Kućni pritvor (2021): Film koji prikazuje kako funkcionira rusko društvo - Monitor.hr
20.05. (18:00)

Pa ti kritiziraj vlast

Kućni pritvor (2021): Film koji prikazuje kako funkcionira rusko društvo

Priča filma zapravo je dosta jednostavna. Profesor književnosti i specijalist za „Srebrni vijek” ruske poezije David optužen je za pronevjeru univerzitetskih sredstava i stavljen u kućni pritvor do suđenja. Pravi razlog za ovakav tretman je, međutim, njegovo glasno protestiranje protiv korupcije gradonačelnika i njegove klike u neimenovanom ruskom provincijalnom gradiću, a jedini „zločin” koji je počinio je karikatura dotičnog u seksualnoj pozi s nojem. „Zašto s nojem?”, upitali bi se mnogi. „Zašto ne?”, odgovorio bi on. „Robijaški” dani teku, a sustav ga pokušava slomiti na razne načine. Kompletan film je snimljen u jednoj staroj, niskoj i usamljenoj zgradi i u njenoj neposrednoj okolici, i to za vrijeme pandemije koja nas je nediskriminatorno sve strpala u svojevrsni kućni pritvor. „Kućni pritvor“, međutim, nije samo oportuni „korona-film” snimljen na malom broju lokacija i s malom ekipom, gotovo u potpunosti lišen akcije i oslonjen na pomalo glomazne, ali generalno vješto napisane dijaloge za koje je autoru u pomoć priskočila Marija Ognjeva. Lupiga


Slične vijesti

17.06. (11:00)

Srednjeprugaš koji trči maraton

The Sadness (2021) – Tuga uzvraća krvavi udarac

Film počinje s mladim zaljubljeni parom, Jimom (Zhu) i Kat (Lei), koji se budi u svom malom tajpejskom stanu i sprema da započne novi radni dan. Odnos između njih dvoje je stabilan, iako ne nužno idealan, vidi se da su različitim životnim stadijima (ona radi, on „juri“ tezge), što implicira rasporede koji se ne mogu uvek uskladiti i otkriva određenu dozu sebičnosti i kod jednog i kod drugog, a što će sve biti izglađeno određenim dnevnim rutinama koje treba ispoštovati. Da situacija nije baš normalna, podsećaju nas vesti s video-klipova u kojima se raspravlja o Alvin-virusu koji je, navodno, kombinacija gripa i besnila, koji „divlja“ već neko vreme, ali do sada nije uzeo nijednu smrtnu žrtvu. Priča dalje ide svojim tokom u smislu toga da će se razdvojeni ljubavnici pokušati spojiti, usput preživljavajući horde krvožednih, zaraženih zombija (koji nisu spori i bez mozga, već više bijesni, ali i lukavi). XXZ

10.06. (15:00)

Gmazovi i zle korporacije

Jurassic World Dominion (2022) – franšiza u izumiranju

Dva tjedna nakon Top Guna, pred nama je još jedan nastavak popularne franšize koja se u svom zadnjem pojavljivanju nasukala na hridi bezidejnosti te joj je, kako bi se vratila, potrebno malo nostalgije i izvornog šarma da bi se održala na životu. No, čini se kako je vrelo ideja potpuno presušilo. Dvije blesave radnje povezat će se u vatrenom finalu, ali dotad je potrebno mnogo vremena da se razviju, a usto, kako gledateljima ne bi bilo ni trenutka dosadno, sve se to mora upotpuniti mnogim scenama u kojima likovi bježe od različitih vrsta dinosaura. Ravno do dna

09.06. (22:00)

Život u svim svojim apsurdnostima

Ti koji živiš (2007) – 50 minimalističkih slika kojima klasičan narativ uopće nije potreban

