnjen, gotovo slučajan i sa puno narativnog praznog hoda koji je više ili manje popunjen citatima literarne i filmske naučne fantastike. Međutim, krovni Garlandov krimen je utisak da nad materijalom nema kontrolu čak ni u banalnim stvarima poput protokola Southern Reacha za postupanje u određenim situacijama.

Problematična je takođe struktura da je ceo film izložen kao flashback scene u kojoj junakinja Lena (Portman) biva ispitivana od strane vojnog naučnika (Wong) u odelu za zaštitu od radijacije. To znači da će svaki flashback u okviru glavne priče, a ima ih nekoliko, biti flashback u okviru flashbacka što situaciju dodatno zapetljava. To Garlandu, naravno, pruža mogućnost da se igra sa raspoloženjem koje kreira (nijanse melanholije i očaja) putem slike (ti momenti su snimljeni u toplim tonovima sa mekim fokusom) i izbora muzičke podloge (od folk-rock klasika Helplessly Hoping u izvođenju Crosby Stills & Nash u tim momentima do upotrebe gudača, elektronike i drone muzike za napetost u samoj priči), te unekoliko podražava strukturu romana koji je zapravo dnevnička beleška, ali unosi dodatnu konfuziju u ionako konfuzan materijal.

Lena je, dakle, jedina preživela sa svoje misije u Oblast X. U civilnom životu je profesorica biologije, ali je i vojno lice, pa je zajedno sa kolegicama različitih struka (Rodriguez, Novotny, Thompson) pod vođstvom psihologinje Dr. Ventress (Jason Leigh) išla na tu, čini se, samoubilačku istraživačku misiju. Ona je za to imala lični motiv, druge verovatno nisu: sa prethodne misije tog tipa se nakon godinu dana odsustva jedini vratio njen muž Kane (Isaac) koji, izgleda, nije sam svoj ni psihički ni fizički i ona želi da otkrije šta mu se tamo dogodilo.

Sama Oblast X je raseljeni lokalitet u nacionalnom parku na južnoj obali SAD u čijem centru stoji svetionik gde je sve počelo. Svetlost je čudna i obojena, flora i fauna su izmenjene čak na genetskom nivou, pa tako imamo aligatora sa ajkulinim zubalom, recimo. S obzirom na to da Oblast utiče psihu posetilaca, ne možemo biti preterano sigurni šta je od svega toga realno, šta je plod mašte i straha. Kako vreme odmiče, nisu jasne ni pozicije na kojima likovi stoje, a pitanje za kraj – ko je tu stvarna osoba, oštećena ili ne, a ko klon – biće predmet rasprave u mesecima koji dolaze.

Ono što Annihilation čini teškim za donošenje vrednosnog suda i ocene je njegova nedorečenost zbog koje nismo sigurni šta je Garlandov cilj u svemu tome. Raspoloženje kreira i rekreira, menja po sopstvenom nahođenju finim podešavanjem. Za to ima barem troje glumaca na koje može u svakom trenutku računati: versatilnu Natalie Portman, Jennifer Jason Leigh spremnu da se upusti u emocionalne dubine i začuđujuće efektno utišanog Oscara Isaaca poznatijeg po frajerskim ulogama kakva je uostalom i njegova rola u Ex Machina. Takođe, film je vizuelno doteran i dojmljiv (kako god, zahteva veliko platno), a ljubitelji SF-a će u njemu moći da pronađu i puno posveta i citata starijih i novijih filmova tog žanra sa etiketom “art”, od Kubrickove Odiseje preko neizbežnog Tarkovskog (i Solaris i Stalker) pa sve do Villeneuveovog Arrivala sa kojim Annihilation deli DNK kao nekakav dalji rođak i Under the Skin sa kojim deli poentu na kraju.

Postavlja se, međutim, pitanje čemu sve to, naročito u tako sporom tempu sa ne baš motiviranim ispadima akcije i skretanjima u domen horora tek toliko da se zamaskira prazan hod od ekspozicije do kulminacije pred kraj. Garland to dobro zna: papir i vrpca trpe različite stvari, a Annihilation, ma koliko bio zahvalan za čitanje postaje vrlo brzo zamoran za gledanje. Tezu da mi se ne dopada jer ga nisam razumeo apsolutno odbijam – ako je autorov cilj da zbuni čak i treniranog gledaoca, neka mu služi na čast, premda nisam siguran ima li tu šta uopšte da se razume. Ako je, pak, Garlandov cilj bio to da nas pošalje na lov za tragovima zbog kojih ćemo film gledati po nekoliko puta, nisam siguran da je u tome uspeo na mom primeru – nisam siguran želim li mu se vratiti. Ali nastavak, ako ga bude, bih pogledao sa znatiželjom i nešto smanjenim očekivanjima. (6/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan i Twitteru.

19.03.2018. (21:06)

Amelie i mogućnost ljubavi kada se ona čini nemogućom

Amelie sam prvi puta gledala prije mnogo godina na jednoj kasnoj projekciji u kinu Grič, sjećam se kako sam sjedila sama i plakala u mraku gledajući jedno biće sa čijom sam se osamljenošću i željom za prihvaćanjem mogla poistovjetiti. Nakon toga film sam gledala još mnogo puta, u raznim fazama života, kada mi je trebalo nešto da me ohrabri i potakne da ne odustanem. Jer koliko god ovo bio film o jednoj neobičnoj djevojci i njenom neobičnom životnom putu, fokus filma je i na mogućnosti ljubavi onda kada se ona čini nemogućom ili vrlo malo vjerojatnom.

Ovo je priča o djevojci koja zbog straha od bliskosti održava vrlo površne odnose s drugim ljudima, proživljavajući svoj život u maštanjima i samoći. Još od malena je izgradila vlastiti svijet u glavi, u kojem se osjećala sigurno, okružena svojim imaginarnim prijateljima, svijet u kojem je nastavila živjeti i kada je odrasla. Jednog dana dogodi se nešto što je natjera da izađe iz svoje sigurne zone i pokuša se otvoriti prema drugima čineći dobra djela za potpune strance. Ono što tada nije znala jest da će se njen život tom odlukom sasvim promijeniti.

Ljudi kojima je činila dobro postali su njeni učitelji, a sve pažljive geste koje je priredila drugima vratile su joj se u obliku čiste sreće. No posljednji korak, posljednja vrata i dalje je ostavila zatvorena, a to su bila vrata njenog srca. Ono što joj je bilo najteže prihvatiti je da mora i sebi dopustiti šansu da iskusi najdivniji osjećaj na svijetu – biti zaljubljena. Pogotovo zbog toga što je upoznala nekoga tko je doista vidi i kome se sviđa baš takva čudna i neobična kakva jest. Srećom, Amelie je uz sebe imala nekoga tko joj nije dopustio da i ovaj puta pobjegne, sakrije se u svoju mišju rupu sa svojim mislima i propusti priliku da bude sretna.

Kao neka francuska Štefica Cvek, samo u manje ciničnom, a više šarmantnom tonu, Amelie je u potrazi za srodnom dušom iako toga nije svjesna. Divna je transformacija koja se u njoj događa kada konačno krene u svoju misiju, te kako ljubav postaje pokretačka sila i nagrada za našu sanjarku, koja konačno ima priliku proživjeti svoje snove u stvarnosti.