"Šta to nekog transformira od dečaka do muškarca"

Prošli dnevni izveštaj sam, slučajno ili namerno, završio sa filmom ‘Youth’, odnosno sa mladošću, pa mi se čini da je to odlična uvodna replika za današnji tekst. Naime, dva filma iz mog dnevnog izbora u svoje središte stavljaju mladost, odnosno odrastanje. Nije ni čudo, to je jedna od najstandardnijih filmskih tema, od Hollywooda preko festivalskog ciklusa do potpuno opskurnih art filmova. A i, iskreno govoreći, i ja sam pomalo naivac koji pada na to.

Islandski film ‘Sparrows’, nastao u koprodukciji sa Danskom i Hrvatskom, svojoj temi prilazi direktno i školski, toliko da to kroz veći deo filma nervira. Većina klišea su tu: momčić Ari, dete razvedenih roditelja, relativno konforan gradski život sa majkom i očuhom menja za život sa ocem i bakom na selu. U početku pruža otpor, otac je pijanica i gubitnik koji se fura na prevaziđene macho spike i kući dovodi svoje pijane ortake, a Ari je osetljiva dušica. Istina, baka je nežna i puna ljubavi, ali kako može baka pomoći mulcu od 16 godina koji ni u najstabilnijim okolnostima ne zna šta ga je snašlo, a da ne govorimo kako se drži u situaciji u kojoj je.

Ono što mene zanima je ta definicija šta to nekog transformira od dečaka do muškarca. Je li to prvo pijanstvo do obeznanjenosti? Je li to prva zarađena mesečna plata, pa makar to bilo na ušljivom poslu u pogonu za preradu ribe gde ti je nadređeni Rade Šerbedžija? Je li to prva ljubav zbog koje si spreman istrpeti batine? Je li to suprotstavljanje autoritetu kada znaš da si u pravu i da si zreliji od njega? Je li to nečije prvo ubistvo u lovu (u ruralnim delovima Skandinavije je takav običaj)? Ili je to kada nekoga pokušamo i uspemo zaštititi.

‘Sparrows’ je film koji se jako iskupljuje svojim krajem koji iskače iz okvira očekivanog i standardnog za ovaj tip filma i vrlo pametnim i promišljenim razvojem protagoniste. Da, ovo je priča o “letu koje će promeniti sve”, ali Ari se makar menja dostojanstveno, postepeno, nimalo plastično i na koncu ostaje svoj, samo postaje zreliji.

Drugi film, francuski ‘The Golden Days’ (predivnog originalnog naslova koji na moju veliku žalost nije održan u hrvatskom prevodu: ‘Trois souvenirs de ma jeunesse’ – ‘Tri uspomene na mladost’) se odrastanja hvata indirektno, dakle kroz sećanje već odraslog Paula Dedalusa (Mathieu Amalric), čoveka intelektualnog, situiranog i uspešnog u životu, na tri prelomna trenutka odrastanja (data u tri asimetrična poglavlja): traumatično detinjstvo sa psihički obolelom majkom i grubim ocem, jedan čin iznimne hladnoratovske hrabrosti i čovečnosti i prvu pravu studentsku ljubav sa šesnaestogodišnjom “femme fatale” Esther.

Ako vam se imena učine poznatim, na dobrom ste tragu: njihov raspad veze smo već imali prilike gledati u ‘My Sex Life or How I Got into an Argument’ (1996.), filmu koji je proslavio Arnauda Desplechina. Autor se ponovo vraća svojim likovima, a u trećem, najdužem poglavlju kontekst njihove veze proširuje sa Paulove moralne dileme na anatomiju uspona i pada, tako tipičnu za sve mlade ljubavi, od flerta i zavođenja, preko obostranog rasta i razvoja kroz vezu do gušenja, dilema i raspada. Ako i ne znamo celu priču iz ranijeg, vrlo uspelog filma, možemo ju pretpostaviti, svako iz svog iskustva. Prve prave ljubavi su takve.