Ova tragi-komedija, ili crna komedija istražuje – prema riječima samog autora, “grandioznost egzistencije”. Film nas vodi kroz (relativno kratke) slike života skupine pojedinca koji variraju od pretile žene koja misli da je nitko ne podnosi (a i nije baš da ima lak karakter), psihijatra koji je izgubio volju da pomaže svojim pacijentima (jer su, kako tvrdi, svi bahati i sebični egoisti koji bi htjeli biti “sretni”), do učiteljice u školi koja ima emotivnih problema i poslovnog konzultanta koji će zbog vlastite ksenofobije završiti na važnom sastanku s neočekivanom frizurom – između ostalog. Financiranje je bilo teško, a sam film se snimao čak 3 godine. Više puta se zbog nedostatka novca snimanje moralo prekinuti. Osim neuobičajenog narativa i zapravo odličnih glumaca-amatera, svakako treba izdvojiti stil snimanja. Sve je detaljno aranžirano, a posebno treba pohvaliti osvjetljenje. Advance

01.06. (20:00)

Generično

Film Memory (2022) – Nema tu ničeg za pamćenje

Namrgođeni Liam Neeson sa pištoljem u ruci na filmskom posteru, i to po drugi put ove godine, nikako ne može biti dobar znak: to znači da se nekada ozbiljan dramski glumac ušančio u žlijeb akcijskih trilera za jednokratno gledanje i brzi zaborav. I za sam film Memory makar na papiru postoji nada da je bolji od prosjeka recentnih „neesonijada“, od samih naznaka da je drugačiji, ali i iskusan i provjeren redatelj Cambell. No, on se izgledno posvećuje režiji onoliko koliko mu je neophodno da naplati honorar i ne puno više od toga. Jedini tračak inspiracije se vidi u ponekad zanimljivim casting-izborima koji mogu poslužiti kao svojevrsna referenca. Umesto ozbiljnog i intrigantnog filma, dobili smo tek gledljivu varijaciju na temu već viđenih akcijskih trilera iz američkog pograničnog okruženja. XXZ

28.05. (00:00)

Film od kojeg ti je toplo, ali ne i vruće

The Aquatic Effect (2016): Kritika svijeta u kojem se grubost tumači kao snaga

Inspirisan romanom Deep End iz 1970. godine (možda zbog toga i nema mobilnih naprava i drugih skalamerija), The Aquatic Effect ispravlja sve ono što se tamo propustilo i krupnja u neobičnu romantičnu komediju, koja beži od formule on sreće nju, ona sreće njega, onda pate zbog neke strašne nepravde, da bi se na kraju izljubili u parku i izrodili idealan broj dece (2,5). Humor je zdrav, čak i kad Samir zapuca na Island, ne bi li sustigao voljenu (ne pokušavajte kod kuće). Onaj kojeg bi mnogi svrstali u prosečne muškarce čini natprosečne stvari zbog ljubavi (skupa je karta do Islanda), a sve zbog toga što veruje u srodne duše. Te duše u realnom životu imaju ograničen rok trajanja, a film nas oslobađa toga – da ne verujemo u „živeli su srećno do kraja života“ verovatno bismo odavno bili mrtvi. XXZ

25.05. (22:00)

Malo crnog humora, dugo nismo

Some like it rare (2021): Mesarsko-veganski obračun

Horor-komedija koje se na ovaj ili onaj način vrte oko (nesvesnog) kanibalizma nije nedostajalo u filmskoj istoriji, još manje u „palp“ literaturi, a ponajmanje u urbanim legendama, od engleskih viktorijanskih „Penny Dreadful“ izdanja preko nemačkih legendi o Carlu Grossmanu i Karlu Denkeu koji su, svaki za sebe, navodno prodavali ljudsko meso, pa do filmskih adaptacija u različitim registrima. Najnoviji uradak glumca, komičara i filmskog autora Fabricea Ebouéa, Some Like It Rare, nastavlja se na taj niz, možda s manje istaknutim dizajnom nego Delicatessen, ali zato s isukanom satiričnom oštricom. Mesarsko-veganske šale zapravo su najuspelije u filmu, možda upravo zbog toga kako su i koliko elaborirane, od toga da ipak treba naći podgojene vegane, što nije uvek najlakše, po tome da se vegani od ostalih ljudi razlikuju upravo zbog svoje dijete (i životinje koje pod normalno jedemo se hrane veganski, zar ne?) i sve u tom stilu. Naravno, pošto je reč o čvrstom žanrovskom okviru komedije, neke repeticije su neizbežne, ali one su izvedene relativno vešto da ne opterećuju ritam filma. XXZ

