U takmičenju za nagradu za najbolji estonski film na Tallinn Black Nights festivalu se našlo sedam naslova: „Majka“ Kadri Kōusaar (pobednik), „Špijun i pesnik“ Toomasa Hussara, „Porodične laži“ Valentina Kuika & Manfreda Vainokivija, „Polarni momak“ Anu Aun, „Dani koji su zbunili“ Triin Ruumet, „Licemeri“ Valloa Toomia i „Kada to najmanje očekuješ“ Marta Kivastika o kojima će biti reči u ovom i u narednom izveštaju.
Primer kako jednoj ozbiljnoj temi kao što je manično-depresivna psihoza prići na plitak, banalizovan način nalazimo u Polarnom momku Anu Aun, bledunjavom filmu sa aspiracijom drame u čijoj se pozadini nalazi ljubavna priča između srednjoškolca Mattiasa (Roland Laos) i Hanne (Jaanika Arum), devojke iz bogate familije koja se bori sa svojim psihičkim oboljenjem. Priča počinje kratkom epizodom na umetničkoj akademiji u Berlinu, na čiji odsek za fotografiju Mattias pokušava da uđe selekcijom radova koja tamošnjeg profesora “i pored izvanredne tehnike” ne obara sa nogu zbog “nedostatka duše”. Školarac poruku shvata ozbiljno i dušu pronalazi kod kuće, tokom vožnje gradskim prevozom gde mu oko hvata scena opraštanja između devojke koja je upravo utrčala u autobus i momka koji za istim trči šaljući joj poljupce. Da rediteljka nema poseban plan, ono što sledi posle uvodnih pet minuta bi se moglo nazvati klasičnom stokerskom pričom neverovatnog ishoda – onog romantičnog. Matthias iskače iz autobusa za predmetom svoje novo-nastale opsesije koja beži od kontrolora karata i njih dvoje nakratko završavaju sakriveni iza kontejnera. Bekstvo od upornog progonitelja im konačno polazi za rukom kada uspevaju da se ilegalno zavuku u izložbeni prostor njegovog omiljenog fotografa (kakva slučajnost!) gde ljubavna afera smesta počinje jednim brzincem. Stiže policija, ona uspeva da pobegne, on biva uhapšen sa posledicama po njegov status u prestižnoj, privatnoj školi. To nije jedina stvar koja je neverovatna u ‘Polarnom dečku’ koji obiluje nelogičnostima i naivnim sporednim radnjama u nastojanju da od kuhinjske psihologije napravi ozbiljnu studiju komplikovanog psihičkog oboljenja. I kao da nije dosta to što je bipolarnost toliko lako izlažirati da se time da izbeći zatvor i prevariti čitava okolina uključujući i tim psihijatara medicinskog osoblja (po prstopodizačkoj komercijalnoj filmskoj tradiciji, predstavljenih kao banda bezosećajnih i pre svega – nekompetentnih idiota), njoj se laska nesnosnim frazama o “normalnosti većoj od normativne”. Negde između “Ti nisi bipolarnija od mene ili bilo koga drugog. Samo si osetljivija, slobodnija i iskrenija što je stotinu puta normalnije od bilo koje jebene normalne osobe” i finalnih scena u kojima Mattias, doduše suzna oka, ponavlja svoj maturski ispit dok Hanna stoji na mostu u najavljenom pokušaju samoubistva, svaki pokušaj hvatanja poente se raspršuje. (3/10)
Naslov: Polarni momak (Polaarpoiss)
Režija; Anu Aun
Uloge: Roland Laos, Jaanika Arum, Ene Järvis
Producenti: Priit Pääsuke, Kaspar Kaljas
Snimatelj: Heiko Sikka
Muzika: Sten Šeripov
Montaža: Margo Siimon
Produkcija: Luxfilm
