‘Danny Collins’ – režija odmerena, glumci briljiraju, Pacino maestralan

Zaista ne bih želeo da se foliram i pravim se da ‘Mad Max: Fury Road’ ne postoji. Mislim, film je fenomen na toliko nivoa, o njima pišu svi i svugde, gleda ga se po nekoliko puta. Pisao bih i ja o njemu na ovom mestu, ali nema smisla: pišem već na dva, a neukusno je istu priču prepričavati triput. Uostalom, film je sjajan, shvatite to kao moju preporuku i trk u obližnji multipleks.

Ja bih se, međutim, posvetio filmu koji sam pogledao između dva gledanja ‘Mad Maxa’ i koji je imao tu nesreću da se pojavi na kino-repertoaru u slično vreme kao i verovatno najveći hit godine. Budite solidarni, pa učinite isto. Film se zove ‘Danny Collins’, u pitanju je komična drama navodno po istinitim događajima (iako je 99% filma fikcija) koja u centru pažnje ima ostarelu pop-rock zvezdu na putu temeljne promene života i iskupljenja. Naravno, nema tu ničeg novog i neviđenog, možemo se setiti barem desetak naslova sa sličnom premisom, ali štos je u tome da je ‘Danny Collins’ primer filma koji je od početka do kraja urađen kako treba.

Počnimo od same priče koja je uverljivo najslabiji deo filma, ali je treba shvatiti kao osnovu na koju su nakačeni bolji delovi: sjajno raspoloženi glumci, lepi vizuali i kvalitetno odabrana muzika. Danny je, rekoh, ostarela muzička zvezda. Nekad je imao snove da bude veliki umetnik, uzor mu je bio Lennon, ali nakon jednog loše primljenog albuma potpuno se predao muzičkoj industriji, prestao je biti muzičar i postao “showman” koji izvodi preproducirane ljigave pop-pesme sa svojih “best of” kompilacija za sredovečne i starije gospođe u publici. Bol u duši je lečio kokainom i brakovima, pa razvodima sa sve mlađim i površnijim ženama.

Kada za rođendan od svog menadžera i najboljeg prijatelja Franka (Plummer) dobije pismo koje mu je Lennon lično napisao, a koje se spletom okolnosti zagubilo i ostalo skriveno 40 godina (to se zapravo dogodilo engleskom folk-muzičaru po imenu Steve Tilston), Danny reši da promeni svoj odnos do života. Seli se u hotel u New Jerseyu, bataljuje drogu, smanjuje alkohol i ponovo počinje da piše pesme. Razvija osećanja za upravnicu hotela Mary (Bening) i, sve u svemu, počinje da liči na pristojno ljudsko biće. Međutim, sve je to tek priprema za pravo iskušenje: upoznavanje sa svojim odraslim sinom (Cannavale) kojeg nikad ranije nije video, koji ima svoj život, ženu (Garner) i kćerkicu. Problem je u tome što Danny više ne zna šta je to normalan život. Nisu u pitanju samo droga i alkohol, nego celokupan “celebrity” status, novac, slava… Danny je lik za javnu upotrebu, a kao ličnost je jedan zbunjeni i preplašeni, uglavnom smešni čovečuljak.

Takve filmove smo već gledali, u rasponu od dramuljina sa Hallmark kanala do relativno ozbiljnih art-filmova, a odnost ličnosti i lika za javni nastup je jedna od večitih umetničkih tema. Moralni preporod likova, njihovo iskupljenje i napuštanje starih nazora, hajdemo reći čak i njihovo konačno odrastanje u zrelim godinama, isto tako je sasvim legitimna filmska tema.

Osim Dannija kao centralnog lika u filmu, ostali su uglavnom tanki poput papira, potpuno stereotipni i teško ih je zamisliti u stvarnom životu. Odrasli sin koji prezire oca-klauna i koji je besan na njega, na sebe, na život. Njegova žena puna ljubavi i podrške. Njegova preslatka hiperaktivna kćerkica. Pa onda Mary, duhovita, ponosita i odlučna sredovečna žena s integritetom. I njenih dvoje radnika, beskrajno simpatičnih, ali potpuno blentavih školaraca. Pa duhovito-cinični najbolji prijatelj pun zajedljivih komentara i mudrih saveta. Pa najnovija buduća bivša zaručnica–sponzoruša i njen mamlaz. I tako dalje.