06.05. (20:00)

Jeka Michaela Hanekea

Silent Land (2021): Raspadanje savršenog života

Robovi smo svojih predstava o jugu i severu, istoku i zapadu, buržoaziji i proleterijatu, domaćima i gostima, i zbog njih možda filmu kao što je Silent Land možemo pristupiti sa skepsom kao filmu koji se bavi isključivo „problemima Prvog sveta”. Prednost takvih filmova je pak mogućnost funkcioniranja u raznorodnim kontekstima, geografskim i socijalnim. Potvrdu za to je debitantski film poljske autorice Age Woszczynske dobio na festivalu Crossing Europe u Linzu, gde je odneo glavnu nagradu. Autoričin cilj nije plašenje građanskog i buržoaskog sloja, već više studiranje društvenog raslojavanja i njime nametnutih uloga, i to po više osa podele. Ana i Adam su svakako privilegovani i u svojoj zemlji, ali i u zemlji u kojoj su se obreli, ma koliko ta zemlja važila za bogatiju od njihove matične. Razlog tome je njihov socijalni status. XXZ Magazin

30.04. (01:00)

Požurite u kino dok još možete

The Northman: Biti ili ubiti, pitanje je sad

Osvetnički pohod s “gladnim mačem” je sporogorećeg karaktera, egzistencijalan, enigmatičan, apstraktan, tripoidan, podjednako primordijalan, drevan i nadrealan, akcijski, fantazijski i psihološko-trilerski, a Eggers je ubacio i jedan neočekivani “twist” koji Amlethovu osvetu izokreće naglavačke kad se razotkrije neugodna istina. S jedne strane imamo krv do koljena i završni duel u grotlu vulkana tipa “Ratovi zvijezda: Osveta Sitha”, s druge vještičarenje, vizije predaka kako vise s (obiteljskog) stabla i valkire kako jašu po nebu na letećim konjima spremne prebaciti ratnike u Valhallu. To je vizija vikinške mitologije iz uma čovjeka koji je u prijašnjim filmovima na specifičan načun oslikavao narodne priče i hororski folklor iz vlastite perspektive, zainteresiran za mračne porive (ne)ljudske prirode, pitanja života i smrti. Marko Njegić za Slobodnu.

15.04. (21:00)

Nostalgije nikad dosta

Apollo 10 ½ (2022): Linklaterov novi film odiše nostalgijom

Ovaj animirani film, napravljen u rotoskop tehnici i kombiniranim 2D efektima animacije po kojoj je Linklater otprije poznat, traje samo devedeset osam minuta. No, prođete li kroz cijeli film u jednom dahu, bogme imate strpljenja. Priča tobože govori o učeniku četvrtog razreda kojeg regrutira NASA da testira svemirski brod greškom izrađen premali za odraslog čovjeka. Ova fikcionalizirana verzija redateljevog djetinjstva je spora, sentimentalna i zaljubljena u neka prošla vremena, i to do nepodnošljivosti. No, ima i dobrih strana. Recenziju donosi Jacobin.

07.04. (18:00)

Čehov u Japanu

Drive My Car (2021) – Što da radimo, treba živjeti

Od samog početka nam pažnju privlače plavičaste nijanse, koje su karakteristične za svetove s puno kiše. Usred te vlage postoje životi o kojima ne znamo ništa – Yûsuke Kafuku (Hidetoshi Nishijima) i Oto (Reika Kirishima) liče na obične strance – par koji pokušava, jede, spava, budi se, odlazi na posao, jednom rečju – živi, ili tako nešto. U prvi mah nam izgleda da je sve to jednostavno, da pripadaju privilegovanoj klasi, da im je lako. A unutra – bura. O filmu bi moglo mnogo da se piše, a da se opet ne završi – slojevi se ljušte onako i onoliko koliko im gledalac dopusti. Zbog te slojevitosti se i čini da su likovi prevazišli Čehovljeve junake, ali i za njih važi onaj deo koji pri kraju drame izgovara Sofija Aleksandrovna – Sonja: Šta da radimo, treba živeti! XXZ