Iako mestimično izgubljen u radnji, The Spy & The Poet koji je jesenas doživeo svetsku premijeru u Karlovym Varyma, je zabavan film o špijunskim igrama sa česticama više žanrovskih elemenata kojima scenarista i reditelj Tomaas Hussar lucidno plete priču o svetu kojim dominiraju nepoverenje, usamljenost i potreba za kontrolom. Uz sumornu, hladnim sjajem prožetu atmosferu koju boji kamera snimatelja Reina Kotova, šarmu filma doprinosi izvanredan kasting. Teško je zamisliti bilo koga drugoga u ulozi agenta estonske obaveštajne službe Gustava Tukka, uštogljenog osobenjaka sa alkohol problemom, do Jana Uuspölda koji u kožu lika sa očigledno većim problemima od odvikavanja od pića ulazi kao ruka u po meri sašivenu rukavicu. Dok se kreće po svom geometrijski perfektno uređenom stanu u kome svega ima samo po jedan komad počevši od viljuške, kašike, noža i čaše sve do stolice, Gustav rutinski obavlja sitne kućne poslove, pri čemu mu je zabava gledanje dokumentarnih filmova o životinjskom carstvu. Obrvu će podići samo onda kada se povede reč o parenju, što je jedna od retkih promena koje se mogu videti na izrazu njegovog lica tokom čitavom filma. Gustav je klasičan outsider kakvog srećemo u svim sferama društva – neko ko se van poslovnih obaveza ne snalazi najbolje u životu. Usamljenik, bez osećaja za humor i toliko potrebno podrepašenje za napredak u karijeri, on se, ne bivajući toga svestan, nalazi pred degradacijom svog položaja u službi koja je odložena samo time što igra mamac u tvdroglavoj špijunskoj igri estonske i ruske strane.
Snaga ‘Špijuna i pesnika’ se gradi na karizmi tri glavna protagonista i na humoru koji, tipično severnjački, u finim mlazevima neočekivano izbija iz dijaloga i ozbiljnih situacija. Uz špijuna Gustava, vicu i dinamici filma doprinosi Rain Tolk u ulozi pesnika Miku, sanjara izgubljenog u maštanju o objavljivanju svoje prve knjige koji sa ostalim izgubljenim dušama živi u vrsti divlje komune u velikoj napuštenoj kući u anonimnom delu Tallinna. Kao neurotičan, detinje naivan romantičar, on je jedini izvor prave, iskrene topline u odnosu sa ljudima oko sebe. I izbor femme fatale, ljubavnog interesa oba ekscentrika dat u liku Nale (hrvatska glumica Lana Vatsel koja je od 2003-2014 živela i radila u Estoniji) se čini ne može biti bolji. Kao žena koja je nevoljno ubačena u akt špijunaže za rusku stranu i podmetnuta da zavede nepristupačnog Gustava zbog pristupa tajnim informacijama, egzotična i neodoljivo temperamentna, ona osvaja srca oba muškarca, sve dublje se uplićući u priču iz koje naposletku može da se iščupa samo uz Gustavovu pomoć. Putevi suludog trija se ukrštaju u baru Shvips u kome Gustav svakodnevno gustira svoje bezalkoholno pivo i u kome jedina komunikacija teče preko empatične kelnerice sa sluhom za regularne goste. Prekidom rutinske samoće, odnosno naglim ulaskom misteriozne žene u Gustavov život, biće inicirano interesovanje estonske obaveštajne službe za monitoring njegovog kretanja koje se ispostavlja koliko opravdanim, toliko i komplikovanim za živote svo troje ljudi koji će, međutim, time biti samo još jače vezani jedni za druge. ‘Špijunu i pesniku’ ne smeta čak ni to što je suštinski zaplet teško prokljuviti sve do poslednjih 20 minuta koji munjevitom brzinom popunjavaju rupe u narativnom toku i vredi ga pogledati. (6,5/10)
Naslov: The Spy and The Poet (Luuraja ja luuletaja)
Scenario/režiija: Toomas Hussar
Uloge: Jan Uuspōld, Rain Tolk, Lana Vatsel
Snimatelj: Rein Kotov
Muzika: Arian Levin
Montaža: Tambet Tasuja
Produkcija: Allfilm