Naravno, glumci s takvim likovima i u Fogelmanovom opuštenom stilu režije imaju slobodu da ih interpretiraju i da im udahnu život. Annette Bening je na tom planu standardno dobra, njena Mary postaje draga osoba. Cannavalea kupujemo u potpunosti, odnosno njegov bes, i pored toga što je njegov lik klasična poluga melodramatskog zapleta. Jennifer Garner se već dokazala sa svojim silnim melodramatskim likovima, recimo u ‘Dallas Buyers Club’, da postoji opasnost da se zabarikadira u jedan tip uloge i u jedan žanr, ali u tome je među najboljima u Hollywoodu. Lepo je videti i Nicka Offermana, makar u jednoj sceni.

Stvari ne stoje toliko dobro sa Christopherom Plummerom čiji je akcenat poprilično neprimeren i nelogičan i koji se jednostavno zaneo i otišao u preglumljivanje. Makar je simpatičan u tom glumatanju, pa to nekako popravlja utisak. Druga slaba tačka je Katarina Čas. Čini mi se da ona postaje nekakav holivudski “running joke” jer, kao i u ‘The Wolf of Wall Street’, ona opet igra komad mesa, a ne ljudsko biće. Kada je prvi put vidimo njena jedina “odeća” je sloj pene za brijanje u genitalnom rejonu. Ona je nesumnjivo zgodna ženska, ali još uvek me nije uverila kao glumica. Ako ovako nastavi, karijera u Hollywoodu će joj potrajati koliko i fizički izgled, a bliži se četrdesetoj godini…

Ipak, galerija sporednih i epizodnih likova su tu isključivo da na neki način izdignu glavnog. Oko Dannija se autor već više potrudio, on je napisan i razrađen, za njega su upotrebljeni brojni detalji. Neki od njih su već standardni, ali su na mestu, poput njegove potpisne ljigave pesme ‘Hey Baby Girl’ koja upadljivo liči na ‘Sweet Caroline’ Neila Diamonda ili križa oko vrata koji služi kao kutijica za kokain. Neki drugi njegovi postupci su napisani gotovo genijalno, poput njegovog teatralnog nastupa u privatnom životu, dovlačenja klavira u hotelsku sobu i svih polu-svesnih i nesvesnih laži koje će ispaliti gotovo usput.

Njega apsolutno maestralno igra Al Pacino. Ovakvi izgubljeni “rockstar” ekscentrični likovi nisu nešto po čemu ga pamtimo, ali doza teatralnosti s kojom je Danny zamišljen potpuno odgovara Pacinovom senzibilitetu. Dan Fogelman kao reditelj mu daje potpunu slobodu i Pacino to koristi na najbolji mogući način, u njegovom izvođenju Danny je izuzetno koloritan i pamtljiv lik. Treba napomenuti da Pacino vrlo pažljivo bira svoje uloge kako bi i u prosečnom filmu zablistao, a ekscentrici i umetnici mu postaju novi “forte”. Setimo se samo HBO-ovog TV filma ‘Phil Spector’ (2013) ili relativno svežeg ‘The Humbling’.

Autor Dan Fogelman je debitant u ulozi reditelja, a uglavnom je poznat kao scenarista i producent animiranih filmova (‘Cars’) i ne baš sofisticiranih komedija (‘Last Vegas’). Ovde je njegova režija odmerena i neprimetna, glumci briljiraju, a on se više bavi vizualima (lokacije su savršene) i pravilno odabranom muzikom kojom dominiraju John Lennon i The Beatles, uz nekoliko pesama specijalno napisanih za film. U takvoj postavci i s tako raspoloženim Pacinom, čak ni tako standardna priča nije dosadna i nezanimljiva. (7/10)

Filmski kritičar Marko Stojiljković porijeklom je iz Beograda, a živi i radi u Sloveniji. Pratite ga i na blogu Film na dan.