Već viđeno u Srbiji
Dežulović: Rio Tinto, nešto bih te pit’o
Nije to bio istorijski trenutak srpske televizije, štaviše – evo prošle bezmalo dve nedelje, a niko nije ni primetio – pa svejedno, ako bih budućim generacijama za stotinu godina hteo da objasnim zašto je Srbija još uvek ista i zašto se ič nije promenila, niti se ič promeniti nikada neće, ja bih im pustio samo tih nekoliko potpuno neistorijskih minuta iz jutarnjeg programa televizije K1, u kojemu su gosti Jovane Joksimović bili tviter-konsiljere Aleksandra Vučića i takozvani marketinški stručnjak Nebojša Krstić – jeste, onaj iz Idola – i mladi, jedva trideset pet godina star lider inicijative Kreni-promeni Savo Manojlović, organizator nedavnih blokada srpskih gradova koje su dovele do prvog registrovanog uzmaka Aleksandra Vučića. Četrdeset minuta, da skratim, cepao je mladi Savo otužnu praznu ljušturu bivšeg Idola, pocepao ga kao mlado krokodilče muškatlu, sve dok ga ovaj u poslednjem očajničkom pokušaju iznenada nije upitao da li ovo znači njegov ulazak u politiku. Do tada suvereno kontrolišući utakmicu, mladi se Savo prvi put malo pogubio, a ja sam se – kunem se – uhvatio za glavu, tačno znajući šta sledi. Samo jedan razlog, naime, stari gmaz Krle ima da pita mladog Savu hoće li se kandidovati na izborima: da ga natera da se izjasni oko genocida u Srebrenici. Kako znam? Naravno da znam. Gledam to već dvaespet godina. Piše Boris Dežulović za Novosti