Što rade djeca kad roditelji odu na jedrenje i nestanu?
Ovogodišnje izdanje ZFF-a se u terminu poklapa s ljubljanskim LIFFE-om, i to je dobro za oba festivala i za publiku: kroz tesnu saradnju oba festivala na sitnoj geografskoj udaljenosti mogu uvrstiti aktuelnije filmove i pozvati više gostiju. Od novinara i kritičara koji bi ispratili oba festivala, to, međutim, iziskuje opsežniju organizaciju i kalkulaciju šta gde gledati. Moj raspored se svodi na vikende u Ljubljani i radne dane u Zagrebu, pa kako bude. Cilj je pogledati što više filmova.
Tako mi, recimo, stalno “beži” ovogodišnji pobednik Sundance Festivala, ‘Me and Earl and The Dying Girl’, nisam ga “ulovio” ni u Beču, ali siguran sam da će film s takvom reputacijom već doći u distribuciju. S druge strane, novu filmsku izvedbu Shakespearovog ‘Macbetha’ sam uhvatio u Ljubljani, pa ne bi bilo etički da nadugačko i naširoko pišem o njoj u svom izveštaju iz Zagreba. Reći ću samo da je film visceralan, urađen u maniru Nicolasa Windinga Refna i svojim vizuelnim identitetom i lokacijama posebno u sećanje priziva njegov film ‘Valhalla Rising’ (2009.). Ovakva izvedba je potpuno u duhu izvornog materijala, jedne od najmračnijih i najkompleksnijih Shakespearovih tragedija, a pitanja ‘Macbetha’ su itekako aktuelna i u današnjem svetu.
Međutim, nekom suludom organizacijskom logikom, rešio sam da moj prvi film u Zagrebu bude film slovenskog autora, Olmo Omerzua. Njegov ‘Family Film’ nije baš slovenski film, snimljen je u širokoj koprodukciji i smešten u Prag, gde je Omerzu studirao i gde i dalje bazira svoj rad, toliko da ga Česi smatraju svojim autorom.
Neka vas naslov ne zavara, ovo neće biti nikakav “obiteljski film”, čak ni parodija, niti subverzija žanra, iako je u centru priče familija i odnosi među njenim članovima. Omerzuov pristup je antropološki: on propituje uloge članova dotične praške boljestojeće familije, njihovo ponašanje i međusobne odnose u trenutku velike krize koja će otvoriti neke brižno čuvane tajne i koja može eskalirati u tragediju.
Naime, majka i otac, skloni liberalnom odgoju dece, odlaze na dugo jedrenje po tropskim predelima i na put vode i psa. Maloletni sin i tek punoletna kćerka će im se pridružiti kasnije, kad počne raspust. Za klince je to varijanta “živela sloboda!”, oni dovode društvo, žuraju, igraju igrice… Prvi problem leži u tome što je sin rešio da batali školu i uživa u neodgovornosti i u “zovu hormona”. Drugi, mnogo veći, stupa na scenu kad roditelji prestanu da se javljaju… Kako se, realno gledano, mulci mogu nositi s time? Uporedo sa scenama iz njihovog života, gledamo psa koji se iskrcao na pustom otoku i koji je prepušten sam sebi. Na scenu stupaju prirodni zakoni i borba za opstanak…
Omerzu te dve priče vešto vodi (uz pomoć ko-scenariste Nebojše Pop Tasića) i režira zapanjujuće lakom rukom, bez ikakve pretencioznosti. Glumci su redom izuzetno raspoloženi i svoje uloge nose vrlo dobro, bez očekivanih grešaka, s mladalačkom hrabrošću i ležernošću. Utisak lagano kvari melodramatični obrat u trećem činu, ali i on ima svoju funkciju koja se pokazuje na samom kraju. Sve u svemu, jedan ‘Family Film’ je jedno vrlo solidno delo sa kojim Omerzu pokazuje potencijal da u budućnosti postane jedno od vodećih evropskih imena.
Dok ‘Family Film’ pokazuje da je njegov autor tačno znao šta želi i kamo ide, to nije slučaj s još jednim filmom koji se bavi odnosima unutar familije, ovog puta nakon tragedije. ‘Louder Than Bombs’ je prvi film Joachima Triera na engleskom jeziku. Autor koji se proslavio svojom suptilnošću s filmovima ‘Reprise’ (2006.) i ‘Oslo, August 31st’ (2011.) pokušava da s ‘Louder Than Bombs’ na sličan način postigne isti efekat emocionalne rezonance. U nekim trenucima uspeva, ali se dosta često gubi u praznom hodu i pokušaju da uhvati “ono nešto”. ‘Louder Than Bombs’ nipošto nije loš film, ima svoje momente i nekoliko zaista impozantnih glumačkih ostvarenja (prednjače Isabelle Huppert i Jesse Eisenberg, a sledi im mladi Devin Druid), ali je istovremeno i previše ambiciozan i previše utišan za svoje dobro.
Ovde imamo oca, bivšeg glumca i srednješkolskog profesora Genea (Gabriel Byrne) i njegova dva sina, starijeg Jonaha (Jesse Eisenberg) i mlađeg Conrada (Devin Druid) koji se moraju nositi sa smrću žene, odnosno majke. Isabelle (Huppert) je bila izuzetna žena, cenjeni ratni fotograf i ponos svoje struke i poginula je u prometnoj nesreći kada se povukla iz posla. Tri godine kasnije, Gene i dalje ne zna šta bi sa sobom, a problem postaje izrazito čudno ponašanje mlađeg sina Conrada koji s ocem odbija komunikaciju. Njima u posetu dolazi Jonah, univerzitetski profesor i sveži otac s kupom svojih problema o kojima ne komunicira, ali može poslužiti kao nekakva spona između druge dvojice. Direktna pretnja je članak koji piše Isabellin kolega i prijatelj, a koji će obelodaniti da je njena nesreća više bilo samoubistvo uzrokovano depresijom i nesnalaženjem u običnom, mirnom svetu.
Trier uspeva da sagleda i nama pruži uvid u svakog od njih trojice ponaosob, uz još nekoliko epizodnih likova koji su na ovaj ili na onaj način povezani s njima, ali to ne uspeva da poveže u koherentnu celinu, odnosno uspeva jako retko. Dok su unutarnji monolozi, scene snova i flashback momenti često dovoljno efikasni, to se ne može reći za mnoštvo pozajmljenih motiva iz drugih filmova. U ‘Louder Than Bombs’ ćete naći odjeke raznih filmova koji su se bavili odnosima unutar disfunkcionalnih familija, od ‘American Beauty’ do ‘We Need To Talk About Kevin’. Naravno, tu je i nešto Trierovog autorskog glasa, ali nedovoljno da bi to odjeknulo kao u njegovim ranijim filmovima.
Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.