Nesigurnosti i sumnja u sebe kao osećanja kojima se nose usamljeni ljudi navikli na svakodnevnicu bez bliskih fizičkih kontakata i ljubavi, tema je filma Kada to najmanje očekuješ scenariste/ reditelja Marta Kivastika. U uvodnoj sceni, sredovečna žena se, očigledno mamurna i sa prekidom memorije, budi u krevetu pored golog muškarca, što je sekvenca koja će se tokom filma ponoviti još tri puta podsećajući nas na suštinu radnje. Tako dolazi do upoznavanja sa apotekarkom Vivi (Katariina Unt) i geodetom Andresom (Ivo Uukkivi) – ženom koja je navikla da na sve kaže’ne’ i muškarcem koji ne zna nikoga da odbije. Oboje su na neki način žrtve svoje okoline koja iz njih crpi sve što se iscrpeti da, nudeći malo toga zauzvrat. Njihova jedina prava dodirna tačka je izgubljeno samopoštovanje koje su im godinu za godinom ljuštili škola, prijatelji ili članovi porodice. “Muškarci me ne vole još od detinjstva” izgovara Vivi svojoj jedinoj drugarici i koleginici Maret (Katrin Pärn), njezinoj suštoj karakternoj i društvenoj suprotnosti koja pokušava da je iščupa iz usamljenosti učestalim pozivima da izađu na piće. Dok to izgovara, pred očima joj se javljaju slike iz mladosti – prvo poniženje na školskoj igranci na kojoj joj je stavljeno do znanja da je pušenje cigarete interesantnija opcija od nje. Danas, kao odrasloj ženi, njenom ionako labavom samopoudanju ne pomažu zajedljive primedbe na “godine u kojima je”, iako se nalazi tek na početku 40-ih. Andres je drugi tip usamljenika, čovek koji se posle razvoda vratio da živi u kući svoje majke zabrinute za besciljnost sina koji ne ume da provede dan bez dobre količine piva. On dane krcka sa najboljim drugom Priitom (Tiit Sukk) stalno radeći isto – od građevine do parcela za premeravanje do skurilnog bara Misericordia na kraju naseobine u kome se nalivaju alkoholom, oni su rame uz rame, ušuškani u rutinu. Na istom tom mestu, srešće pijane drugarice Vivi i Maret na prvom zajedničkom izlasku i zalivanje tekilom i ostalim žestokim pićima u koje će biti uvučen, dovešće do rađanja ljubavne afere.
Kivastik nezgrapno prepliće sudbine dvoje ljubavnika lomeći nejednake komade njihovih životnih priča i uklapajući ih na način na koji je komplikovano pronaći pravi početak i hronologiju iako mu se mora odati priznanje za verodostojan prikaz nelagodnosti i nesnalaženja posle prekida dugogodišnje samoće. Na vrlo trezan način, on pokazuje teškoću prilagođavanja na telesnu prisutnost drugog bića, ali i nadu koja se u čoveku oprezno budi da će se nešto možda promeniti na pozitivno. Zbog toga je sam kraj dobrodošlo ne-eksplanativan i ostavlja višestruke opcije. Veza će možda nastati a možda će i nestati. U svakom slučaju će se zajedno doručkovati. (6/10)
Naslov: Kada to najmanje očekuješ (Ōnn tuleb magades)
Scenario/ režija: Mart Kivastik
Uloge: Katariina Unt, Ivo Uukkivi, Tiit Suuk, Ita Ever, Katrin Pärn
Producent: Anneli Ahven
Snimatelj: Elen Lotman
Muzika: Bardi Johannsson
Montaža: Katri Rannastu, Kristjan Lodmfjord
Produkcija: Kopli Kinokompanii
Marina D. Richter je filmska kritičarka i novinarka iz Beograda koja već dvadeset godina živi i radi u Beču. Od 2004. je specijalni dopisnik beogradskog dnevnog lista Politika za rubriku kulture. Redovno surađuje s austrijskim portalom Artmagazine.cc, a piše i za razne austrijske publikacije kao slobodni novinar.