Zašto bi se Arnaud Desplachine vraćao jednoj priči koju je već delimično ispričao? Možda zato što je u određenoj meri autobiografska (uostalom, nisu li svi intimno intonirani filmovi takvi?), a možda zato što je nije do kraja ispričao. Kut gledanja ostaje Paulov (u mladosti ga sa žarom igra Quentin Dolmaire) i jasno nam je da se on trudio postupati ispravno, koliko to može mladić pun ideala i ambicija, sa manjkom iskustva, i da je i u zreloj dobi čuvao uspomenu i ostao veran svojoj idealnoj ljubavi. Međutim, treba naglasiti da je i Esther (Lou Roy-Lecollinet) dosta kompleksniji lik od tipične lepe, nesigurne i hirovite ženske kakve obično srećemo po takvim filmovima i po svojim uspomenama.

Desplachine svoju priču sjajno priča i svoj film daje u konačnom, doteranom i ispoliranom obliku. Možete prepoznati poneki kliše art i festivalskog filma (autor je ipak jedan od miljenika Cannesa, gde po pravilu ima premijere), ali svaki od njih ima svoje “zašto”, i to je ono što ‘My Golden Days’ čini sjajnim filmom, uz njegovu toplinu i iskrenost.

Kad smo već kod festivalskih ciklusa, ako već više nismo na temi mladosti, na ZFF-u je prikazan i venecijanski pobednik ‘From Afar’ venecuelanskog autora Lorenza Vigasa, kojem je ovo prvi dugometražni film. Scenario je napisao sam Vigas po priči na kojoj je sarađivao sa Guilermom Arriagom, scenaristom prva tri “hyperlink” filma Alejandra Gonzaleza Inarritua. Reći ću odmah da nisam impresioniran ovim komadom festivalske filmske konfekcije, kao što nikad nisam bio impresioniran ni Arriaginim, a ni Inarrituovim radovima (‘Birdman’ je tu možda iznimka, a možda i – nadam se – prekretnica).

Kao što smo to već navikli, u pitanju je teška priča sporog ritma, zapravo više karakterna studija emocionalno (i drugačije) hendikepiranih ljudi, ovog puta smeštena u vreli, nasilni i klasnim razlikama podeljeni Caracas. Za ovakvu priču okruženje može biti bukvalno bilo koje. Prvo upoznajemo Armanda, sredovečnog, neoženjenog, solidno stojećeg, ali skromno živućeg zubnog tehničara. O njegovoj pozadini imamo samo šture informacije: ima sestru i ima oca “koji se vraća” i kojeg ne podnosi. Međutim, to nije bitno, jer Armando ima dve tajne: prvo, gay je, što i nije neka naročita tajna, a drugo, ne podnosi dodir i zato skuplja ulične momke i plaća im da mu poziraju dok masturbira. Jedan od takvih koje je pokupio je i ultra-nasilni i nesigurni mladi beskućnik Elder, koji će ga prilikom prvog susreta udariti i opljačkati. Odnos između njih dvojice se menja, naročito kada Armando spasi život Elderu…

U gustoj, neprijatnoj atmosferi, ‘From Afar’ se bavi pitanjima emotivnih ožiljaka, resocijalizacije i ponajviše ljudskog kontakta i potrebe za bliskošću. Problem je, međutim, u tome što ovaj film svakim svojim kadrom deluje neiskreno, iskonstruirano i u konačnici lažno. Možda mogu razumeti logiku nagrađivanja takvih filmova (oni prosto “vrište” koliko su novi i važni), ali to još uvek ne znači da nisu pretenciozni i samodopadni. Kao da su namenski pravljeni za te nagrade.

Ipak, radiću na svojoj pozitivnosti i duže pamtiti bolje filmske momente, a razočaranja će ishlapiti do sledećeg dana i sledećeg seta filmova. Festivalski život nije toliko dug da ga valja trošiti na to. Čitamo se i sutra.

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.